ꒌ⚜️ ПЕТАР КОЧИЋ - ПРЕЗРЕНИ ЗАЧЕТНИК ОБНОВЉЕНОГ СЛОБОДОУМНОГ ДРЖАВНИШТВА БОСНЕ (8)


ОТАЏБИНА (1):

21.12.1906. Кочић стиже у Бањалуку, у вријеме када Срби у Босни и Херцеговини улажу напоре створити јединствену политичку организацију која би окупила све народне снаге и заступала права и жеље Срба. Овај покушај предводили су интелектуалци млађег наараштаја, незадовољни исходом Кочићевог аутономног покрета, што је упркос покушају да се разлике превазиђу, довело до сукоба са дотадашњим српским вођама, који углавном бијаху имућнији чаршијски трговци. Интелигенција је као основицу за ново српско окупљање истакла, под утицајем савремених друштвених струјања на европском западу, тзв. "реални национализам и политичку демократију". Напори су уродили доношењем Сарајевске резолуције маја 1907. и оснивањем Српске народне организације на митровданској народној скупштини од 7. до 11.11.1907.

Кочић је своју политичку акцију повео у оквиру Српског народног покрета, као што су учиниле и већина српских група тог времена. Ипак Кочићева дјелатност се видно одвајала по питању односа према рјешавању аграрног питања. Док је интелигенција била опрезна и неодређена у својим захтјевима за рјешавањем овог проблема, избјегавајући сукоб са муслиманским крупним земљопосједницима у којима су видјели могуће савезнике, Кочић је отворено и досљедно заступао права српских сељака и борио се за коначно разрјешење њиховог кметског положаја и суровог израбљивања од стране бегова, али и српске чаршије.

Кочићева политичка дјелатност у Крајини везана је прије свега за покретање листа Отаџбина. Кочић је био главни уредник часописа, док је за одговорног уредника изабран Васо Кондић. Први број је изашао на Видовдан 1907. Подијељен на рубрике, лист је доносио краће записе и вијести о народној просвјети и привреди, затим, важније догађаје из српских земаља, међународни политички преглед, домаће вијести и, најпослије, биљешке о књижевности, умјетности и друштву. Ипак оно по чему је лист одјекнуо широм Босне и Херцеговине, био је жестоки опозициони став према аустроугарској управи, који је избијао готово из сваког натписа. По томе се посебно истицала рубрика „Суви зулуми” у којој су се врло оштро жигосале неправде завојевачког режима и њихових представника.

Због оваквих ставова часопис је био подвргнут строгој цензури. Од 16 бројева колико је изашло под Кочићевим уредништвом, 9 је заплијењено, што је подразумијевало да су се ти бројеви морали поново штампати са бијелим просторима на мјестима гдје су се налазили спорни чланци. Из броја у број појављивало се све већи број бјелина.

У часопису се стално напомињало да је постојећи државно-правни положај земље само привремен, јер је настао на тај начин што су велике силе на Берлинском конгресу повјериле Аустроугарској привремену управу над Босном за извршење одређених реформи, у чему она, међутим, није успјела. Инсистирало се и на подсјећању да аустријски цар није прави суверен Босне, него само привремени управитељ, док пуно суверенство над земљом и даље припада Османском царству. Самим тиме, Аустроугарска нема право да доноси и примјењује своје законе, који као нелегитимни, имају статус просте наредбе, без правне подлоге. Лист је достигао широки утицај и утврдио је Кочића као најутицајнију политичку фигуру босанскохерцеговачких Срба, поготово међу народним масама.


#ПетарКочић #КочићевЗбор


🖼 први број Отаџбине 15.7.1907.


👉 Јутјуб канал СвеСрбље 👈
👉 СвеСрбље 👈

ꒌ⚜️ ПЕТАР КОЧИЋ - ПРЕЗРЕНИ ЗАЧЕТНИК ОБНОВЉЕНОГ СЛОБОДОУМНОГ ДРЖАВНИШТВА БОСНЕ (9)


ОТАЏБИНА (2):

Овакав часопис није могао проћи без санкција од стане аустроугарске управе, те је Кочићу и Кондићу суђено 2 пута због нарушавања јавног мира. Први судски процес поведен је због прва 4 броја против Кочића, Кондића и пјесника Јове Г. Поповића (који је непосредно након подизања оптужнице преминуо). Главна расправа је одржана 9.10.1907., а претходно су оптужени ухапшени и затворени у истражни затвор, а у редакцији је извршена преметачина. Према пресуди која је изречена истог дана Кочић и Кондић су осуђени сваки на по 6 мјесеци затвора. Док се чекало рјешење за жалбе на пресуду, одржано је ново суђење 6.12.1907., овог пута за инкриминисане ствари од 5. до 16. броја Отаџбине. Због саучесништва у злочину уврједе владара и злочина ремећења јавног мира Кочић и Кондић биајху осуђени на додатних 8 мјесеци тешке тамнице. Оптужени су, незадовољни пресудом и висином казне, поднијели жалбе врховном суду. Врховни суд је потврдио прву пресуду, док је другу преиначио само у саучесништво у злочину ометања јавног мира, али је и казну додатно повећао, и то Кочићу на 15 мјесеци, а Васи Кондићу на 12 мјесеци тешке тамнице, пооштрене једним постом сваког другог мјесеца.

Петар Кочић је приступио издржавању казне 22.2. 1908, када је, по рјешењу врховног суда, пресуда постала правомоћна. По тек донесеном закону од 30.1.1908. Кочић је добио статус custudia honesta, тј. статус политичког затвореника. Од 22.2. до 27.3.1908. бијаше затворен у бањалучком затвору, такозваној Црној кући, гдје је својевремено био затворен и Кочићев отац и гдје је већ провео 2 мјесеца приликом истражног поступка, да би потом био премјештен у тузлански окружни затвор.

Кочић је тешко подносио тамновање у тузланском затвору, постајавши живчан и пркосан. Код њега у овим приликама бијаху забиљежени повремени часови клонулости и депресије, као прве назнаке тешког душевног стања у које ће касније упасти. Мучна расположења бијаху подстакнута забринутошћу због неповољних услова преживљавања његове жене и дјетета, и сопственим погоршањем здравља које бијаше изазвано лошим затворским условима, али и усамљеношћу пошто је Кочић као политички затвореник био одвојен од других осуђеника. У августу 1908. одбио је да приликом рођендана цара Франца Јозефа поднијети молбу за помиловање, али је крајем 1908. сама Земаљска влада поднијела захтев за Кочићево помиловање поводом прославе 60-огодишњице царевог ступања на пријестол. И Кочић и Кондић су помиловани 6.12.1908. Током њиховог тамновања извршена је анексија Босне и Херцеговине Аустроугарском царству.

Након пуштања из затвора, Кочић болестан и исцрпљен, одлази у свој родни крај. Због снажног политичког дјеловања од повратка са студија у Бечу до одласка у затвор, Кочић је објавио само неколико краћих књижевних текстова ("Чврко, " „Молитва”, „Тавновање”, „Кроз мећаву” и „Тежак”), те је сада имао прилике поново се вратити писању.


#ПетарКочић #КочићевЗбор


🖼 први број Отаџбине издат 15.7.1907.


👉 Јутјуб канал СвеСрбље 👈
👉 СвеСрбље 👈

ꒌ🔖 Српске народне басне (12. дио)

Ријека и море

Састану се ријеке, те ће се потужити на море, бива, како оне лијепо долазе к њему слаткијем и питкијем водама, а када се тамо оне, жалосне ријеке, с њиме помијешају, ето се осоле, те не ваљају за пиће. А море ће њима у брк: „Ви, када нећете, да Вас солим и штетим, а онда не иђите к мени!”

#Басне

👉 СвеСрбље 👈

АЛИСИНИМ СТОПАМА
- слика савременога јунака -

Мајстор двоструких мјерила

Он је савршен примјер нашега времена - човјек који живи у сталном расколу између онога што говори и онога што чини. Кад студенти блокирају факултете, он проповиједа о миру и поштовању закона. Кад власт туче народ, он заћути или тражи оправдања. Његова омиљена реченица, коју понавља као молитву? „Власт се не мијења на улици већ на изборима.“ Премда и сам знаде какви су то избори, прави се неупућен као дијете које затвара очи и мисли да га нико не види.

Родољуб из столице

Воли Косово. Чека док Вучић све то „мудро“ ријеши. Не воли Нијемце, али обожава њемачка улагања у своју земљу. И даље пије чисту воду али га не брине Рио Тинто и копање литијума. Земља мора ићи напријед. У корак са временом. Против је страних завојевача, али је благонаклон према домаћем послушнику тих истих завојевача које толико презире.

Сакрива се иза екрана телефона док сједи у удобној столици на љуљање. Љуљушка се док лагани вјетрић пири кроз прозор и, пролазећи кроз уши, полако испија и оно мало памети ако је уопште и било. Своје кукавичко држање правда памећу и мудрошћу, као да је страх од промјене израз виших духовних својстава.

Хришћанин са канџама

Позива на суздржаност док би другима размрскао главу. Родољуб је и хришћанин православац, али само у (по)мислима. У стварности, спреман је да „усташама, студентима блокадерима, бољшевицима“ пожели најгоре. Његова љубав према ближњему има јасне границе - простиру се само до оних који мисле као он.

Топла чорба као мјерило истине

Гледа у свој тањир док срче јуху зачињену чувањем својега положаја и страхом од било какве побуне. Сматра да је око њега живот бајка јербо је његова чорба топла, а плата редовна. Све док се његов мали свијет не тресе, све док његова удобност није угрожена, он може преспавати туђу патњу.

У земљи чуда

Омиљени филм му је „Живот је лијеп“. Понаша се као дјечак из тога филма - ствара личну стварност у којој све што се дешава има своје оправдање. Привиђа му се чаробни свијет у коме је свака неправда заправо мудра одлука, свака жртва неопходна, свако зло које чини власт потребно и далекосежно ће донијети добро.
Као да се икада ватра гасила ватром...

Убијеђен је да не сањари. Истина је - хрче утонувши у дубоки сан. Најбоља другарица му је Алиса у земљи чуда. Алиса је пала у јаму властитих сновиђења дочим јунак нашега доба дубоко тоне у рупчагу својега самозаваравања.

Буђење

Морамо упозорити нашега праведника - поспанка. Алисин дивни бајковити сан се врло брзо претворио у своју супротност - ноћну мору. И наш јунак ће се једнога дана морати пробудити. Питање је само што ће затећи око себе кад отвори очи. Хоће ли препознати властити одраз у огледалу? Хоће ли моћи (пре)живјети са оним што је учинио својим (не)дјеловањем и ћутањем.

У Алисином свијету снова све је могуће. Али у стварноме свијету, за свако ћутање се плаћа цијена. И она се наплаћује са каматом.
У животу је као и у шаху - сваки нам се потез рачуна.

🖋 ЛѢТОПИСЕЦЪ
#гласна_размишљања #ЈунакНашегаДоба #Кукавица #Страх #Вучић #Србија #АлисаУЗемљиЧуда

ꒌ🐺💔 "ОЛУЈА" - СВЕЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ


У свезлочиначком етничком чишћењу Срба из Книнске Крајине незапамћених размјера званом “Олуја”, другом највећем ентичком чишћењу Срба у 20. вијеку (послије оног у НДХ) живот је изгубило 726 војника, 2313 цивила, са својих вишевјековних огњишта протјерано је преко 250.000 Срба, и до темеља је спаљено преко 20.000 српских кућа. До данас данашњег крволоци и учесници у овом свезлочину још увијек нису кажњени!

Не заборављамо, не опраштамо!

Пјесма у знак сјећања Книнске Крајине ꒌ🐺 "Вучија земља - Плач Крајине"

https://youtu.be/6dunrTdy6uk?feature=shared

#Олуја #ОдбрамбеноОтаџбинскиРат


👉 СвеСрбље 👈
👉 СвеСрбље на Јутјубу 👈

ꒌ🔖 Српске пословице из разнијех крајева (50. дио)

1. Шугава овца све стадо ошуга.

2. Шупљу главу и вјетар носи.

3. Безвезе је и оцат сладак.

4. Безвезе му је, да дуби на глави.

5. Безвезе ти јуха када је слана.

Пишите у опаскама још пословица које одговарају овијема.

#Пословице

👉 СвеСрбље 👈

🇭🇷🔪ꒌ⚜️🩸СЈЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКИ ПОКОЉ У ПРЕБИЛОВЦИМА 6.8.1941.


Сахрана костију Срба које су убиле хрватске Усташе у Другом свјетском рату у селу Пребиловци у јужној Босни и Херцеговини ꒌ ⚜️. Пребиловачки масакр је само један од великих злочина који су хрватске усташе починиле у Независној Држави Хрватској током прогона Срба у Другом свјетском рату.

Хрватске усташе су 6. августа 1941. године убиле око 600 жена и дјеце из херцеговачког села Пребиловци, бацивши их живе у јаму Голубинка, код Шурманаца. У току љета 1941. хрватске усташе настављају са масовним убиствима Срба - од 1.000 Пребиловчана убијено је њих 820, док је у сусједним мјестима доњег слива Неретве, укључујући и Шурманце, убијено око 4.000 Срба. Јама Голубинка је бетонирана 1961. године.

Само 14 од 550 познатих хрватских крволока изведено је пред суд након рата, а један од судија је и сам био хрватски усташа близак злочину. Шесторо их је осуђено на смрт, а остали су осуђени на затворске казне, у просјеку око три године. Група од 170 сељана, коју су првенствено чинили мушкарци, преживела је чудом масакр.
Никад да се не заборави!

#Пребиловци #НДХ #Херцеговина #Босна


👉 Јутјуб канал СвеСрбље 👈
👉 Свесрбље 👈

ꒌ Једино ово Срби не смију, или не желе!

Ако многи народи смију имати, и имају саобраћајни знак на своме језику и своме писму, зашто Срби то не би смјели имати!

Што ви мислите о овоме?

#Језикословље

👉 СвеСрбље 👈

ꒌ Српски родослов: називи приједака до 16-ога кољена уназад!

-4. Наврхунук, наврхунука
-3. Чукунунук, чукунунука
-2. Праунук, праунука
-1. Унук, унука
0. Син, кћер
1. Отац, мајка; (сљедећи нараштај)
2. Дјед, баба (бака); (сљедећи нараштај)
3. Прадјед, прабаба (прабака); (сљедећи нараштај)
4. Чукундјед , чукунбака (чукунбака); (сљедећи нараштај)
5. Наврхдјед, наврхбаба (наврхбака); (сљедећи нараштај)
6. Курђел, курђела; (сљедећи нараштај)
7. Аскурђел, аскурђела; (сљедећи нараштај)
8. Курђуп (Курђун), курђуп (курђун); (сљедећи нараштај)
9. Курлебало, курлебала; (сљедећи нараштај)
10. Сукурдов (Сукурдол), сукурдова (сукурдола); (сљедећи нараштај)
11. Сурдепач, сурдепача; (сљедећи нараштај)
12. Парђупан, парђупана; (сљедећи нараштај)
13. Ожмикура, ожмикурка; (сљедећи нараштај)
14. Курајбер, курајберка; (сљедећи нараштај)
15. Сајкатава, сајкатавка; (сљедећи нараштај)
16. Бијели орао, бијела пчела; (сљедећи нараштај)

#Језикословље

👉 СвеСрбље 👈

ꒌ⚜️ ПЕТАР КОЧИЋ - ПРЕЗРЕНИ ЗАЧЕТНИК ОБНОВЉЕНОГ СЛОБОДОУМНОГ ДРЖАВНИШТВА БОСНЕ (10)


КЊИЖЕВНИ РАД:

Студентско доба у Бечу уједно бијаше и раздобље Кочићевог најактивнијег бављења књижевним радом. У Бечу се дружио са другим студентима који су покушавали остварити се као писци. Иако је до тада углавном писао поезију, у Бечу је почео писати и прозу. Објавио је приповијетку „Туба” у београдском часопису Нова искра 1901, а потом и приповијетку „Ђурини записи” у Босанској вили исте године. Крајем 1902. године Кочић је објавио прву збирку приповиједака „С планине и испод планине”, коју је издала бечка Зора. У њој се налазило седам приповиједака: „Ђурини записи”, „Јаблан”, „Гроб слатке душе”, „Зулум Симеона Ђака”, „Истинити зулум Симеуна Ђака”, „Мргуда” и „Код Марканова точка”. Књижевна критика је са готово једнодушним одушевљењем дочекала збирку, међу њима: Српски лист, Српска застава, Дело, Коло, Босанска вила, као и Српски књижевни гласник, у коме је Јован Скерлић, ондашњи најутицајни књижевни критичар, написао да је збирка: „истински добра књига, свежа и лепа слика једног дела наше честите Босне, топла и узбуђена песма животу, и као таква биће драга свакоме ко је прочита”.
Другу књигу приповиједака је објавио 1904. године са истим насловом као и прва, С планине и испод планине у издању Српске штампарије у Загребу и посветивши је Ђури Јакшићу. У њој су штампане „Јелике и оморике”, „Кроз маглу”, „Мрачајски прото” и „Јазавац пред судом”. Скерлић је, приказујући и ову књигу, нагласио да је Кочић један од рјеђих српских писаца: „који дају лични утисак живота, пун младости, свјежине и силног осјећања.”

Након пуштања из затвора, Кочић болестан и исцрпљен, одлази у свој родни крај. Због снажног политичког дјеловања од повратка са студија у Бечу до одласка у затвор, Кочић је објавио само неколико краћих књижевних текстова ("Чврко, " „Молитва”, „Тавновање”, „Кроз мећаву” и „Тежак”), те је сада имао прилике поново се вратити писању.

По повратку из тузланске тамнице, 1909. године, Кочић се посветио испитивању свог родног краја и поријекла змијањског становништва. За помоћ се обратио Јовану Цвијићу, који му је послао стручне књиге и издато упутство о испитивању насеља, у којем је поцртао важнија мјеста на која треба обратити пажњу. Плод ових настојања био је етнографско-приповиједни текст „Змијање”. Први одломак из „Змијања” објављен је у Српском књижевном гласнику 1.9.1909. под насловом „Кроз Змијање”, посвећујући га Јовану Цвијићу. Остали одломци објављивани су у Српској ријечи, Босанској вили, Развитку и поново у Српском књижевном гласнику. Као цјелина, „Змијање” је објављено у у књизи „Јауци са Змијања”, четвртој и уједно посљедњој Кочићевој збирци издатој у Загребу средином фебруара 1910. и бијаше посвећена „драгом пријатељу Петру Лагарићу као мали видљиви знак топле захвалности коју у душу носи писац”. Поред „Змијања” у овој књизи објављени су и приповијетке „Молитва”, „Вуков гај” и „Кроз мећаву”. У жељи подстицања културног рад ана подручју Босанске крајине, Кочић је у јануару 1910. покренуо мјесечни лист Развитак. Часопис је био кратка вијека. Изашло је укупно 6 бројева и угасио се у јуну исте године. И поред тога, његова појава је била значајна, пошто су у њему објављивали поред Кочића и други значајнији културно-научни дјелатници тог доба попут Скерлића, Цвијића, Шантића и др.


🖼 поглед Петра Кочића на Стричиће


#ПетарКочић #КочићевЗбор


👉 Јутјуб канал СвеСрбље 👈
👉 СвеСрбље 👈

ꒌ🔖 Српске народне басне (13. дио)

Војник и власуља

Јездио пљешив (ćelav) војник, а јаднику била на глави власуља. Пухне вјетар, па му однесе са главе власуљу, а на то ће ти сва дружина, грохотом смијати. Заустави војник коња, па ће овако: „Није баш чуда, да бјеже косе, те нијесу моје, јер су ето оставиле и главу гдје су биле никле!”

#Басне

👉 СвеСрбље 👈

ꒌ⚜️ ПЕТАР КОЧИЋ - ПРЕЗРЕНИ ЗАЧЕТНИК ОБНОВЉЕНОГ СЛОБОДОУМНОГ ДРЖАВНИШТВА БОСНЕ (11)


ПОСЛАНИК У САБОРУ (1):

Кочићева политички рад се наставља доношењем устава и оснивањем Земаљског сабора. Изборни ред Земаљског сабора успостављен је према вјерско-националном кључу (православном становништву као најбројнијем припадао је 31, муслиманском 24, католичком 16 и јеврејском један посланички мандат). Послије дужих преговора Српска народна организација успјела је ујединити се и постићи политичко јединство, те су српске снаге тешко окупљење изашле на изборе. Јединство пуно уступака српских снага и њихов политички програм заснивао се на опрјечном ставу према туђинској власти и захтјеву о обавезном рјешењу кметског питања.

На изборима за Земаљски сабор 1910. Српска народна организација освојила је 31 мандат, тј. све мандате предвиђене за православно становништво. Један од изабраних посланика бијаше и Петар Кочић. Рад Земаљског сабора је отпочео 15.7.1910. године. Врло брзо у Српском клубу су настајале прве подјеле. Чаршијска струја српских трговаца, чиновника и земљопосједника инсистирала је на мирном прилагођавању постојећем поретку штитећи на тај начин сопствену економску добит, док је друга група посланика, међу којима је био и Петар Кочић, инсистирала на ранијем договору о опријечном ставу властима. Став да се мора учествовати у раду сабора стекао је превагу у Српском клубу, те су православни посланици са муслиманским посланицима (махом представника ага и бегова) сачинили саборску већину.

Кочић се није могао сложити са оваквом политиком, те се удаљио из Клуба већ у љето 1910. године, послије саборског засиједања у којем је изгласан први буџет. Из Клуба је коначно иступио на јесен 1910. Након иступања, Кочић је кренуо самосталним путем као посланик, бранећи првобитна програмска начела. Више пута је говорио у Сабору. У својим говорима се дотицао различитих питања износећи јасно и отворено своја становишта, критикујући рад аустријске управе, позивајући на укидање мјеста валије и цивилног паше, истицао потребу хитног рјешавања аграрног питања и жестоко је критиковао појаву кметодерства (прекупљивање кметова ради зараде и учествовања Срба у оваквој трговини). Кочић је у исто вријеме препоручивао и многе молбе сељака који су тражили право на земљиште, уређивање питања испаша, опроста шумских глоба или рјешење неког другог проблема.

Не би ли се народ сачувао од нових намета и глоба, које су непрестано расле, Кочић се више пута изјаснио против раста плата државних службеника. Тако је, када је влада поднијела захтјев за повећање службеничких пензија, Кочић јавно иступио истичући да

„улога посланика није побољшати и онако добро стање босанско-херцеговачких чиновника, него помоћи тежаку, „тек кад се њему помогне и он економски ојача, онда тек треба пријећи на регулисање разних плаћа и пензија”.

Поред права сељака, Кочић је заступао у Сабору и права радника. Редовно је одржавао везу са радничким покретом и неколико пута је писао за социјалистичке новине „Глас слободе”. Како социјалисти нису имали свог представника, њихове изгласане резолуције често је подносио Сабору управо Кочић.


🖼 Посланици у Земаљском сабору


#ПетарКочић #КочићевЗбор


👉 Јутјуб канал СвеСрбље 👈
👉 СвеСрбље 👈

🇭🇷ꒌ Великохрват Вјекослав Клајић: "Narod Bosne i Hercegovine sebe zove Srbima, ali nisu Srbi" (1/2)


Вјекослав Клајић, великохрватски повјесник који бијаше стварао за Хрватску у 2. полутини 19. и почетком 20. стољећа, казује сљедеће о народности (nacionalnosti, etnicitetu) тадашње Босне и Херцеговине ⚜️:

Žitelji Bosne i Hercegovine, izuzev nešto malo drugih plemena, sami su Hrvati. Ovo se ime doduše malo čuje, jer je narodna sviest u narodu zamrla, pa se više spominju ili pokrajinska (Bošnjak, Hercegovac) ili vjerska imena (Turčin, Srbin, Latin); nu jezik narodni, taj jedini biljeg narodnosti, pokazuje i svjedoči, da je taj narod hrvatskoga poriekla. Uz Hrvate prebivaju u Bosni još i Arbanasi, Cigani, Židovi i Osmanlije; nu broj tih inorodnih plemena sasvim je neznatan prema ogromnoj većini Hrvata.

Затијем наставља:

Po tom vidimo, da hrvatsko žiteljstvo samo broji 96.7% ukupnoga pučanstva.

Ово што слиједи што је исказао Вјекослав Клајић у својој књизи о Босни и Херцеговини ꒌ⚜️ јесте "драгуљ" повијести као науке:

Sami pako zovu se mnogi grčko-iztočnjaci Srbi, jer su istoga zakona sa susjednimi Srbi.
…
Hrvata pravoslavne ili grčko-iztočne vjere ima u Bosni najveći broj.
...
Mnogi pravoslavni Hrvat, videći, da je iste vjere, koje i Srbi, počeo je svoju vjeru zvati 'srbskom', a sebe Srbinom [sic!]. Ovo je medjutim velika bludnja, koju čine i muhamedovci, kada se po vjeri zovu 'Turcima'. Kao što nisu muhamedovski Hrvati nikakovi Turci, premda vjeruju isto, što i Turci, isto tako nisu pravoslavni Hrvati 'Srbi', premda su istoga zakona sa Srbi u Srbiji.

Немојте се чудити правопису, јер је овако изворно заиста написано, а тада је хрватски правопис био корјенословни (српски је данас fonetski).

Тко жели измишљања, ето Вјекослава Клајића и његовијех маштања (толико о повјесничкој непристрасности). Тко жели чињенице о српском имену, њека чита 4. главу књиге Василија Ђерића О српском имену по западнијем крајевима нашега народа из 1914. (уторо, илити друго издање).

Тко хоће да му буде послата е-књига господина Ђерића, њека каже у опаскама (komentarima).

📚 Извори:
‣ Klaić, Vjekoslav. Bosna. 1878.
‣ Ђерић, Василије, О српском имену по западнијем крајевима нашега народа. 1914.

#БиХ #Народност


👉 Јутјуб канал СвеСрбље 👈
👉 СвеСрбље 👈

📖ꒌ⚜️✒️ ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА - БИСЕРИ НАШЕГ НОБЕЛОВЦА (8)


АНДРИЋ ПРИПОВИЈЕДА:

"С годинама почињу и у најбурнијем човјечијем животу да се устаљују и примјећују извијесне појаве које се симетрично и равномијерно понављају. И дух који живи веома мало свјесно и вољно не може да их не примијети. Тако човјек гледа свој живот унапријед. Зна се шта носи октобар: слути се марти и предосјећају љетњи мјесеци. И ту не помаже никаква хигијена духа ни профилакса (и нато се с годинама долази!), нити има бјежања нити може бити заборава. Највећи напори вољеузалудни су или помажу врло мало. Најопрјечнија духовна стања: страх или опасна радост или плодан мир, смјењују се у човјеу готово календарском сталноћу и јављају се неминовно, упоредо са промјенама на земљи."

ОПАЖАЊЕ: Човјек је роб сопствених навика. Просто и научници доказаху да нас мозак подсвјесно увијек гура ка ономе што је устаљено, на шта смо се свикли и итекако не воли мијењати то. Зато нам је свима тешко отићи на неко ново мјесто, научити нешто потпуно ново, почети с тјелесним вјежбањем и слично (уколико нисмо навикли то радити). Отуда и потиче народна пословица "Навика је једна мука, а одвика сто." Како промијенити лоше навике? Ко то умије и уопште стално уноси неке новине у свој живот је заиста развио једну изврсну вјештину која ће му бити од огромне користи у оваквом времену гдје се све непрестано мијења муњевитом брзином. Уколико сте нешто покушавали промијенити у скорије вријеме (и имали успјеха у томе, потпуно или дјелимично) подијелите искуства у опаскама испод.


АНДРИЋ ПОЈАШЊАВА:

"Да старимо, да умиремо, то смо одувијек знали, иако смо се споро навиквали на ту мисао и тешко мирили са њом. Али са годинама, ево се јављају у нам, и то прије смрти и прије самог старења, нове мисли са којима се човјек не може да помири и које нас гурају у старост прије времена и у праву смрт прије умирања. То је: јасно и неуморљиво сазнавње да у оном што је плодно, радосно и напредно у свијету, ми све мање и све рјеђе учествујемо, да је све више заносе које не осјећамо и подвига у којима немамо удјела, да у ствари, за нас, свијет вене и умире пред нашим очима, а ми, још живи али изван живота, посматрамо га немоћни, без ријечи и покрета."

ОПАЖАЊЕ: Човјек је сам себи највећи непријатељ. Заиста никада нисмо били учмалији (depresivniji) несрећнији, лошији једни према другима. До наглог погоршања дође управо око Короне, када се затворисмо у 4 зида и осудисмо сами себе на кућни притвор. Многи од тада пуно рјеђе излазе, и свикли су се много више користити тзв. "паметна зивкала" (telefone) за сваку врсту разоноде а и умјесто дружења уживо, а поготову љубавног упознавања.

Када сте посљедњи пут отишли на неки културни догађај? Приредбу? Када сте, и када би дошли заиста на неки начин и осјетили се учесницима тога, а не само сједили и посматрали шта Вам се приказује? Мноштво и старинских окупљања постаху искључиво таква да примају pasivne посматраче за посјетиоце. Све што нам се приказује било гдје и било када (а нарочито на televizijskim programima) нас посматра искључиво као потрошача, тј. као "особу којој треба продати робу" била то нека ствар, увјерење или замисао.

Одлутасмо чини се предалеко у мислима, но не нужно. Чини ми се како је то све ипак на неки начин повезано. Свакако, Андрићева поука би овдје била, живити живот пуним плућима, радовати се сваком тренутку и свакој особи коју сретнете и помоћи им и подијелити радост са другима окупљајући их око себе. То ће нас, чини ми се, одржати млађима духом и учинити задовољнијим бићима. Све је лакше када се подијели са другима, поготову ако је лијепо и корисно.


Која су Ваша мишљења и опажања? Подијелите их с нама у опаскама испод.

📚 Извори:
Знакови поред пута - Иво Андрић
Лични утисци и слика


#ИвоАндрић #ЗнаковиПоредПута


👉 СвеСрбље на Јутјубу 👈
👉 СвеСрбље 👈

ꒌ⚜️ ПЕТАР КОЧИЋ - ПРЕЗРЕНИ ЗАЧЕТНИК ОБНОВЉЕНОГ СЛОБОДОУМНОГ ДРЖАВНИШТВА БОСНЕ (12)


ПОСЛАНИК ЗЕМАЉСКОГ САБОРА (2):

Изузетно позната је и Кочићева критика на рачун исквареног језика који се употребљавао приликом писања закона. Кочић је за кварење језика кривио

„владу, њене чиновнике, њене званичне новине, законе и наредбе, њене школе и школске књиге, њене разнолике уреде и судове”.

У свом говору је истакао:

„То нас као старе добре Бошњане мора бољети, јер је наш језик и у најстарија времена био необично лијеп и звучан, много љепши и народнији од језика у источним српским земљама, који се развијао под утицајем византијске културе и грчке синтаксе”.

Кочић је заједно са неколицином другова, поднио Сабору приједлог о чишћењу језика у законским текстовима са следећим образложењем:

„Пошто смо се увјерили, да је језик и стил у поднесеним законским основама нечист и ненародан предлажемо, да се изабере одбор од тројице посланика, који ће све законске основе прегледати и погрјешке у језику и стилу исправљати”.

Овај приједлог је усвојен, и на сједници Сабора 17. 11.1910. г. изабран је одбор за рјешење овог питања сачињен од тројице посланика, међу којима је био и Кочић.

Почетком 1911. у Сабору долази до прављења нове саборске већине сачињене од хрватских и муслиманских посланика, а српска страна постаје опрјечна. Са новом саборском већином бијаше омогућено изнијети пред Сабором владин приједлог о факултативног откупу кметова, који је одговарао муслиманским беговима, а који Хрвати бијаху спремни подржати, надајући се беговској подршци по питању наметања њиховог језика. Српски посланици су начелно заступали обавезни откуп кметова, али је у Српском клубу постојала и струја трговаца која се залагала за рјешење са уступцима. Приликом претреса владиног приједлога о факултативном (умјесто обавезног) откупу кметова 3.4.1911, Српски клуб, не само да је дозволио прихватање владиног приједлога готово без расправе, већ је одлучено и да за владин закључак гласају Срби вирилисти и сви посланици прве курије.

Приликом претреса Кочић је одржао упечатљив говор о аграрном питању. Он је заступао мишљење о потреби укидања кметства путем обавезног укидања свих феудалних права на земљу, одбацујући владин приједлог о факултативном рјешењу као рђав. Како је из српског клуба изашао још крајем љета 1910. Кочић није био везан никаквим обзирима према српској чаршији и њеном додворавању муслиманским посланицима из беговски породица, те је своје мишљење о аграрним односима могао изнијети отворено и искрено. Кочић је најприје објаснио повијесни постанак и развој кметства у Босни и Херцеговини. Потом се осврнуо на садашње стање и изнио податке из више крајинских срезова. Говор је завршио позивом да се аграрно питање одједном ријеши, сјечењем Гордијевог чвора, истичући разне користи које земљи пружа ослобођено сељаштво.

Упркос Кочићевом говору, одлука бијаше унапријед запечаћена. Владин приједлог је изгласан великом већином, пошто су за њега гласали хрватски, муслимански и њеколико српских посланика. Гласање појединих српских посланика за владин приједлог, Кочић је посматрао као народну издају.

Кочић је према Српском клубу, као својим сународницима, испрва био суздржан, гајећи наду да ће се њихова политика, ипак, вратити на пут оних политичких начела због којих их је народ и изабрао. Међутим, бијаше присиљен и јавно иступити против овакве политике средином 1911. Повод је био покушај Клуба да у изборним срезовима Кочића и двојице његових другова, који су такође иступили, спроведе своју политичку организацију и да под видом чврсте организације, онемогући слободну и јавну критику рада посланика и политичког вођства. Стога је Кочић са двојицом другова 19.7.1911. написао дужу изјаву где је први пут рад Српског клуба подвргнуо јавној критици...


🖼 КОЧИЋ са ријечима које су описале његов цјелокупни живот


#ПетарКочић #КочићевЗбор


👉 Јутјуб канал СвеСрбље 👈
👉 СвеСрбље 👈

ꒌ🦅 ДР МИОДРАГ ЛАЗИЋ - ДНЕВНИК РАТНОГ ХИРУРГА (5) ꒌ🐺🩸ꒌ⚜️


О свом доласку на бојиште 12. Април 1992. године Др Лазић пише:

"После десетак дана боравка код своје породице у Нишу, полетео сам из Београда малим лмазним авионом са дванаест путника пут Бихаћа. У авиону су били и председник Скупштине Републике Српске Крајине Миле Паспаљ и председник Општине Кореница Божанић. Летели смо на висини изнад четири хиљаде метара због могућег гађања са земље. Дуго смо летели дуж Саве. Након педесет минута, слетели смо на Војни аеродром у Бихаћу. Аеродром изузетно очуван. Видим ракетне и радарске системе. С леве стране, у правцу слетања, видим огромни планински масив. Док слећемо, у његовом подниожју запажам три огромна отвора. То су отвори за подземен писте и хангари за најмодерније суперсоничне авионе. Негде високо изнад њих такође у планинским стенама, отвори за навигацију уместо класичних контролних торњева. Савршен аеродром, један од најчувенијих и најбољих на свету. Иначе, аеродром се пружа у дужини од више десетина километара, једним делом је у Босни, а другим у Хрватској.

Април - Мај 1992. године:

Глина. Радим као једини општи хирург у глинској болници, јединој болници у Републици Српској Крајини. Дан и ноћ - операције, прегледи и превијања. Покривам простор од око двеста хиљада становника. Прва линија фронта са усташким снагама, река Кпа удаљена само три километра од болнице. За та два месеца, април и мај 1992. године, имао сам више од шездесет рањених и четири погинула борца. У мају смо два пута гранатирани. Четвртог маја по Глини су падале гранате од 22 до 1 час. Тешке експлозије одјекују око болнице. Рањеници су у својим креветима. Болесничке собе се, иначе, налазе на другој страни зграде, супротно од правца одакле долазе гранате, тако да су рањеници релативно безбедни. На првом спрату (а болница има два спрата), налази се Породиљско одељење. Труднице по ходницима - ослушкују. Страх.. Паника. Е ипак, имамо среће. Ниједна граната није директно погодила у зграду болнице. Једна је пала у двориште, али нико није страдао. Иначе, од 20. маја телефонске и копнене везе са Србијом су у потпуном прекиду. Велике борбе у Приједору и његовој околини. Тридесет седам погинулих српских бораца у првом дану. Више стотина муслиманских екстремиста убијено.

#ОдбрамбеноОтаџбинскиРат #Крајина #ДневникРатногХирурга


👉 СвеСрбље на Јутјубу 👈
👉 Свесрбље 👈

ꒌ🏃‍♀️‍➡️🏃‍♂️‍➡️👨‍👩‍👦 Српске народне игре (1. дио)

Одвјетници!

Посједају у наоколо све измијешани мушко и женско, те све двоје и двоје постану један другоме одвјетник (advokat). Један који је вјешт у овој игри, а особито се гледи како је одвећ рјечит и брзоријек па с једнога краја почне напастовати једно о оне двојице (мушко или женско, те су дружина) н. п. Што си дошао овдје? Украо си ми лани коња, на двор из куће, крвниче! Ти со ме хтио жену пољубити, итд... а женскијема: Што сједиш ту код туђа момка? Како се не стидиш од овлико људи? Што сједиш ту без икакове радње? Залуду ме гледиш- нећу те, јер си стара и лајава итд... У овој се игри хоће мучити они, на којега главни играч нападне ријечима, а да га дотични друг брани, а када се на друга окрене вичући нпр. Ко с тобом говори? што имаш ти посла? Ко тебе сада зове? К себи језик и шути, када те нико не задијева итд... Онда јопет друг за својега друга одговара бранећи га говори: Драго му је (или драго јој је било), он мене брани, а ја њега. Често пута превари се човјек себе бранећи, или му друг (одвјетник) одмах не стане бранити, па када управљач игре превари једнога од ова два друга, иде напријед на другу двојицу, и све докље обреди.

Примједба. У овој игри обично се више женскади превари но мушкарци, јер се у ономе пркосу занесе ријечима па забораве како саме себе не смије бранити, него како је друг брани, а она друга; зато и постане виши осмијех не само између мушких, него и између истих жена и дјевојака.

#СрпскеНароднеИгре

👉 СвеСрбље 👈

📁 Откријте најбоље Телеграм канале у овом каталогу да бисте пратили догађаје уживо и били у току са најновијим геополитичким, финансијским и културним вестима.

👉 ДОДАЈ КАНАЛЕ

Ако сте заинтересовани да постанете део овог каталога, контактирајте нас директним порукама.

ꒌ⚜️ ПЕТАР КОЧИЋ - ПРЕЗРЕНИ ЗАЧЕТНИК ОБНОВЉЕНОГ СЛОБОДОУМНОГ ДРЖАВНИШТВА БОСНЕ (13)


ПОСЛАНИК ЗЕМАЉСКОГ САБОРА (3):

Између осталог, потписници Кочићеве изјаве су указали на штетан рад Српског клуба и његово дволично држање у свим крупним питањима, нарочито по питању првог буџета и кметском питању.

„Због тога је српска политика у Сабору доживјела неуспјех, а тај неуспјех је настао од једне болесне несталности у принципима, млитавости, неискрености, неспособности људи који данас воде одлучну ријеч у Клубу Срба посланика и који стално стоје под кобним утицајем закулисних послова и сумњивих дошаптавања још сумњивијих лица, којима се не би ни по које благо смјело допустити да се мијешају у народне ствари”.

У изјави се даље каже да су се потписници, као посланици,

„које је у Сабор послала голотиња и сиротиња народна”

трудили вратити рад Српског клуба на прави пут, али да када у томе нису успјели, одлучили су се иступити из њега. Ова изјава означила је Кочићев коначни раскид са Српским клубом.

Убрзо након раскида, Кочић је поново покренуо Отаџбину. Први број је изашао 6.9.1911. Лист је излазио најпре двапут, а од 1.1.1912. трипут седмично. У уводном чланку првог броја истиче се да Отаџбина чврсто стоји на првобитном српском политичком програму, али и указује на грешке које је начинио Српски клуб и посебно се упозорава на тешке посљедице које могу наступити ако се таква политика продужи:

„Народ би спавао мртвим сном, клале би га гладне душе и гмизавци. Наступило би идеално стање за политичке шићарџије и лукаве властодршце. Настао би мир који би био налик на гробље. Да не буде сасвим тако, да се та гробна тишина, у којој те језа хвата, прекине, да се чује мушки и јасни глас, који је неугодан силницима и пузавцима, али је угодан потиштенима и поништенима на селу и градовима — излази ’Отаџбина”

— каже се на крају непотписаног Кочићевог чланка.

Око Отаџбине се окупила засебна политичка скупина у Сабору. Иако мала, са свега три посланика, група се брзо учврстила и добијала све више присталица међу обичним народом. Српски клуб је путем штампе (посебно путем листа Српске ријечи) нападао Кочића, оптужујући га да руши српско јединство. Отаџбина им није остајала дужна те је на страницама свог листа позивала на:

„борбу против стварања шупљих величина, које се обично називају „угледни” и „виђени” људи”:
Нарочито нам је онда та величина одвратна, кад је сами јавни радници стварају због респектовања њиховог блага и тефтера.”

Кочиће и његови саборци бијаху једини заступници такозваног малог човјека. О томе Кочић отворено каже:

„Не признајемо владу богаташа, хонорације и посједника, у име правог демократизма тражимо једнако право за све према броју”.

Истовремено Кочић је водио борбу и против муслиманских бегова. Дајући сажети опис османских феудалаца, он је напао феудални менталитет муслиманских великопосједника - ага и бегова, уставши против:

„феудалне пожуде са сабирањем материјалних добара, разних положаја титула и части” као и против тзв. бошњаклука, „те одвратне националне безбојности”, истичући да: „такво феудално родољубље босанско нити је прелазило нити прелази границе (њиховог) посједа”.

Подршка народа Кочићевом скупу показала се крајем 1911, када је у ванредним изборима за зворнички, власенички и сребренички срез, обични тежак (подржан од Отаџбине) Максим Ђурковић побиједио Атанасију Шолу, званичног кандидата Српског клуба.

Почетком 1912. на још једним накнадним изборима, још један кандидат Отаџбине побјеђује, а самом скупу придружују се и још два посланика која напустише Српски клуб, тако да је Кочићев скуп имао у Сабору већ седам посланика. док унутрашњи раздори у "Српском клубу" доводе до његовог цијепања — на чаршијску струју одану влади око Српске ријечи и на опрјечну, демократско-националистичку струју око листа Народ, што иако разјединивши представнике Срба, означава велику побједу Петра Кочића у борби за правду сиромашног српског сељака.


🖼 КОЧИЋ као посланик Земаљског сабора


#ПетарКочић #КочићевЗбор


👉 Јутјуб канал СвеСрбље 👈
👉 СвеСрбље 👈

ꒌ🏃‍♀️‍➡️🏃‍♂️‍➡️👨‍👩‍👦 Српске народне игре (2. дио)

Прстен у рукама

Сви мушки и женски сједе помијешани у наоколо једно уз друго у ономе мјесту гдје су скупљени. Један од дужине, који је највјештији, устане и свој убрусац увије што најтврђе може, па превије и учини узао при она два тања краја. Узме свој, или чији му драго прстен, сакривши га између обје пружене стиснуте руке, а сваки ко игра држи руке у скут скривене колико више може. Онај што држе прстен почне с једнога краја и свакоме редом играчу стисне своје руке у скут тако вјешто, па се никако не може спазити је ли дао прстен, или не, а даје га коме он хоће. Када тако све обреди онда сваки држи добро скупљене руке у својему скуту, а играч стане посриједи, узме онај увити убрусац и рече једноме којему он хоће: "Идући сада у наоколо изгубих један златан прстен, и неко ми га од ове дружине нашао, дај ми кажи код кога је, дароваћу те" Онај кога је упитао рече отприлике: "Ено ти га код Маре, или код Јове је" Онај кога спомене пружи обје руке и покаже како код њега није, а играч, зато што није погодио удари га онијем убрусцем по длану (ако је мушко ошине га добро, а ако је женско или дијете помање), па онда запита онога што је казао како нема прстен: кажи ми ти, у код кога је? Овај јопет на кога му се свиди рече: Код Анђе је — Анђа пружи обје руке и каже како нема. Онда пита Анђу нека јој каже гдје му је прстен, а она одговори: код Пере, итд... докље се гођ не нађе. Онај што погоди не бију га, него онда устане, узме прстен и убрусац, те иде у наоколо и чини све оно што и први. Када им ова игра досади онда почну какову другу.

Примједба. У овој игри обично тражи мушко код женскога, и обратно, али ријетко ће дјевојка на млада момка ако јој није што у својти, или из истога села, зато што се стиди.

#СрпскеНароднеИгре

👉 СвеСрбље 👈