Ова ситуација је најбољи показатељ са каквим суштинским злом ми имамо посла, бескрупулозност и бесрамност у три фазе:

1. После пада надстрешнице и смрти 14 људи главни фокус Врховног шибицара и његове клике било је релативизовање овог злочина, скретање пажње јавности и одговорности са његових сарадника. Поднета је једна (до сада) симболична оставка (Весић), а подносилац оставке је јасно назначио да није ни крив ни одговоран за ову трагедију и смртне исходе већ да ето из саосећања даје оставку. Није спорно да ће добити нову, можда и бољу, функцију првом приликом.

2. На организовани протест долазе његови батинаши и плаћени хулигани (сви они који су хапсили глумећи полицију, палили и ломили а нису међу 14 ухапшених), разбијају протест и растерују окупљене људе а онда као спасилац долази Врховни шибицар да брани просторије странке и одржи контрамитинг пред својим присталицама. Трагедију, погинуле и њихове породице није малтене ни поменуо, није нашао за сходно да дође на место трагедије ни неколико дана после ње али је зато одмах долетео у Нови Сад да одржи страначки скуп и тријумфално заврши ново дезавуисање народног незадовољства.

3. Одлази на гробље код породице која је сахранила две девојчице после трагедије. Могао је да оде тихо, неприметно, без медијске помпе, људски, да им изјави саучешће и помогне на сваки могући начин али не, он мора да оде на гробље праћен неколицином својих сарадника, обезбеђењем и наравно камерама, да и на гробљу, пред ожалошћеним породицама и још свежим гробовима двоје малолетне деце одржи још један перформанс и предизборни митинг (знамо да ће нови избори убрзо јер је то најавио преко мегафона испред страначких просторија у Новом Саду током обраћања). Заиста Врховном шибицару и његовој ОКГ ништа није свето и неупотребљиво у политичке сврхе, све се може искористити за санацију рејтинга, што му је уједно највећа, да не кажем једина брига од пада надстрешнице- а то је пад рејтинга.

Није важно да ли ће га казнити гласачи на наредним изборима или неки суд некада за сва зла која је нанео Србији и Србима, у то нисам сигуран да ће бити али ми и мимо тога то није битно. Јер сам уверен да ће га казнити него далеко значајнији, од чијег Суда неће бити бежања и скривања. И то је једино што ми пружа утеху у овим данима када се чини да се свима нама надстрешница сручила на главу и да је зло које нас је обузело и овладало нашом државом и друштвом никад јаче и бескрупулозније. Али то је знак да им је крај близу и да су у паници јер губе све оријентире и доскорашња упоришта.

Победиће Србија, али тек кад изгуби Врховни шибицар и његова пропагандно-криминална камарила.

ХаZардер НоVосрбија 🇷🇸🇷🇺
t.me/haZardernoVoserbia

Доброе утро, друзья!

🇷🇺🇺🇦 Руски оператер ФПВ дрона победио у „игри жмурке“ са америчким тенком Абрамс.

ВОСТОК | Facebook | Instagram | X

Принц Филип тражи од Трампа да повуче признање Косова.
Кад то не траже званичници Србије, боље је да било ко тражи. "И Свето писмо каже: Ишти и даће ти се." И наш народ каже: "Док дете не заплаче ни мајка не зна да је гладно".
Дакле, треба тражити и то ме једном, већ стално и упорно, док се не испуни.
Али наши политичари су превише заокупљени пљачком и издајом земље.

Постоји у сваком народу један тренутак када се он самопотврђује или нестаје, када подноси жртве које математика не може да објасни, разум да постигне, душа да зацијели, али које му нису дате у било каквом спректру могућности, па је могуће мало постојати и мало не постојати, мало бити а мало и не бити слободан, мало сачувати достојанство, мало га бацити под ноге. Срспка историја обилује таквим тренуцима, али начин на који смо се борили и страдали и налазили снаге да будемо изнад бесмисла који рат са собом носи у периоду од 1914. до 1918, читав тај ход српског јунака, сељака, војника, од Цера и Колубаре до ослобођења и уједињења све поробљене браће (па и оних који су тај дуг заборавили) - то страдање и тај подвиг остају као залог оног најбољег, најхришћанскојег, највиталнијег и најморалнијег у нама. Не пишем ове ретке како би их писао прије 20 година, само и искључиво са устрепталом душом испод шајкаче, слушајући "Тамо далеко" и доживљавајући поново епопеју мога народа као своју личну. Не: када прођеш неке године и прочиташ не само Кракова већ и Нушићеву "1915", не само лице, већ и наличје и тог најсјанијег нашег периода, кад појмиш да је тик поред сељака-завјетника и тада било дволичних властодржаца, покварених лифераната, збринутих синова, постајеш свјестан тежине побједе и сјаја херојске звијезде на грудима оних које ни аустријски топови ни склоњени синови нису помјерили из рова. Знаш и осјећаш да нису то били људи које су други натјерали да буду хероји већ људи херојског кова, витезови поред оних који су и тада бирали да то не буду.

За то витештво, за побједу, за то што су и српска Херцеговина и Босна постале опет наше након сумрака Косача и Котроманића, за жртву и страдање, за човјечност и доброту према пораженима, за то што су уопште постојали да нам свјијетле - хвала јунацима Великог рата са шајкачом на глави, са тробојком у рукама, са химном Богу правде на уснама, хвала светитељима који су толико добра унијели да их ни ми потоњи нисмо до краја потрошили пред Лицем Христовим.

Хвала им за свјетлост. "Понекад се и то дешава: загледани у очи мртвих видимо неку далеку светлост коју више не можемо да видимо у очима живих, око нас.

Можда ће неко да ту светлост види и унашим очима.

Можда". Тако Слободан Владушић завршава свој "Велики јуриш". Нема шта да се дода. Само да се живи тако да ту свјетлост неко у нашим очима ипак види и у себи препозна. Тај пропламсај Светлости незалазне.

Извештај Миодрага Зарковића из Донбаса:
▶️ youtu.be/RX7EBI_dfl8?si=497M9DU86NTo8tt6

t.me/srbizaruse

Доброе утро, друзья!

Запослене Руског дома је дубоко погодила вест о смрти професора Универзитета у Београду, најстаријег представника руске „беле“ емиграције у Србији Андреја Витаљевича Тарасјева.

Његовој породици и ближњима изражавамо искрено саучешће због овог великог губитка. Празнина коју осећамо је неизрецива. Нећемо претерати ако кажемо да је одласком овог дивног човека, врсног стручњака и великог патриоте Русије отишла читава епоха...

Андреј Витаљевич је свима нама био драга и блиска особа, права душа Руског дома. Таквог ћемо га увек памтити.

Нека му је вечна памјат!

Републиканци око Трампа верују у снагу и моћ Америке, не да би владала целим светом, већ да би диктирала услове у споразумима који јој доносе корист. Шта ће из свега овога произаћи, тешко је рећи. Али постоји осећај да Америка окреће нову страницу

Пише Фјодор Лукјанов

https://standard.rs/2024/11/13/trampova-pobeda-nece-promeniti-svet-ali/