На русским географским картама, из аѡѯ. године, починю да нестаю и имена мѣста. Йош се налазе: Тител, Илок, Мошорин, Вилово, Гордановци, Надал̃!
Кад є, године аѡѯв, вршен у Руссіи попис становничства у Херсонской губернии, наћено є йош ХИЛЯДУ душа, кое су тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им се запише, кад умру, да су том национу припадали и срдцем своим били оддани.
Кад є тай попис становничства вршен, године ац, ние наћен, сербски, НИКО!
Ако нѣко данас, чак и данас, узме у руку географску карту те землє, у кою су ти исселєници сахранєни, у мору русског народа, нащи ще на карти, близу Миргорода, име мѣста: Мартонош!
На рѣци Ингул, нащи ще: Панчево!
Нащи ще и єдну Суботицу! И єдан Надлак!
Године и сад пролазе, лѣто проће и листье жуто опада, а затим све завѣе снѣг. Али ще, на пролѣтье, Днѣпар опет кренути, и валяти се, весело, кроз ту землю мртвих, према мору, уз пѣсму и игру живих.
(Милош Црњански, Друга књига Сеоба, страница 780)
#србскословенска #читанка
Кад є, године аѡѯв, вршен у Руссіи попис становничства у Херсонской губернии, наћено є йош ХИЛЯДУ душа, кое су тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им се запише, кад умру, да су том национу припадали и срдцем своим били оддани.
Кад є тай попис становничства вршен, године ац, ние наћен, сербски, НИКО!
Ако нѣко данас, чак и данас, узме у руку географску карту те землє, у кою су ти исселєници сахранєни, у мору русског народа, нащи ще на карти, близу Миргорода, име мѣста: Мартонош!
На рѣци Ингул, нащи ще: Панчево!
Нащи ще и єдну Суботицу! И єдан Надлак!
Године и сад пролазе, лѣто проће и листье жуто опада, а затим све завѣе снѣг. Али ще, на пролѣтье, Днѣпар опет кренути, и валяти се, весело, кроз ту землю мртвих, према мору, уз пѣсму и игру живих.
(Милош Црњански, Друга књига Сеоба, страница 780)
#србскословенска #читанка
РОДОСЛОВ ЦАРА ДАВІДА
са значеньем имена
1. Адам
2. Сиѳ (основа, утврћенье)
3. Енѡс
4. Каінан
5. Малелеил (прославлянье Бога)
6. Іаред
7. Енѡх (посвещени)
8. Маѳусал
9. Ламех (снажни)
10. Нѡе (смирующи)
11. Сим (име)
12. Арфаѯад (исцѣлител̃)
13. Каінан
14. Сала
15. Евер (дошляк)
16. Фалек (раздѣлєнье)
17. Рагаѵ
18. Серух (грана)
19. Нахѡр (хрчущи)
20. Ѳара (путованье)
21. Авраам
22. Ісаак (смѣять ще се)
23. Іакѡв (пета, траг)
24. Іуда (хвала Іахвеа)
25. Фарес (растржущи)
26. Есрѡм (затворени)
27. Арам (високи)
28. Амінадав (мой є народ штедар)
29. Наассѡн
30. Салмѡн (сѣновити)
31. Вооз (крѣпост, снага)
32. Ѡвид
33. Іессей (Іахве є Сушти)
34. Давід (волєни)
#србскословенска #читанка
са значеньем имена
1. Адам
2. Сиѳ (основа, утврћенье)
3. Енѡс
4. Каінан
5. Малелеил (прославлянье Бога)
6. Іаред
7. Енѡх (посвещени)
8. Маѳусал
9. Ламех (снажни)
10. Нѡе (смирующи)
11. Сим (име)
12. Арфаѯад (исцѣлител̃)
13. Каінан
14. Сала
15. Евер (дошляк)
16. Фалек (раздѣлєнье)
17. Рагаѵ
18. Серух (грана)
19. Нахѡр (хрчущи)
20. Ѳара (путованье)
21. Авраам
22. Ісаак (смѣять ще се)
23. Іакѡв (пета, траг)
24. Іуда (хвала Іахвеа)
25. Фарес (растржущи)
26. Есрѡм (затворени)
27. Арам (високи)
28. Амінадав (мой є народ штедар)
29. Наассѡн
30. Салмѡн (сѣновити)
31. Вооз (крѣпост, снага)
32. Ѡвид
33. Іессей (Іахве є Сушти)
34. Давід (волєни)
#србскословенска #читанка
Особене црте и обѣлѣжья човѣка кои има истинско смиренье су слѣдещи:
а) сматрати себе грѣшником грѣшниим од свих грѣшника, кои ние учинио ничта добро прѣд Богом;
в) прѣкорѣвати себе у свако врѣме, на свакоме мѣсту и за свако дѣло;
г) никога не грдити и не налазити на земл̃и човѣка кои би био грѣшнии и немарнии од нєга самог;
д) никога никада не осућивати, не понижавати и не клеветати;
е) увѣк щутати и без наредбе или крайнє нужде ничта не говорити;
s) када нас, пак, питаю и намѣрени смо да говоримо, или када нас на то присили крайня нужда, говорити тихо, мирно, сталожено, као да смо на то присилєни, и са стидом;
з) ни у чему не поставляти себе као мѣру;
и) ни са ким не спорити ни о вѣри, нити о било чему другом;
ѳ) ако ко говори тачно, рещи му: да; а ако говори погрѣшно, одговорити: ти знаш;
і) бити послушан и мрзѣти свою волю као оно что є погубно;
аі) гледати свагда надолѣ, ка земл̃и;
ві) имати прѣд очима свою смрт;
гі) никада не празнословити;
ді) не водити испразне разговоре;
еі) не лагати;
sі) не противрѣчити прѣдпоставлєнима;
зі) са радостью подносити уврѣде, пониженья и губитке;
иі) не волѣти одмор и волѣти труд;
ѳі) никога не огорчавати и не ранявати ничию савѣст.
То су обѣлѣжья истинскога смиренья и блажен є онай ко их има, будущи да йош овдѣ починє да постае дом и храм Божьи, и Бог се уселява у нєга, и он постае наслѣдник Царства.
Прѣподобни Єфрем Сѵрійски
#србскословенска #читанка
Та земля, равна, бескрайна, чинила му се плодна. Црна, мастна. Сух штап да у ню засадиш, кажу, проклияо би. Била е, мећутим, пуста. Дрхтала е ёш од успомене на Турке и Татаре. Понѣгдѣ само понѣка шумица. Понѣка рѣчица. Понѣко брдашце. Понѣки багрем, понѣко населіе, у сунцокретима, а затим свуд опет трава, трава. Док не прѣтрчи понѣка лисица. Понѣки зец.
На видику се появи коняник, па нестане.
А Сунце гори, гори, огромно, а личи на сунцокрет.
Кроз ту велику празнину, Павле нигдѣ не чу пѣсму, а кад би се зачула, являла се са топотом коняника и прошла са н̃има. Досел̃еници нигдѣ нису сусрѣли росийски народ — безбройни, росийски, народ — о ком су толико слушали у Киеву. Оно что су сусрѣли, били су поединци, край нѣког кущера, край свог челиняка. Понѣки млаћи човѣк, кои е био расплео рибарске мрѣже, на крову свог кущера, пуног дѣтце, а кои их е гледао, са мржнём.
📙 Милош Црњански, Друга књига Сеоба, страница 780
🖼 Иван Константинович Айвазовский, Во время жатвы на Украине, 1883
#србскословенска #читанка
На видику се появи коняник, па нестане.
А Сунце гори, гори, огромно, а личи на сунцокрет.
Кроз ту велику празнину, Павле нигдѣ не чу пѣсму, а кад би се зачула, являла се са топотом коняника и прошла са н̃има. Досел̃еници нигдѣ нису сусрѣли росийски народ — безбройни, росийски, народ — о ком су толико слушали у Киеву. Оно что су сусрѣли, били су поединци, край нѣког кущера, край свог челиняка. Понѣки млаћи човѣк, кои е био расплео рибарске мрѣже, на крову свог кущера, пуног дѣтце, а кои их е гледао, са мржнём.
📙 Милош Црњански, Друга књига Сеоба, страница 780
🖼 Иван Константинович Айвазовский, Во время жатвы на Украине, 1883
#србскословенска #читанка
Овай блажени Стефан засия из земл̃е Далматие-Дакие, земл̃е сада названих Срба, гдѣ многи у послѣдня врѣмена процвѣташе. А ова земля е таква да не само что слично оной обещаной земл̃и точи мед и млѣко, него као да е у себе примила и везала четири врѣмена и ваздух, па их из себе онда раздае другима. Ер у цѣлой се васел̃ени не може нащи земля да има сва добра сабрана уедно и на све стране, као что има ова, почто земл̃е обично имаю само нѣка добра и само на нѣким мѣстима. А ова Србска земля е пуна сваких добара и има добар ваздух и складан састав у свему. А почто се дрво познае по плоду и човѣк по дѣлима, по плоду и по дѣлима описат щемо и ми ову землю. Трѣба прѣ свега споменути о злату н̃еном и сребру, то ест рудници, скупоцѣни и богати, кои као да све више расту уколико се више црпу. А гдѣ се на Истоку и Западу може нащи таково и толико богатство? Ваистину нигдѣ.
📔 Житија светих Срба, Житије деспота Стефана српског, Константин Философ
🖼 Надежда Петровић, Поље косовских божура
#србскословенска #читанка
📔 Житија светих Срба, Житије деспота Стефана српског, Константин Философ
🖼 Надежда Петровић, Поље косовских божура
#србскословенска #читанка
Такоће су у овой земл̃и засаћени и многи виногради, кои нигдѣ тако као у овой земл̃и без великих трудова изобилую у сѣмену, саду и плодовима. Тамо су извори рѣка и студенаца и складности прѣдѣла еднога са другим и слике лѣпоте, те едни прѣдѣли прѣвазилазе друге красотом и плодотворностію. А када землю напушта зима и рћаво врѣме и када се приближава лѣто, ваздух е тада добро растворен и красан, као что нѣко истинито рече да е видѣо овога прѣмного но да се нигдѣ не може нащи бол̃е. Потрѣбно е нѣчто рещи и о птицама и о свему осталом, что Господ овой земл̃и подари, као и зелен и вощіе за храну людима, а тога свега ту има у изобилію, као нигдѣ у другим земляма. Ер она дае храну у изобилію, не само пустим земляма и населіима, множство свега плодоноснога, риба, и свега потрѣбног что Господ даде людима у насладу изобилно, и све что покори Творац под ноге н̃ихове. Ако ко помисли на заштищеност те земл̃е, она е утврћена прѣвисоким горама и таквим градовима какви се по другим странама у малом брою едва могу нащи. Богати су сваким бедемом и утврћеніем, а снабдѣвени су водама кое су веселіе градовима. А не трѣба прѣвидѣти ни оно прѣвелико и многославно дѣло Божіе, кое не прѣвидѣ ни велики Мойсие у кн̃изи о створенію свѣта, то ест едну од четири райске рѣке, кою овдѣ ёш стари Трачани назваше Дунав. Ова рѣка извире у Германии и оттуда иде ка истоку и улива се у Евксинско море кроз пет устія. Позната е и Чесима, идущи од сѣвера и запада ка истоку, и дѣли Угарску, и напая Србску землю, коя е ванредна, затим пролазещи Влахе и Бугаре, улива се у пучину званога Црнога мора. У овой земл̃и има ёш и една од лs рѣка знаменитих у васел̃ени, звана Сава, коя е овдѣ као нѣки зид са обѣю страна; она се с'единюе са Дунавом на найлѣпшем мѣсту, гдѣ Дунав на три крака улази, и има два острва, гдѣ овай благочестиви Стефан саздаде Бѣли Град, као что ще о томе дал̃е бити говора.
#србскословенска #читанка
#србскословенска #читанка
Да не би ко помислио да хвалим само бездушне и безосѣщайне ствари, погледайте ми у овой земл̃и на люде, та послѣдня и найчастния створенія Божія. Заиста, найболя земля раћа найбол̃и пшенични клас, кои нам доноси плод тридесетоструко, шестдесетоструко и стоструко. Ови люди су, дакле, тако храбри да такав глас у васел̃ени нико други нема: а од тога, по Соломону, нема ничег частниег мећу людима. А добропотрѣбни су и у послушности да им нема равних у васел̃ени. Гдѣ е потрѣбно, брзи су на послушност а спори на говор; а гдѣ е потрѣбно обратно, они су брзи на одговор свакоме кои пита, наоружани оружіем и сдесна и слѣва. Тѣлесном пак чистотом прѣвазилазе друге народе; а исто тако и лагком и свѣтлом крвію. А уз то су и милостиви и дружелюбиви. Ако би ко од н̃их осиротѣо у потрѣбама, остали му све потрѣбно даю, не само поединима, но свакоме и свагда, и не само обичним даваніем него двоструком милостинём, тако да се на н̃их може примѣнити рѣч Соломонова: „Почтующи ништега, чине милостиню”.
#србскословенска #читанка
#србскословенска #читанка
Сунце 🌞
Родио се на Іонском мору, на обалама пуним сунца, тамних вртова и блѣдих статуа, и, као галеб, окупляо се у азуру, свѣтлости и мирису вѣчито загрѣяних вода. Майка га є често носила по студеним сѣнкама дрвеща чие є лисще имало мирис сна.
Несрѣщни пѣсник! Дѣтетом є отишао у край гдѣ є небо блѣдо и смрзло, на коме гори бѣло и хладно сунце, и по чиим обалама плачу вѣтрови. И єдна мисао, као рана, опоминяла га є на нєгову сунчану іонску обалу, тамне вртове и блѣде статуе. И заедно с таласима и вѣтровима, он є плакао горко и неутѣшно на жаловима меланхоличног тућег мора.
Тако много година. И кад су нєгове косе, плаве као увело лисще, постале бѣле; кад су нєгове страстне и велике очи, нѣкад зелене као лимуново лисще, постале мутне; и кад є у своим венама осѣтио єсен коя више нема свог пролѣща, он се вратио на свое сунчане обале Іонског мора.
Све є тамо било као и прѣ. Али он више ние био онай исти. И ние могао да позна те сунчане обале родног края. Болно, он затвори очи и погледа у себе. И гле, тамо он видѣ све онако као что є било нѣкад; непрѣгледне обале са дрвещем и сѣнкама, кое су ишле до края свѣта; и блѣде статуе у коима є узруяно струила бѣла крв страсщу и заносом; и єдно огромно сунце кое є изгледало веще него свемир. Оно є давало просторе своду, сіяй и облике стварима, яснощу и чистоту мислима, и позлащивало све куда є пало.
То є било сунце кое се не раћа на истоку свѣта, Сунце Младости, кое излази и залази на границама кое су шире од свию простора, сунце кое є давало дубину небеском своду, бою прѣдѣлу, трептанє звѣздама, лѣпоту страсти и коби у очима жене; и кое є сада свѣтлило іош само дубоко у вечернєм сутону єдне душе.
Єр ствари имаю онакав изглед какав им даде наша душа.
🖋 Іован Дучищ
#србскословенска #читанка
Родио се на Іонском мору, на обалама пуним сунца, тамних вртова и блѣдих статуа, и, као галеб, окупляо се у азуру, свѣтлости и мирису вѣчито загрѣяних вода. Майка га є често носила по студеним сѣнкама дрвеща чие є лисще имало мирис сна.
Несрѣщни пѣсник! Дѣтетом є отишао у край гдѣ є небо блѣдо и смрзло, на коме гори бѣло и хладно сунце, и по чиим обалама плачу вѣтрови. И єдна мисао, као рана, опоминяла га є на нєгову сунчану іонску обалу, тамне вртове и блѣде статуе. И заедно с таласима и вѣтровима, он є плакао горко и неутѣшно на жаловима меланхоличног тућег мора.
Тако много година. И кад су нєгове косе, плаве као увело лисще, постале бѣле; кад су нєгове страстне и велике очи, нѣкад зелене као лимуново лисще, постале мутне; и кад є у своим венама осѣтио єсен коя више нема свог пролѣща, он се вратио на свое сунчане обале Іонског мора.
Све є тамо било као и прѣ. Али он више ние био онай исти. И ние могао да позна те сунчане обале родног края. Болно, он затвори очи и погледа у себе. И гле, тамо он видѣ све онако као что є било нѣкад; непрѣгледне обале са дрвещем и сѣнкама, кое су ишле до края свѣта; и блѣде статуе у коима є узруяно струила бѣла крв страсщу и заносом; и єдно огромно сунце кое є изгледало веще него свемир. Оно є давало просторе своду, сіяй и облике стварима, яснощу и чистоту мислима, и позлащивало све куда є пало.
То є било сунце кое се не раћа на истоку свѣта, Сунце Младости, кое излази и залази на границама кое су шире од свию простора, сунце кое є давало дубину небеском своду, бою прѣдѣлу, трептанє звѣздама, лѣпоту страсти и коби у очима жене; и кое є сада свѣтлило іош само дубоко у вечернєм сутону єдне душе.
Єр ствари имаю онакав изглед какав им даде наша душа.
🖋 Іован Дучищ
#србскословенска #читанка
Манасия
Плаво и златно
Послѣднї прстен видика
Послѣдня ябука сунца
Зографе
Докле твой поглед допире
Чуеш ли конїцу нощи
Алах ил илалах
Кичица твоя не дрхти
Бое твое не плаше се
Ближи се конїца нощи
Алах ил илалах
Зографе
Чта ли видиш на дну нощи
Златно и плаво
Послѣдня звѣзда у души
Последнї бескрай у оку
🖋 Васко Попа
#србскословенска #читанка
Плаво и златно
Послѣднї прстен видика
Послѣдня ябука сунца
Зографе
Докле твой поглед допире
Чуеш ли конїцу нощи
Алах ил илалах
Кичица твоя не дрхти
Бое твое не плаше се
Ближи се конїца нощи
Алах ил илалах
Зографе
Чта ли видиш на дну нощи
Златно и плаво
Послѣдня звѣзда у души
Последнї бескрай у оку
🖋 Васко Попа
#србскословенска #читанка
Покрштаван̃е Срба
Да е християнство мећу Србе найпрѣ стигло у свом латинском облику говоре и поедине рѣчи за нѣке основне поймове из християнске лигургие кое су ушле у србски език, као и остатци латинских црквених празника у србском народном календару кои се нису обѣлѣжавали у Византии, као что су Видовдан (Св. Вито, 15. юна), или Мратиндан (Св. Мартин, 11. новембра). Н̃има се могу придружити и одрећени топоними са префиксом сут кои прѣдставляю словѣнску архаичну форму латинског придѣва sanctus испрѣд имена светца, попут Сутиван (од лат. Sanctus Ioannes) на Брачу, Мл̃ету, затим Сутмар, Стомория, Сутоморе (од лат. Sancta Maria) у зетском приморію, уз Морачу и другдѣ, или Сутилия, Сутулия (од лат. Sanctus Elias / Ilias) код Никшища, слива Пиве, на Брачу, Мл̃ету, Шипану. Понѣкад е више н̃их сконцентрисано у одрећеной области, на примѣр у централной Босни Стоморина код Сараева, поток Сутмар у Дон̃ой Вогосщи (Sancta Maria или Sancta Marina) и Скузмадан̃ (Cosmas et Damianus) у Лепеници. У Подриню е топоним Морин̃е (од Sancta Marina) край потока Суторина кои се улива у Зелени Ядар. У Подунавлю се налазе Сумраковац (Sanctus Marcus) и Сумариновац (Sanctus Marinus), као и Бискупл̃е (код Великог Градишта) и Костолац (костол — црква).
📕 Српске земље пре Немањића, Марко Алексић, стр. 136
#србскословенска #читанка
Да е християнство мећу Србе найпрѣ стигло у свом латинском облику говоре и поедине рѣчи за нѣке основне поймове из християнске лигургие кое су ушле у србски език, као и остатци латинских црквених празника у србском народном календару кои се нису обѣлѣжавали у Византии, као что су Видовдан (Св. Вито, 15. юна), или Мратиндан (Св. Мартин, 11. новембра). Н̃има се могу придружити и одрећени топоними са префиксом сут кои прѣдставляю словѣнску архаичну форму латинског придѣва sanctus испрѣд имена светца, попут Сутиван (од лат. Sanctus Ioannes) на Брачу, Мл̃ету, затим Сутмар, Стомория, Сутоморе (од лат. Sancta Maria) у зетском приморію, уз Морачу и другдѣ, или Сутилия, Сутулия (од лат. Sanctus Elias / Ilias) код Никшища, слива Пиве, на Брачу, Мл̃ету, Шипану. Понѣкад е више н̃их сконцентрисано у одрећеной области, на примѣр у централной Босни Стоморина код Сараева, поток Сутмар у Дон̃ой Вогосщи (Sancta Maria или Sancta Marina) и Скузмадан̃ (Cosmas et Damianus) у Лепеници. У Подриню е топоним Морин̃е (од Sancta Marina) край потока Суторина кои се улива у Зелени Ядар. У Подунавлю се налазе Сумраковац (Sanctus Marcus) и Сумариновац (Sanctus Marinus), као и Бискупл̃е (код Великог Градишта) и Костолац (костол — црква).
#србскословенска #читанка
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Починєм ову свою причу, низачто, без користи за себе и за друге, из потрѣбе коя є яча од користи и разума, да остане запис мой о мени, записана мука разговора са собом, с далеком надом да ще се нащи нѣко рѣшенє кад буде рачун сведен, ако буде, кад оставим траг мастила на овой хартии что чека као изазов. Не знам чта ще бити забѣлѣжено, али ще у кукама слова остати нѣчто од онога что є бивало у мени, па се више неще губити у ковитлацима магле, као да ние ни било, или да не знам чта є било. Тако щу мощи да видим себе какав постаєм, то чудо коє не познаєм, а чини ми се да є чудо что увѣк нисам био оно что сам сад. Свѣстан сам да пишем заплетено, рука ми дрхти због отплитаня что прѣдстои, због сућеня коє отпочинєм, а све сам я на том сућеню, и судия и свѣдок и тужени. Све щу бити поштено колико могу, колико ико може, єр починєм да сумням да су искреност и поштенє исто, искреност є увѣреност да говоримо истину (а ко у то може бити увѣрен?), а поштеня има много, и не слажу се мећу собом.
📚 почетак романа Дервиш и смрт Меше Селимовища
#србскословенска #читанка
📚 почетак романа Дервиш и смрт Меше Селимовища
#србскословенска #читанка
Дуга, дуга стаза прѣко мочваре у шуму — ко ю є угазио? Мужкарац, човѣк; први кои є био ту. За нєга йош ние било стазе. Доцние би понѣка животиня пошла за слабим трагом прѣко бара и мочваре и учинила га ясниим, а йош доцние би постепено нанюшио стазу овай или онай Лапонац и употрѣблявао є пѣшачещи од брѣга до брѣга да прѣгледа своє ирвасе. Тако є настао пут кроз широку утрину коя ние никоме припадала, кроз ничию землю.
Човѣк иде у правцу сѣвера. Носи єдну врѣщу, врѣщу у койой є храна и нѣчто алата. Човѣк є снажан и крупан, има рићу браду и мале бразготине по лицу и рукама — да ли є те ожил̃ке стекао при раду или у борби? Можда долази из затвора и хоще да се сакрие, можда є филозоф и тражи мира — али свакако, он долази, єдан човѣк сам усрѣд ове огромне самоще. Он иде, иде, наоколо є све тихо, не чує се ниедна птица, ниедна животиня, понѣкад он проговори нѣколико рѣчи сам са собом. — Ех, Господе Боже! — вели. Кад на свом путованю стигне до мочваре и мѣста погодних за станованє или до пропланка у шуми, спусти врѣщу, хода около и испитує каква є земля; послѣ нѣког врѣмена се врати, упрти врѣщу опет на лећа и иде далє.
📚 почетак романа Плодови землє Кнута Хамсуна
#србскословенска #читанка
Човѣк иде у правцу сѣвера. Носи єдну врѣщу, врѣщу у койой є храна и нѣчто алата. Човѣк є снажан и крупан, има рићу браду и мале бразготине по лицу и рукама — да ли є те ожил̃ке стекао при раду или у борби? Можда долази из затвора и хоще да се сакрие, можда є филозоф и тражи мира — али свакако, он долази, єдан човѣк сам усрѣд ове огромне самоще. Он иде, иде, наоколо є све тихо, не чує се ниедна птица, ниедна животиня, понѣкад он проговори нѣколико рѣчи сам са собом. — Ех, Господе Боже! — вели. Кад на свом путованю стигне до мочваре и мѣста погодних за станованє или до пропланка у шуми, спусти врѣщу, хода около и испитує каква є земля; послѣ нѣког врѣмена се врати, упрти врѣщу опет на лећа и иде далє.
📚 почетак романа Плодови землє Кнута Хамсуна
#србскословенска #читанка
Рудо, бѣло беговско мѣсто. Краєм августа мѣсеца 1878. године.
Добар и бѣо друм кои води све од Вишеграда до Плєваля, ту се пенє на найвишу тачку. Лѣво од друма є стрма и стѣновита обала и дубоко испод нє зелени Лим, са скелом, а десно до самог друма, као нєгов бѣли узао, Рудо, са бѣлим кущама и добрим чардацима, са чувеном џамиом, майсторски зиданом, бѣлом и танковрхом. Насрѣд мѣста шедрван, богат водом и окружен клупама, зидан по истом майстору, од истог бѣлог камена од коєг и џамия.
Око мѣста двострук вѣнац вощняка и н̃ива, родних, лаких за рад и приятних за око. И то до самих куща и око н̃их густи вощняци, тако да куще изгледаю као утонуле у зеленом памуку, а послѣ н̃их широк пас н̃ива изукрштаних мећама и границама од камена или од грмля. Те н̃иве се пеню до првих обронака гдѣ нагло, готово у правой црти починє каменяр у ком расте йош само крива дивляка и по нѣки орах коштунац. А из каменяра диже се право у висину тамна и безпутна планина.
📚 почетак приповѣдке Рућански бегови Ива Андрища
#србскословенска #читанка
Добар и бѣо друм кои води све од Вишеграда до Плєваля, ту се пенє на найвишу тачку. Лѣво од друма є стрма и стѣновита обала и дубоко испод нє зелени Лим, са скелом, а десно до самог друма, као нєгов бѣли узао, Рудо, са бѣлим кущама и добрим чардацима, са чувеном џамиом, майсторски зиданом, бѣлом и танковрхом. Насрѣд мѣста шедрван, богат водом и окружен клупама, зидан по истом майстору, од истог бѣлог камена од коєг и џамия.
Око мѣста двострук вѣнац вощняка и н̃ива, родних, лаких за рад и приятних за око. И то до самих куща и око н̃их густи вощняци, тако да куще изгледаю као утонуле у зеленом памуку, а послѣ н̃их широк пас н̃ива изукрштаних мећама и границама од камена или од грмля. Те н̃иве се пеню до првих обронака гдѣ нагло, готово у правой црти починє каменяр у ком расте йош само крива дивляка и по нѣки орах коштунац. А из каменяра диже се право у висину тамна и безпутна планина.
📚 почетак приповѣдке Рућански бегови Ива Андрища
#србскословенска #читанка
Почетком юла, у врѣме страшних врущина, єдан младищ изаће прѣдвече из свог собичка кои є узео под кирию од станара у С-ской уличици, па се полагко и нѣкако неодлучно упути К-ном мосту.
На степеницама є срѣщно избѣгао сусрѣт са свойом газдарицом. Нєгов собичак се налазио под самим кровом високе четвороспратне куще и личио є више на сандук него на стан. Газдарица од коє є изнаймл̃ивао собичак са храном и послугом становала є спрат ниже, у засебном стану, и он є, излазещи на улицу, увѣк морао обавезно да проће поред нєне кухинє, готово увѣк широм отворене према степеницама. И кад год є младищ пролазио туда, обузимало га є болно и бояжл̃иво осѣщанє од кога се стидѣо и лице му се мрштило. Био є до грла дужан газдарици и бояо се сусрѣта с н̃ом.
📚 почетак романа Злочин и казна Фйодора Михайловича Достоєвског
#србскословенска #читанка
На степеницама є срѣщно избѣгао сусрѣт са свойом газдарицом. Нєгов собичак се налазио под самим кровом високе четвороспратне куще и личио є више на сандук него на стан. Газдарица од коє є изнаймл̃ивао собичак са храном и послугом становала є спрат ниже, у засебном стану, и он є, излазещи на улицу, увѣк морао обавезно да проће поред нєне кухинє, готово увѣк широм отворене према степеницама. И кад год є младищ пролазио туда, обузимало га є болно и бояжл̃иво осѣщанє од кога се стидѣо и лице му се мрштило. Био є до грла дужан газдарици и бояо се сусрѣта с н̃ом.
📚 почетак романа Злочин и казна Фйодора Михайловича Достоєвског
#србскословенска #читанка
Пилип Бакл̃ина спаваше, на огн̃ишту, обучен, покривен хал̃ком, главом окренутом ка слабом пламену, кои є лизкао дно лонца, обѣшена о вериге. Запалєно смрѣково корѣнє давало є више дима него пламена; дим є правио мрачну кущицу, дизао се под сламени кров, покушавающи да изаће кроз єдини отвор на крову. Вѣтар є сузбияо дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни жущкасти зуби под четкастим просѣдим брковима. Кад би вѣтар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у єдном углу кревет, испунєн сламом, али сав расклиман; у другом разбой и на нєму нѣколико хал̃ина; према вратима кош и над н̃им нахерена полица са нѣколико комада посућа; око огн̃ишта йош два-три лонца и толико троножних сточища. И то бѣше цѣло покущанство!
📚 почетак приповѣдке Пилипенда Сима Матавуля
#србскословенска #читанка
📚 почетак приповѣдке Пилипенда Сима Матавуля
#србскословенска #читанка
Мегк човѣк ради оно что се од н̃ега тражи.
Тврд човѣк не ради оно что се од н̃ега тражи.
Глуп човѣк ради оно что се од н̃ега не тражи.
Паметан човѣк не ради оно что се од н̃ега не тражи.
И само мудар човѣк ради оно что е потрѣбно.
#србскословенска #читанка
Тврд човѣк не ради оно что се од н̃ега тражи.
Глуп човѣк ради оно что се од н̃ега не тражи.
Паметан човѣк не ради оно что се од н̃ега не тражи.
И само мудар човѣк ради оно что е потрѣбно.
#србскословенска #читанка
Нѣгоша су, истина, раздирали проблеми човѣкове трагедіе, али га ёш нису одкинули од тла на коме се развио динарски формирани човѣк-борац. И Нѣгошев лик носи печат болног и трагічног хероізма, али тай релігіозни мислилац кои е ёш са свог писащег стола гледао на колью пободене турске главе прѣд своим двором — па ни на нѣку энглезску інтервенцію ние хтѣо да их одстрани — био е ёш живом крвью повезан са тлом динарске анѳрωпогенезе. И у найвишем свом духовном регістру, и онда када е — духовни сапутник едног Лаібніца — лутао по макрокозму, он е остао у оквиру расног динарског човѣка, ψѵхоложки, без икакве романтіке речено: сам геніе те расе.
📚 Карактерологија Југословена (Владимир Дворниковић), стр. 215.
#србскословенска #читанка
📚 Карактерологија Југословена (Владимир Дворниковић), стр. 215.
#србскословенска #читанка
Дошао єдном нѣки човѣк код старца и каже:
— Реци ми, мудраче, зачто бива тако да волимо своє ближнє, породицу и приятелє све док се не появи новац, а послѣ тога се све везе кваре и починємо да се сукоблявамо?
Мудрац размисли и одговори:
— Прићи прозору. Чта видиш?
— Па... Дѣтцу коя се играю у пѣску. Млад залюблєн пар... цвѣще, дрвеще... облаке — зачућено одговори човѣк.
— Добро. А сад прићи огледалу. Чта видиш?
— Себе.
— Видиш, и єдно и друго є стакло, али чим додаш мало сребра, више не видиш никога осим себе...
#србскословенска #читанка
— Реци ми, мудраче, зачто бива тако да волимо своє ближнє, породицу и приятелє све док се не появи новац, а послѣ тога се све везе кваре и починємо да се сукоблявамо?
Мудрац размисли и одговори:
— Прићи прозору. Чта видиш?
— Па... Дѣтцу коя се играю у пѣску. Млад залюблєн пар... цвѣще, дрвеще... облаке — зачућено одговори човѣк.
— Добро. А сад прићи огледалу. Чта видиш?
— Себе.
— Видиш, и єдно и друго є стакло, али чим додаш мало сребра, више не видиш никога осим себе...
#србскословенска #читанка