26 година од НАТО бомбардовања и највећег злочина, незапамћеног у историји ратовања - бомбардовања зграде РТС-а у Абердаревој. Шта је остало након толико година и како РТС одаје помен жртвама, у тренуцима које они, неукусно, називају најтежим у историји те телевизије?
📱 ФДУ у блокади
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Момо Капор: Споменик
У сред рата, у априлу 1993, Требињци су подигли споменик свом највећем песнику Јовану Дучићу, педесет година након његове смрти у Чикагу.
Чемпреси су се самозаљубљено огледали у мирној Требишњици.
Процветали су и олеандери. Шта знају олеандери да ли је рат или није.
Далеке 1934. године Јован Дучић је платио из свог џепа вајару Томи Росандићу да изваја и излије у бронзи бисту његовог омиљеног песника Петра Петровића Његоша и поставио је под високе платане на најлепшем херцеговачком тргу.
Шта се све није догађало са Његошевим попрсјем. Ко год би наишао кроз овај прелепи градић најпре је искаљивао свој бес на црногорском владици: скидали га, вукли по граду, фарбали у црвено… Требињци су га сваки пут кад се ослободе од нечисти поново, као светињу, враћали на његово постоље.
Када је Требиње засула киша граната, прво што су учинили било је да споменик са свих страна заштите кашетама од муниције напуњеним песком. Та кула од сандука представљала је споменик за себе. Била је лепша од споменика које је Американац бугарског порекла, чувени Кристо, замотавао у своје беле тканине и тако се прославио.
Неко се лепо досетио да се споменик Јовану Дучићу постави на улазу у парк који је он сазидао, тачно преко пута Његоша, тако да се „владика Раде и Кнез песника гледају очи у очи и до миле воље разговарају кад падне ноћ…“
Али, кад је смакнута тканина са Дучићеве бисте, испоставило се да, истина, тај велики Херцеговац гледа у Његоша, али да владика Раде некако скреће поглед у страну. Вероватно због оне границе на Вилусима.
Момо Капор, Смрт не боли: приче из последњег рата, Бања Лука: Глас српски, 1997, стр. 102–104
Стање ствари
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
У сред рата, у априлу 1993, Требињци су подигли споменик свом највећем песнику Јовану Дучићу, педесет година након његове смрти у Чикагу.
Чемпреси су се самозаљубљено огледали у мирној Требишњици.
Процветали су и олеандери. Шта знају олеандери да ли је рат или није.
Далеке 1934. године Јован Дучић је платио из свог џепа вајару Томи Росандићу да изваја и излије у бронзи бисту његовог омиљеног песника Петра Петровића Његоша и поставио је под високе платане на најлепшем херцеговачком тргу.
Шта се све није догађало са Његошевим попрсјем. Ко год би наишао кроз овај прелепи градић најпре је искаљивао свој бес на црногорском владици: скидали га, вукли по граду, фарбали у црвено… Требињци су га сваки пут кад се ослободе од нечисти поново, као светињу, враћали на његово постоље.
Када је Требиње засула киша граната, прво што су учинили било је да споменик са свих страна заштите кашетама од муниције напуњеним песком. Та кула од сандука представљала је споменик за себе. Била је лепша од споменика које је Американац бугарског порекла, чувени Кристо, замотавао у своје беле тканине и тако се прославио.
Неко се лепо досетио да се споменик Јовану Дучићу постави на улазу у парк који је он сазидао, тачно преко пута Његоша, тако да се „владика Раде и Кнез песника гледају очи у очи и до миле воље разговарају кад падне ноћ…“
Али, кад је смакнута тканина са Дучићеве бисте, испоставило се да, истина, тај велики Херцеговац гледа у Његоша, али да владика Раде некако скреће поглед у страну. Вероватно због оне границе на Вилусима.
Момо Капор, Смрт не боли: приче из последњег рата, Бања Лука: Глас српски, 1997, стр. 102–104
Стање ствари
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Власт разматра различите мере за прекид блокада: Универзитети се селе у Министарство науке?
У покушају да се одблокирају универзитети, власт тренутно ради на два колосека. Један је покушај да се у дијалогу са ректором Владаном Ђокићем дође до “нормализације рада”. Други процес, који траје већ дуже време, јесте припрема законског оквира и измена везаних за високо образовање. Према сазнањима НИН-а, један од првих корака који се тренутно разматра јесте издвајање високог образовања из Министарства просвете и припајање Министарству науке и технолошког развоја. Према још увек незваничним најавама, измене закона које би то требало да омогуће могле би се наћи пред посланицима на наредној седници Скупштине Србије.
<...........>
Основна крилатица против блокада сажета је у ставу да школе и факултети морају да раде, а ђаци и студенти да уче. Чињеница је да власт сматра да ако “помери” студенте са улица, блокаде које такође месецима трају по градовима више неће бити превелик проблем за решавање. Поједини високопозиционирани чланови СНС-а склони су да решење ситуације бојажљиво опишу намером председника Александра Вучића да “обојену револуцију победи без пендрека, изменом закона и променом владе”. Међутим, закони умеју да буду гори од пендрека. Баш одатле је све и кренуло када је власт хтела да уведе стране факултете, финансира их и изједначи са постојећим државним универзитетима. Предлог је повучен из Скупштине јер је устала академска јавност.
➡️ опширније
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
У покушају да се одблокирају универзитети, власт тренутно ради на два колосека. Један је покушај да се у дијалогу са ректором Владаном Ђокићем дође до “нормализације рада”. Други процес, који траје већ дуже време, јесте припрема законског оквира и измена везаних за високо образовање. Према сазнањима НИН-а, један од првих корака који се тренутно разматра јесте издвајање високог образовања из Министарства просвете и припајање Министарству науке и технолошког развоја. Према још увек незваничним најавама, измене закона које би то требало да омогуће могле би се наћи пред посланицима на наредној седници Скупштине Србије.
<...........>
Основна крилатица против блокада сажета је у ставу да школе и факултети морају да раде, а ђаци и студенти да уче. Чињеница је да власт сматра да ако “помери” студенте са улица, блокаде које такође месецима трају по градовима више неће бити превелик проблем за решавање. Поједини високопозиционирани чланови СНС-а склони су да решење ситуације бојажљиво опишу намером председника Александра Вучића да “обојену револуцију победи без пендрека, изменом закона и променом владе”. Међутим, закони умеју да буду гори од пендрека. Баш одатле је све и кренуло када је власт хтела да уведе стране факултете, финансира их и изједначи са постојећим државним универзитетима. Предлог је повучен из Скупштине јер је устала академска јавност.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Поздрав за све пратиоце ФБ странице Косово и Метохија, са хималајског врха Кала Патар, 5545 метара надморске висине, од Драгана Шибалића који је тамо стигао на бициклу.
📱 Косово и Метохија
Прослеђујемо, знајући да је поздрав упућен свима који су поштени, праведни, искрени, одани српском народу, онима који знају да је корен српског бића Космет.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Прослеђујемо, знајући да је поздрав упућен свима који су поштени, праведни, искрени, одани српском народу, онима који знају да је корен српског бића Космет.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
На данашњи дан 1999. у нападу НАТО злочинаца на Сурдулицу погинуло 20 цивила, од којих 12 деце
Уторак, 27. април 1999. године записан је у историји Сурдулице. Тада је, у једном од најјачих НАТО напада погинуло 20 цивила, међу којима и 12 деце. Повређено је више од 100 грађана, а срушено или оштећено преко 500 кућа.
НАТО је сутрадан званично саопштио да је успешно погодио касарну у Сурдулици, а како је тада речено, тврдња да су цивили намерно гађани је лаж.
Портпарол Алијансе, Џејмс Шеј, изјавио је да је реч о "једној бомби која је промашила циљ", али га је демантовао извештач Си-Ен-Ен-а.
"Нема никакве сумње, потпуно сам уверен на основу онога што видим да је овде пало више од једне бомбе", рекао је тада новинар америчке ТВ мреже.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Уторак, 27. април 1999. године записан је у историји Сурдулице. Тада је, у једном од најјачих НАТО напада погинуло 20 цивила, међу којима и 12 деце. Повређено је више од 100 грађана, а срушено или оштећено преко 500 кућа.
НАТО је сутрадан званично саопштио да је успешно погодио касарну у Сурдулици, а како је тада речено, тврдња да су цивили намерно гађани је лаж.
Портпарол Алијансе, Џејмс Шеј, изјавио је да је реч о "једној бомби која је промашила циљ", али га је демантовао извештач Си-Ен-Ен-а.
"Нема никакве сумње, потпуно сам уверен на основу онога што видим да је овде пало више од једне бомбе", рекао је тада новинар америчке ТВ мреже.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
О ЕВРОАЗИЈСТВУ
“Нас и Руса триста милиона!” говорили су информбировци, док су их трпали у логоре, понижавали, тукли и убијали. Припадништво таквој сили давало је многима снагу да истрају и издрже што по себи не би могли.
“Нас и Арапа, Турака, Пакистанаца, Иранаца, Индонежана и прочих, две милијарде!” претпостављам да говоре муслимани словенског порекла, данашњи “Бошњаци”, с презиром посматрајући десетак милиона каура од којих су потекли.
“Нема ништа без евроатлантских интеграција!” кличу чланови Атлантског клуба, разне демократе, либерали, реалполитичари, грађани и малограђани.
“Не може се без Савезника!” као да се слажу и једни и други и трећи.
Али: “Највећа је част борити се сам!” веле Шиптари; “Само је појединац у праву!” говоре Јевреји; “О истини се не гласа!” тврдио је и империјалиста Радјард Киплинг. “Човек је најјачи кад је сам!” поручују Курди, стално се подсећајући да немају пријатеља.
Заиста, за разлику од појединаца, ниједан народ нема пријатеља. Енглези зато и себе и друге стално подсећају да су им савезници и “пријатељи” променљиви, али интереси вечни.
Но, да се позабавимо заблудом евроазијства – најопаснијом по нас, будући да је дели највећи број Срба. Парадоксално, њом се руководи и највећи број наших западних непријатеља, видећи у нама само пионе Русије. Наруку су им ишли и Руси попут Николаја Данилевског, још од средине 19. века залажући се за руско царство готово истоветно са совјетским, до 1948.
Али, да се подсетимо: Срби су, после Скита и Сармата, а пре Варјага, предводили Словене. У средњем веку подарили су им ћириличну писменост и православно хришћанство. Слово о полку Игорову, из 12. века, препуно је србизама; између осталих, и мајка Ивана Грозног била је Српкиња. Од повратног утицаја, само су руски калуђери Растка Немањића одвели у Свету Гору.
Етнолог Нико Жупанић тврдио је да су Срби кавкаског порекла; језички трагови нас упућују да је макар делимично у праву – до појединости да, рецимо, Чечени, говоре руски као Срби: тврдо и отворених самогласника. Наш словенски удео, у сваком случају, мањи је него у других Словена: и површни поглед на Динарце потврђује сличност са Кавкасцима. Јесу ли Адиге (Черкези), Осети (Алани), Чечени или кавкаски Авари (“Дагестанци”) дошли са Балкана, или ми са Кавказа академско је питање. Мимо суровости Кавказаца, и однос према себи и другима умногоме нам је исти: гостопримство, крвна освета, витештво, цене се једнако међу свим европским горштацима. Завист, саркастичан хумор, суревњивост и љубомора су друге особине које делимо с њима. Словенска је једино наша повремена душевна мекоћа, из жеље за животом у доброти а не у сталном рату. Жупанић нас подсећа да је првобитно становништво јужне Европе било иберско: то јест, црномањасто, жустро, и домишљато. Будући, међутим, Словенац српског порекла, такође тврди да је између Ибера и Арија дошло до безмало геноцидних сукоба, што изглед Срба и већине Балканаца оповргава, и без антропометрије или проучавања ДНК. Јасно је да је до мешања дошло много пре османских освајања, којима неки истраживачи и идеолози тумаче све промене на овом тлу. (Значајно је, такође, да су већина “турцизама” на нашем тлу заправо иранизми, блиски старосрпском.)
Другим речима, евроазијство засновано на некој етничкој сродности неутемељено је: Баски, Балканци и Кавкасци су првобитни Европљани и дан данас чине основу иберских, италских и балканских народа, Нордици су тек временом постали Арији и то више тежњом него крвљу, западни и источни Словени су мешавина Нордика и иранских номада, турски и угро-фински народи су монголског порекла, Кинези своји одувек, Индуси никад нису постали белци, Семити се одвајкада крве са свим суседима. Мимо “европејства”, и “азијство” наших геополитичара стоји на слабим темељима. Наиме, наше могуће споне са Средњом Азијом, Индијом па и Далеким Истоком не оличавају суштину нашег духа: ми смо били и остали делатници са вером у Бога, то јест, у Живот. Песимизам Азије, из старости и слабости, код нас се није узаптио.
наставак у коментару
✍ Момчило Селић
Свевлад
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
“Нас и Руса триста милиона!” говорили су информбировци, док су их трпали у логоре, понижавали, тукли и убијали. Припадништво таквој сили давало је многима снагу да истрају и издрже што по себи не би могли.
“Нас и Арапа, Турака, Пакистанаца, Иранаца, Индонежана и прочих, две милијарде!” претпостављам да говоре муслимани словенског порекла, данашњи “Бошњаци”, с презиром посматрајући десетак милиона каура од којих су потекли.
“Нема ништа без евроатлантских интеграција!” кличу чланови Атлантског клуба, разне демократе, либерали, реалполитичари, грађани и малограђани.
“Не може се без Савезника!” као да се слажу и једни и други и трећи.
Али: “Највећа је част борити се сам!” веле Шиптари; “Само је појединац у праву!” говоре Јевреји; “О истини се не гласа!” тврдио је и империјалиста Радјард Киплинг. “Човек је најјачи кад је сам!” поручују Курди, стално се подсећајући да немају пријатеља.
Заиста, за разлику од појединаца, ниједан народ нема пријатеља. Енглези зато и себе и друге стално подсећају да су им савезници и “пријатељи” променљиви, али интереси вечни.
Но, да се позабавимо заблудом евроазијства – најопаснијом по нас, будући да је дели највећи број Срба. Парадоксално, њом се руководи и највећи број наших западних непријатеља, видећи у нама само пионе Русије. Наруку су им ишли и Руси попут Николаја Данилевског, још од средине 19. века залажући се за руско царство готово истоветно са совјетским, до 1948.
Али, да се подсетимо: Срби су, после Скита и Сармата, а пре Варјага, предводили Словене. У средњем веку подарили су им ћириличну писменост и православно хришћанство. Слово о полку Игорову, из 12. века, препуно је србизама; између осталих, и мајка Ивана Грозног била је Српкиња. Од повратног утицаја, само су руски калуђери Растка Немањића одвели у Свету Гору.
Етнолог Нико Жупанић тврдио је да су Срби кавкаског порекла; језички трагови нас упућују да је макар делимично у праву – до појединости да, рецимо, Чечени, говоре руски као Срби: тврдо и отворених самогласника. Наш словенски удео, у сваком случају, мањи је него у других Словена: и површни поглед на Динарце потврђује сличност са Кавкасцима. Јесу ли Адиге (Черкези), Осети (Алани), Чечени или кавкаски Авари (“Дагестанци”) дошли са Балкана, или ми са Кавказа академско је питање. Мимо суровости Кавказаца, и однос према себи и другима умногоме нам је исти: гостопримство, крвна освета, витештво, цене се једнако међу свим европским горштацима. Завист, саркастичан хумор, суревњивост и љубомора су друге особине које делимо с њима. Словенска је једино наша повремена душевна мекоћа, из жеље за животом у доброти а не у сталном рату. Жупанић нас подсећа да је првобитно становништво јужне Европе било иберско: то јест, црномањасто, жустро, и домишљато. Будући, међутим, Словенац српског порекла, такође тврди да је између Ибера и Арија дошло до безмало геноцидних сукоба, што изглед Срба и већине Балканаца оповргава, и без антропометрије или проучавања ДНК. Јасно је да је до мешања дошло много пре османских освајања, којима неки истраживачи и идеолози тумаче све промене на овом тлу. (Значајно је, такође, да су већина “турцизама” на нашем тлу заправо иранизми, блиски старосрпском.)
Другим речима, евроазијство засновано на некој етничкој сродности неутемељено је: Баски, Балканци и Кавкасци су првобитни Европљани и дан данас чине основу иберских, италских и балканских народа, Нордици су тек временом постали Арији и то више тежњом него крвљу, западни и источни Словени су мешавина Нордика и иранских номада, турски и угро-фински народи су монголског порекла, Кинези своји одувек, Индуси никад нису постали белци, Семити се одвајкада крве са свим суседима. Мимо “европејства”, и “азијство” наших геополитичара стоји на слабим темељима. Наиме, наше могуће споне са Средњом Азијом, Индијом па и Далеким Истоком не оличавају суштину нашег духа: ми смо били и остали делатници са вером у Бога, то јест, у Живот. Песимизам Азије, из старости и слабости, код нас се није узаптио.
наставак у коментару
✍ Момчило Селић
Свевлад
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Место звано Јасеновац
Дозволите малом месту с речју јасен у корену
Успомене да превлада, силесију оспорену.
Зашто тачка да остане проказана и уклета,
Кад све сличне лишене су злога знака и угледа?
Ни на земљи ни на небу нема тачне бележнице
За транспорте препуњене ускотрачне железнице.
За житеље ове тачке, необичног крвног сродства,
Престала је и потреба памћења и књиговодства.
Чак и они пописани нек су дубље анонимни,
Јер образац опет влада касапски и клобук димни.
Град градили, испод земље, украј Саве, град мноштвени,
Кулучари од имена и времена опроштени.
Два имена тек да зовнем: Владимире, Љубомире,
Скромни одлив моје крви, што превире и понире.
Драган Хамовић
Стање ствари
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Дозволите малом месту с речју јасен у корену
Успомене да превлада, силесију оспорену.
Зашто тачка да остане проказана и уклета,
Кад све сличне лишене су злога знака и угледа?
Ни на земљи ни на небу нема тачне бележнице
За транспорте препуњене ускотрачне железнице.
За житеље ове тачке, необичног крвног сродства,
Престала је и потреба памћења и књиговодства.
Чак и они пописани нек су дубље анонимни,
Јер образац опет влада касапски и клобук димни.
Град градили, испод земље, украј Саве, град мноштвени,
Кулучари од имена и времена опроштени.
Два имена тек да зовнем: Владимире, Љубомире,
Скромни одлив моје крви, што превире и понире.
Драган Хамовић
Стање ствари
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |