🇭🇷🔪☠️🩸ꒌ⚜️ "КРВАВИ МЛАДЕНЦИ" - ГОДИШЊИЦА ВЕЛИКОГ СТРАДАЊА СРБА У СТАРОМ БРОДУ КОД ВИШЕГРАДА - 22.3.1942.


Покољ у Старом Броду се десио током прољећа 1942. године, на обалама ријеке Дрине у југоисточној Босни у мјестима Стари Брод и Милошевићи.

У раздобљу март-мај 1942. десили су се страшни покољи Црне Легије Јуре Францетића у Босни, у Подрињу, 22. марта 1942. Више од 7.000 Срба, махом жена, дјевојака и дјеце је страдало, а многи су скочили у Дрину и удавили се како би избјегли мучење.

Можда и најјезивија ствар у цијелој причи је тзв. "друго убиство" свих жртава које се десило након рата, а које представља 50-огодишње заташкавање овог ужасавајућег тромјесечног велезлочина од стране комунистичке власти која је добрим дијелом за ово била одговорна, јер није појурила на хрватске усташе и спасила народ покоља.

Павелићеве хрватске усташе су у овом покољу убиле око 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво нејачи, који су бјежали испрјед зликоваца из Црне Легије, коју је предводио крвник Јуре Францетић. Каснијим процјенама овај број страдалих је утврђен на више од 7.000 жртава.

Дио људи се намјерно или ненамјерно утопио у ријеци Дрини бјежећи од Францетићеве Црне Легије хрватских крволока.

Најмасовније убијање људи је извршено 22. марта 1942. године, на велики православни празник Младенце, али су убијања трајала све до средине маја мјесеца 1942. године.

Писац Момир Крсмановић је у својим дјелима описао између осталог и "Усташки пир" у Старом Броду, јер је и сам био свједок тог звјерског лудила.

Овај злочин у Старом Броду у прољеће 1942. године убраја се у десет најужаснијих на простору тзв. "Независне Државе Хрватске" нацистичке и клеро-фашистичке творевине вођене поглавником Антом Павелићем и надбискупом Алојзијем Степинцем.

🔴ЖРТВЕ:
Српска нејач која је страдала у овом звјерском злочину била је углавном са подручја мијестах: Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала и Сарајева.

Тачан број жртава није никада утврђен, али се процјењује на најмање 6.000 убијених Срба, односно невине и ненаоружане нејачи. Ово пак потврђују и њемачки подаци.

⚫️ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА:
Извршилац ових злочина је била злогласна јединица хрватских усташа "Црна Легија" под заповједништвом крвника Јуре Францетића, у којој је било и домаћих похрваћених муслимана (током 1990-их познатих као "балије").

Учествовале су и снаге тзв. "Муслиманске милиције" , оружане јединице "Хрватског цвијећа" које су се обавезале на вијерност Анти Павелићу.

🟠ЗЛОЧИН:
Током прољећа 1942. усташе, око 10.000 хрватских усташа започеле су напад у источној Босни са намјером учршћивања власти НДХ на источној граници према Дрини, а истоврјемено и очистити тај дио од српског становништва.

Напад је почео у марту 1942. крећући се ка Дрини, потискујући испред себе десетине тисућа српских избјеглица.

Жртве су пред хрватским налетом и србосјеком, покушале су, у збјеговима, пребаце на десну обалу Дрине и дочепају се слободе у Србији, међутим, многи су се удавили у ријеци.

Данас је мали број свједока овог огромног покоља, али је у српском народу у источном дијелу Босне и Херцеговине остала прича о 326 дјевојака које су се ухватиле за руке и скочиле са велике стијене у набујалу Дрину како не би пале у руке крволоцима хрватских усташах, те биле силоване, звјерски мучене и убијене.

Такође, живи и прича о оцу и шест кћерки, које су се у повлачењу испред ових крволока, ухватиле за руке, закорачиле у хладну воду и послије њеколико тренутака заједно нестале у дубоким хладним валовима ријеке Дрине.

Према изјавама свједока, дио становништва од xpватског покоља спасила је ЈКВуО.


#Злочин #НДХ #Босна #Хрватска


👉 СвеСрбље на Јутјубу 👈
👉 СвеСрбље 👈

🇪🇺🏳️‍🌈✈️💣ꒌ🦅💔ꒌ🏔26 ГОДИНA ОД НАТО БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ


Током бомбардовања Србије и Црне Горе (1999), НАТО агресори су масакрирали више од 2.500 људи. Међу жртвама је било и 110 дјеце. Ова дјеца су углавном била српске, али и ромске и албанске националности.
Да ствар буде још гора, употријебили су више од 10 тона радиоактивног осиромашеног уранијума који је заувијек затровао земљу и дан данас изазива изузетно велики број обољелих од рака као и дјеце рођене са деформитетима. Сваког дана видимо неко ново дијете са неизљечивом болешћу изазваном таквим радиоактивним зрачењем и осјећамо као да се те исте бомбе изнова и изнова бацају. Такво "Милосрђе" немогуће је заборавити ни више од 20 година касније.

Никада не опрости, никад не заборави!
🙏🙏💔ꒌ🦅

Пјесма и видео о НАТО бомбардовању Србије и Црне Горе је на нашем каналу преведена на 20 свјетских језика!

Можете је погледати овдје: https://youtu.be/52URRzPjhUo

#Злочин #Србија #ЦрнаГора

👉 СвеСрбље 👈

ꒌ⚜️ ПЕТАР КОЧИЋ - ВЈЕЧИТИ СЛОБОДОЉУБИВИ ИЗГНАНИК


Петар Кочић се сматра једном од најзначајнијих личности у српској култури. Његово књижевно дјело извршило је снажан утицај на даљи развој српске писане ријечи, док је његово политичко наслијеђе постало основа многих политичких праваца у српском друштву (не само у Босни, него и у Србији).

Кочићево дјело доживило је велику читаност још за вријеме његовог живота. Тако је самостално издање „Јазавца пред судом” доживило једанаест издања у временском раздобљу од 1904. до 1914. Својим политичким дјеловањем извршио је снажан утицај на припаднике организације Млада Босна, посебно на Владимира Гаћиновића. Иако није био њен дио, Кочић је први употријебио израз „Млада Босна” и то у листу Отаџбина 1907. Извршио је снажан утицај на књижевнике наредних покољења, између осталих и на Иву Андрића. Андрић је написао четири есеја о Кочићу (једини књижевник о коме је писао више био је Петар Петровић Његош): „Нешто о Кочићевој борби за народни језик”, „О личности Петра Кочића”, „Четрдесет година од смрти Петра Кочића” и „Земља језик и људи код Петра Кочића”.

1929. у Бањалуци је основано друштво „Змијање” са намјером подизања споменика и оснивања умјетничког дома за сиромашне ђаке Крајине који би понио Кочићево име. Друштво је свечано открило Споменик Петру Кочићу 6.11.1932. у Градском парку. Маја 1941. хрватске усташе су уклониле споменик, али је он враћен на старо мјесто након рата.

По угледу на Кочићев лист Отаџбина након Првог свјетског рата у Бањалци је покренут истоимени лист Отаџбина који је излазио у раздобљу од 1923. године до 1925. године. Овај лист, је основала Демократска странка, дајући му име Отаџбина, како би придобили поборнике социјалног наслијеђа Петра Кочића у Крајини, гдје је обични народ, сељаштво, било у првом плану.

Укидање кметства и реформа аграрног система у Босни и Херцеговини 1919. за коју се залагао Петар Кочић остварена је тек након Првог свјетског рата и стварањем Краљевине СХС. Губљење повластица муслиманских бегова и ослобађање српских кметова узроковало је дубље раздоре између беговског и српског становништва што је донекле узроковало укључивање (несрпског) дијела муслиманског становништва хрватским усташама у геноциду над Србима у НДХ. Током рата и ЈКВуО и НОП, оба већински састављена од Срба, позивали су се на Кочићево наслијеђе. Тако је Урош Дреновић командовао ЈКВуО батаљоном „Петар Кочић”, док су у исто вријеме партизани уздизали Кочића видећи у њему "побуњеника против германских окупатора" и самим тиме њиховог пријетходника. У СФРЈ Кочић је проглашен социјалистичким борцем за права кметова и радника, али се, са друге стране, његово родољубље прећуткивало.

Оснивањем Српске р. Босне и Херцеговине Петар Кочић постаје својеврсно оличење њеног постојања. Томе свједочи и његово појављивање на првој валути "динару Српске р. Босне и Херцеговине", те велики број културних догађаја који носе његово име. Између осталог, његово име носи градски парк у Бањалуци, Театар фест, културни догађај Кочићев збор, основан 1966. године и 2 књижевне награде: Кочићева књига и Кочићево перо, које додјељује Задужбина Петар Кочић. Многе образовне установе носе његово име у Бањалуци, Бијељини, Приједору, Мркоњић Граду,... Од 20. јула 2017. године, на новом грбу Бање Луке налази се Петар Кочић заједно са баном Светиславом Милосављевићем.


🖼 Новчаница од 100 КМ (1998—)

#НовчаницеБиХ #ПетарКочић #Крајина #Босна #БиХ


👉 СвеСрбље на Јутјубу 👈
👉 СвеСрбље 👈

ꒌ⚜️🌊 ПОПЛАВЕ У ЗАПАДНОЈ СРПСКОЈ


Усљед огромних количина падавина у Српској р. Босни и Херцеговини ꒌ⚜️ посљедњих неколико дана дошло је до плављења одређених насеља и дијелова градова у долини ријека Сане и Врбаса и њихових притока, чији ниво водостаја расте из часа у час.

Дијелови Бањалуке боре се са обилним падавинама, а у неким насељима куће су одсјечене од остатка града.

Вијеће за ванредне ситуације Града Лакташи након састанка позвао је све радно способно мушко становништво од 18 до 60 година да се одазову на мобе паковања и постављања врећа са пијеском гдје год је то потребно.

На подручју Приједора проглашено je ванредно стање.

Од Поплава је такође угрожен и (Босански) Нови Град.

Токови Врбаса и Сане који се улијевају у Саву доприносе и даљем расту нивоа водостаја у Сави све више угрожавајући и остале градове и општине од могућих поплава: Градишка, Модрича Челинац,..


👉 СвеСрбље на Јутјубу 👈
👉 СвеСрбље 👈

ꒌ🔖 Српске пословице из разнијех крајева (33. дио)

1. Ријекао па поријекао.

2. Цар над царем увијек се нађе.

3. Царска се не поријече.

4. Цару царево, а Богу Божије навијек.

5. Цијеломе свијету не можеш угодити.

Пишите у опаскама још пословица које одговарају овијема.

#Пословице

👉 СвеСрбље 👈

🗺 Земљовид српскијех „manastira (обитјељи) и храмова на тлу данашње Угарске"!

„Manastiri гусле и гудала, то је српски народ сачувало!"

„Manastiri" (обитјељи) су кроз вијекове били једини стуб за очување Србаља од прјетварања у друге народе на цијеломе српскоме подручју, а посебно на тлу Аустроугарске царевине.

Нимало друкчију улогу нијесу имали ни „manastiri" (обитјељи) на тлу западнијех крајева, укључујући и данашњу Угарске.

Због жестокога вишевијековнога „rimokatoličkoga" утјецаја и насилнога прјекрштавања ови чврсти стубови су дали јак ослонац у борби за очување свога српскога самобића (identiteta) на тлу тадашње Аустроугарске царевине.

Српски „manastiri" (обитјељи) на тлу данашње Угарске, иако вијековима, прјетварани у „rimokatoličke" богомоље и даље постоје (*иако не сви, њеки су угашени вијековима унатраг), и чуваху Србље на својијем огњиштима.

Посебно се захваљујемо брату Ловри Ђурђићу на изради земљовида (mapa) „manastira" обитјељи.

#Земљовид #Манастири

👉 СвеСрбље 👈

ꒌ⚜️ ОСМАН ЂИКИЋ - БРАТОЉУБИВИ БАШТИНИК И УЈЕДИНИТЕЉ СРБА ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ


Рођен је у Мостару 7.1.1879. у грађанској породици, гдје је завршио нижу гимназију. Због тога што се јавно изјашњавао као Србин, аустроугарске власти су га истјерале из 5. разреда гимназије, па је школовање наставио у Београду, одатле је отишао у Цариград, а затим у Беч, гдје је завршио Трговачку академију. Још док бијаше гимназијалац почео се дружити са мостарским пјесницима окупљеним око листа Зора, Алексом Шантићем, Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, под чијим је утицајем почео писати пјесме. До краја живота у свом књижевном и јавном дјеловању увијек је исказивао своје непоколебљиво српство. Био је банкарски чиновник у Загребу, Брчком и Мостару.

Оснивач је културног друштва босанско-херцеговачке муслиманске младежи Гајрет, које је његовало Српско самобиће муслимана, а године 1909. изабран је за секретара овог друштва. Тада се већ преселио у Сарајево, гдје је уређивао и истоимени лист Гајрет. Поред тога био је један од покретача и уредник часописа Мусават, који је 1909. године почео излазити у Мостару. Године 1910. покренуо је Босанско-херцеговачки гласник у Сарајеву а 1912. био је међу покретачима политичког листа Самоуправа и био му је главни уредник. Писао је пјесме и многе ствари у прози, у Босанској Вили, Зори, Цариградском гласнику (1899) и другим књижевним листовима. Иза себе је оставио три збирке пјесама: "Побратимство" коју је 1900. у Београду објавио са Авдом С. Карабеговићем и Омер-бегом Сулејманпашићем-Деспотовићем. Године 1902. Српска дубровачка штампарија А. Пасарића штампала му је књигу пјесама "Муслиманској младежи". Годину дана касније 1903. године, у издању Српске штампарије синова С. Мијата Радовића у Мостару изашла му је збирка пјесама "Ашиклије" (удварачи).

Сакупљао је народне пјесме (рукописна збирка Херцеговачки бисер 60 пјесама) и биљежио обичаје (Свадбени обичаји Мухамеданаца у Херцеговини, рукопис). У љубавној лирици се ослањао на севдалинку и угледао на пјеснике Истока, а побожном лириком се обраћао муслиманској младежи. Написао је драме Златија (1905), Стана (1906) и Мухаџир (1909). Његов позоришни комад "Златија" први пут је изведен 1927. године у Београду у новој згради Народног позоришта.

Осман Ђикић умро је од туберкулозе у Мостару 30. марта 1912. године, и био је сахрањен у Великом царинском харему. И његова супруга Зора умрла је од исте болести 14. септембра 1914. године, па је њихова љубав и трагична судбина прерасла у романтичну легенду која траје до данас.

Послије његове смрти многе културне установе носиле су његово име. У Београду је Гајрет носио његово име (1927). Године 1936. подигнуто му је спомен - турбе у харему код Карађоз-бегове џамије у Мостару, гдје су пренесени и његови посмртни остаци. Усташе су спомен-турбе порушиле 1941. године, те оне бијаху обновљене након 2. свјетског рата. Након повлачења војних снага Срба из Мостара, у јуну 1992. године, спомен-турбе су минирали припадници ХОС-а, а дјелимично су обновљене 1998. године.



🖼 Осман Ђикић


#СрбиМухамеданци #ОсманЂикић #Херцеговина


👉 СвеСрбље на Јутјубу 👈
👉 СвеСрбље 👈

Запратите канал међународног истраживачког портала EagleEyeExplore.

Сазнајте како изгледа свет на “други поглед”- геополитичке анализе, интервјуи и истраживања најеминентнијих српских и европских конзервативаца.
🔴https://t.me/EagleEyeExplore👈

ꒌ⚜️ АЛЕКСА ШАНТИЋ - ДУША И СРЦЕ ГРАДА КОЈЕГ НЕМА


Алекса Шантић о којем причасмо и раније, родом је из Мостара који је заувијек обиљежио његов живот и стваралаштво. Заједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био међу најзначајнијим вођама културног и народног покрета херцеговачких Срба.

Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета написавши им и Химну.

Шантић је предсједавао Српским пјевачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године. У овом друштву Шантић је био не само предсједник, већ и главни пјевач хора, композитор и предавач. Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусала“. Шантић је постао главни уредник часописа „Зора“ (1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне самоуправе и народних права. „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности, окупивши умне људе који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напрјетка.

Шантић је 1903. био и међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“. У том својству дошао је у жижу живота завичаја који је, својом културном и народном свијешћу, тврдоглаво противио аустријском Културтрагеру (културном поробљавању). У прољеће 1909. године, због велике кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао побјећи у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.

Производ његовог снажног родољубивог надахнућа током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао пјесницима који су написали читаве збирке пјесама славећи побједе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући "На обали Драча" , која велича ослобођење древног града који је некада био дио државе српске лозе Немањића. Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (претече САНУ).

Током Првог свјетског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживио рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара протјерано из града. Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама "Пјесме" објављену 1911.

Шантић је био плодан пјесник и писац. Написао је скоро 800 пјесама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни критиковавши установе и заступавши различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дјела преводио. Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе бијаху Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић.

1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу. Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част 100 година његовог рођења. По њему име носе образовне установе у Бањалуци, Угљевику, Осмацима, Милићима,..
Осамдесетих година прошлог вијека у његово сјећање снимљен је филм под називом „Мој брат Алекса”.


🖼 Новчаница од 10КМ (1998—)

#НовчаницеБиХ #АлексаШантић #Херцеговина #Мостар #БиХ


👉 СвеСрбље на Јутјубу 👈
👉 СвеСрбље 👈

ꒌ🔖 Српске пословице из разнијех крајева (34. дио)

1. Мој град је безбједан као сокол на грани.

2. Цијело љето једна шљива, и она црвљива.

3. Црно раде, а још црње мисле.

4. Цару далеко, а Бог високо.

5. Часна смрт прослави ваш живот.

Пишите у опаскама још пословица које одговарају овијема.

#Пословице

👉 СвеСрбље 👈

ꒌ🦅 Дјед и унук, дирљива слика!

На слици се виде два нараштаја људи, један старији човјек, други млађи човјек.

Старији човјек љубоморно чува старију, и изворнију ношњу свога краја (Шумадије), уже гледано припада (Лепеници). Дотична ношња потјече прије првога свјетскога рата, док код другога млађега човјека је видљив утјецај првога свјетскога рата гдје долази до замјене шубаре са шајкачом, и замјене ланене бијеле ношње са зеленијем хлачама које су носили српски војници у првоме свјетскоме рату.

Слика је забиљежена у Рачи код Крагујевца у Шумадији након првога свјетскога рата.

#НароднеНошње #ПрвиСвјетскиРат #Србија #Шумадија

👉 СвеСрбље 👈