Кад год се залута, неопходно је одговорити на три питања-где смо, одакле смо кренули и куда смо наумили.
Србија је залутала. Деветнаести век смо жртвовали да бисмо се ослободили и ујединили. Дведесети век смо потрошили да бисмо се раздвојили и поново изгубили слободу. Двадесет и први век трошимо поправљајући грепке из претходног века. И ево, прошла је четвртина столећа ми још увек немамо одговоре на три горе постављена питања. Крећемо се као гуске кроз маглу, ослушкујући инстикте, шеста и седма чула, варљиву интуицију, чак смо спремни и на самоубилачки хазард.
Ипак, ове године већина излази из статуса посматрача и полако преузима ствари у своје руке. У тим рукама некада је јаје, некада вувузела или пиштаљака, некада транспарент. Људи су престали да користе само уобичајена оружја за масовно уништење друштва у постмодерној-тастатуру, паметне телефоне, камере, вештачку интелигенцију. Схватили су да су капије њихових микросветова пробеијене, да су зидови срушени и да су постали изложени, угрожени, ломљиви, повредљиви, уплашени, бесни. На овај колоплет негативних емоција студенти су поставили позитивни предзнак. Указала се нада, магла се мало разбистрила, појавила се луx ин тенебрис.
Шта је било одлучујуће да овај студентко-народни бунт буде најдуготрајнији и најмасовнији отпор диктатури у српској историји?
То су људи који су некада активно или прећутно подржавали режим Александра Вучића. То су људи који су убеђивали себе или дозвољавали да буду убеђени како је Александар Вулић најбољи заштитник њихових интереса. Они прозападни у њему су видели европејца са књигом Макса Вебера под мишком, усвојеног сина мутер Меркеле и месију који ће исправити све неопростиве грешке жутих и Србију пречицом увести у ЕУ. Проруски део становништва који тепајући себи придодаје у придев патриотски у њему су видели маскираног ртадикала који прави компромисе тамо где мора, али као лав (што би рекао покојни патријарх) брани националне интересе на Косову, подржава Републику Српку у изворном дејтонском облику, не дозвољава расрбљавање Црне Горе, и све то док изиграва Путиновог посинка устоличеног да формира балканску Белорусију.
Данас, скоро деценију и по касније, сви виде да је Салве који се пресамитио и унапредио, који је скинуо беџ и постао Елиот Нес, који је проговорио и немачки и руски и кинески, који је добио Трампово пенкало и Си Ђи Пингов полузагрљај, можда већину убедио да је постао Павле и на тој метаморфози зарадио незапамћену популарност домаће и стране јавности-поново постао Салве. Некадашњи гонич и израбљивач који је одглумио своју апостолску улогу, сада се поново вратио са бичем у руци па гони и медије и универитет и политичке противнике. Павле је скинуо ранохришћанске рите са себе и обукао старорадикалски шињел са Шешељевим беџом на реверу. Салве се више не крије, омжда жали што је предуго био Павле, али фијук бича ће све то решити јер је њиме већ победио „обојену револуцију“!
Већина у Србији више не верује у Вучићеве лажи, прозрели су његова политичка шизофрена цепања, јасно им се указује његово право лице. А то лице више нема осиони изглед када побеђује противнике на намештеним изборима, нема онај подсмех када говори о конкуренцији, нема онај уверљиви забринути изглед када говори о економским проблемима, нема онај сјај у оку када говори о својим „историјским“ успесима. Само је једна емоција на његовом лицу-бес. Бес изазван мржњом, фрустрацијом, разочарањем. Бесан је на студенте и академску заједницу јер су нису поклонили његовој моћи, снази, ауторитету, нису се „договорили“ са њим као што су готово сви који су му дошли „на ноге“, нису устукнули пред његовом „величином“. Бесан је јер мрзи оне који га носи заволели иако им је упумпавао милионе у буџете, био спреман да повећа цифру, јер он је навикао да купује љубав, да купује верност, да купује људске душе, за њега је човек или роб или роба.
наставак у коментару
✍️ др Александар Дикић
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Србија је залутала. Деветнаести век смо жртвовали да бисмо се ослободили и ујединили. Дведесети век смо потрошили да бисмо се раздвојили и поново изгубили слободу. Двадесет и први век трошимо поправљајући грепке из претходног века. И ево, прошла је четвртина столећа ми још увек немамо одговоре на три горе постављена питања. Крећемо се као гуске кроз маглу, ослушкујући инстикте, шеста и седма чула, варљиву интуицију, чак смо спремни и на самоубилачки хазард.
Ипак, ове године већина излази из статуса посматрача и полако преузима ствари у своје руке. У тим рукама некада је јаје, некада вувузела или пиштаљака, некада транспарент. Људи су престали да користе само уобичајена оружја за масовно уништење друштва у постмодерној-тастатуру, паметне телефоне, камере, вештачку интелигенцију. Схватили су да су капије њихових микросветова пробеијене, да су зидови срушени и да су постали изложени, угрожени, ломљиви, повредљиви, уплашени, бесни. На овај колоплет негативних емоција студенти су поставили позитивни предзнак. Указала се нада, магла се мало разбистрила, појавила се луx ин тенебрис.
Шта је било одлучујуће да овај студентко-народни бунт буде најдуготрајнији и најмасовнији отпор диктатури у српској историји?
То су људи који су некада активно или прећутно подржавали режим Александра Вучића. То су људи који су убеђивали себе или дозвољавали да буду убеђени како је Александар Вулић најбољи заштитник њихових интереса. Они прозападни у њему су видели европејца са књигом Макса Вебера под мишком, усвојеног сина мутер Меркеле и месију који ће исправити све неопростиве грешке жутих и Србију пречицом увести у ЕУ. Проруски део становништва који тепајући себи придодаје у придев патриотски у њему су видели маскираног ртадикала који прави компромисе тамо где мора, али као лав (што би рекао покојни патријарх) брани националне интересе на Косову, подржава Републику Српку у изворном дејтонском облику, не дозвољава расрбљавање Црне Горе, и све то док изиграва Путиновог посинка устоличеног да формира балканску Белорусију.
Данас, скоро деценију и по касније, сви виде да је Салве који се пресамитио и унапредио, који је скинуо беџ и постао Елиот Нес, који је проговорио и немачки и руски и кинески, који је добио Трампово пенкало и Си Ђи Пингов полузагрљај, можда већину убедио да је постао Павле и на тој метаморфози зарадио незапамћену популарност домаће и стране јавности-поново постао Салве. Некадашњи гонич и израбљивач који је одглумио своју апостолску улогу, сада се поново вратио са бичем у руци па гони и медије и универитет и политичке противнике. Павле је скинуо ранохришћанске рите са себе и обукао старорадикалски шињел са Шешељевим беџом на реверу. Салве се више не крије, омжда жали што је предуго био Павле, али фијук бича ће све то решити јер је њиме већ победио „обојену револуцију“!
Већина у Србији више не верује у Вучићеве лажи, прозрели су његова политичка шизофрена цепања, јасно им се указује његово право лице. А то лице више нема осиони изглед када побеђује противнике на намештеним изборима, нема онај подсмех када говори о конкуренцији, нема онај уверљиви забринути изглед када говори о економским проблемима, нема онај сјај у оку када говори о својим „историјским“ успесима. Само је једна емоција на његовом лицу-бес. Бес изазван мржњом, фрустрацијом, разочарањем. Бесан је на студенте и академску заједницу јер су нису поклонили његовој моћи, снази, ауторитету, нису се „договорили“ са њим као што су готово сви који су му дошли „на ноге“, нису устукнули пред његовом „величином“. Бесан је јер мрзи оне који га носи заволели иако им је упумпавао милионе у буџете, био спреман да повећа цифру, јер он је навикао да купује љубав, да купује верност, да купује људске душе, за њега је човек или роб или роба.
наставак у коментару
✍️ др Александар Дикић
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
АУТОР: Хадсонов институт (САД)
Упркос напорима међународне заједнице у изградњи мира и економском развоју, регион се суочава са бројним изазовима који прете да поткопају постигнути напредак и доведу до новог таласа насиља.
У контексту раста евроскептицизма у Великој Британији, појавила се Северна група – иницијатива која је помогла да се покаже да Лондон остаје део европске заједнице, упркос погоршању дебате о односима са ЕУ. То је на крају довело до стварања Заједничких експедиционих снага (JEF) 2014. године.
JEF је постао значајна војна структура за земље Северне Европе и Балтика – флексибилна и предвидива снага од око 10.000 људи, осмишљена ради очувања мира, стабилности и међународног права у региону. JEF допуњује напоре северних земаља у области одбране и подржава реализацију циљева Северне одбрамбене сарадње (NORDEFCO).
Посебна пажња посвећена је учешћу JEF-а у подршци Украјини: корпус се показао као важан савезник у условима актуелне геополитичке напетости. Високи званичници и министри позивају на укључење Украјине у структуру JEF-а, а председник Зеленски је лично истакао значај те подршке, говорећи на самиту и позивајући чланице JEF-а на сарадњу.
Контекст објаве и улога JEF-а
Чланак описује порекло и значај Заједничких експедиционих снага (JEF) као флексибилне мултинационалне војне платформе коју је створила Велика Британија ради јачања безбедности у Северној Европи, а шире – као одговор на изазове из Русије. <........>
Стварна ситуација на Балкану и њен однос према JEF-у
Балкан и даље остаје једна од најнестабилнијих зона у Европи, са сталним претњама и политичким притисцима, посебно у односу на Републику Српску, која је део Босне и Херцеговине, где се српско руководство суочава са утицајима који се могу тумачити као претње и покушаји уцене, често под спољнополитичким притиском са Запада и појединих европских структура.
Србија, као кључни актер у региону, изложена је дипломатском и политичком притиску усмереном на ограничавање њеног регионалног утицаја и одржавање равнотеже која одговара спољним актерима – често на штету интереса српског народа.
Одсуство директног ангажовања JEF-а на Балкану:
У публикацији се JEF (Заједничке експедиционе снаге) представља као безбедносни инструмент за Северну Европу, где су претње у контексту руске агресије знатно веће и очигледније. Док се Балкан традиционално посматра као „периферија“ европске безбедности, директна улога JEF-а у стабилизацији овог региона није најављена.
Идеја стварања BJEF-а под вођством Велике Британије се сматра као изазован задатак. У контексту претњи руководству Републике Српске и покушаја уцене Србије, ова иницијатива може бити схваћена као средство обуздавања, али и као потенцијална претња интересима Србије и Републике Српске. <.........>
Општа анализа и последице:
Ова тврдња приказује забрињавајућу слику ситуације на Косову, где понављајуће насиље и наводна подршка саботажи од стране државе представљају озбиљну претњу миру и стабилности.
Могуће последице:
наставак у коментару
Наука и култура
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
FAKE IT UNTIL YOU MAKE IT или о бојењу револуције
После шест месеци протеста, може се закључити да је власт добила оно што је хтела.
Бавити се протестом на нивоу геополитике и, наводног, ширег друштвеног, или глобалног, плана, згодно је прибежиште за прорачунате. Чак и теорије завере, колико год сумануте биле, имају извесно упориште у видљивим чињеницама. У смутним временима такве теорије бујају до те мере, да почињу и да се обистињују.
У крајњој линији, све процесе можемо посматрати и на симболичком, метафизичком или псеудометафизичком плану, па опет глумити „најпаметнијег у друштву“. Уз манир јавног опхођења од врха власти наниже, то је одлична прилика за самопромоцију и одрицање икакве компетенције свем осталом свету.
Ако ћемо да се бавимо друштвеним и историјским анализама са намером да одгонетнемо ко вуче конце, ко је заврбован а ко изманипулисан, или просто – глуп, занемарићемо очигледну чињеницу: на протестима је, широм Србије, у протеклим месецима учествовао огроман број људи. Шта год они чинили или говорили, шта год ви, или ја, или било ко о томе мислио, процењивали их као заблуделе овце, корисне идиоте, „потпуне будале, без изузетка“, или хероје – стоји јасна чињеница да су ти људи незадовољни. Бесни, револтирани, сити свега. Никакво „врбовање“ није заслужно за њихову процену очајног стања у свом суседству, у јавном превозу, у градитељству, судству, школи, у новчанику. Само слеп човек може да превиди корупцију, неправду, вулгарно удвориштво и још вулгарнију пародију државе која брине о грађанима. Незадовољних људи има много више него што би била у стању да регрутује ма која спољна инстанца или плаћена пропаганда.
На нашем етничком простору, упрошћено речено, постоје два начина функционисања. Јован Цвијић је говорио о динарском – јуначком, и рајетинском – трпељивом менталитету. У нашем етногенетском лонцу ове карактеролошке црте сажеле су се у периодичну доминацију једног, или другог, односа према стварности. Вештина доминантне политике састојала се у томе да се бунт одржи док се не успостави нова структура власти, када се форсира пристајање, уз разне врсте наддржавних оправдања за њега. Зато се кроз нашу новију историју смењују периоди буна и готово кукавичког ћутања на непочинства.
Сходно томе, све што је власт требало да учини, јесте да оправдани гнев умори, разводни и доведе га до резигнације. Резигнација нема адреналина, она умртвљује порив за правдом.
Власт је ово чинила подгревањем ноторног страха: да ће разочарати они у које су се полагале наде. У томе успева, успешним игнорисањем бунта, чиме тај бунт постаје досадна, ефемерна појава, стална и иритантна, блаћењем незадовољних људи и коначно, извлачењем главне караконџуле на велика врата. Не мислим на Вучићевића, него на – обојену револуцију.
Месецима су на улицама људи који нису одушевљени евроатлантским интеграцијама и свиме што из њих следи, који носе национална обележја, који су симболички или активни верници СПЦ, и који не жела да смене једне бриселске послушнике другима.
Такви људи су упорно означавани као особе слабог ума, које не знају да су у вештичјем котлу и да раде за туђ интерес. Игнорисани су стварни разлози побуне, подметане су оптужбе – да су они рушиоци српства и гонитељи Цркве.
Изнурени протестом и замагљивањем захтева, уз реалну могућност (и више од могућности) да су у њиховим редовима прозападни активисти, људи су се повлачили. Нико нормалан нема времена, новца ни снаге да бескрајно, на један исти, очигледно не много успешан начин, чисти српске Аугијеве штале. Такве околности су прилика да акцију преузму у своје руке они којима је то у опису посла или будуће каријере, или они одевени у идеолошке кошуље младости. У протестима остају све бешњи (с разлогом) и све радикалнији, дом тренутка када постане прихватљиво и оно што се чинило немогућим – да се доведе ма која караконџула (не Вучићевић, ипак), него – обојена.
наставак у коментару
📱 Ива Радовић
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
После шест месеци протеста, може се закључити да је власт добила оно што је хтела.
Бавити се протестом на нивоу геополитике и, наводног, ширег друштвеног, или глобалног, плана, згодно је прибежиште за прорачунате. Чак и теорије завере, колико год сумануте биле, имају извесно упориште у видљивим чињеницама. У смутним временима такве теорије бујају до те мере, да почињу и да се обистињују.
У крајњој линији, све процесе можемо посматрати и на симболичком, метафизичком или псеудометафизичком плану, па опет глумити „најпаметнијег у друштву“. Уз манир јавног опхођења од врха власти наниже, то је одлична прилика за самопромоцију и одрицање икакве компетенције свем осталом свету.
Ако ћемо да се бавимо друштвеним и историјским анализама са намером да одгонетнемо ко вуче конце, ко је заврбован а ко изманипулисан, или просто – глуп, занемарићемо очигледну чињеницу: на протестима је, широм Србије, у протеклим месецима учествовао огроман број људи. Шта год они чинили или говорили, шта год ви, или ја, или било ко о томе мислио, процењивали их као заблуделе овце, корисне идиоте, „потпуне будале, без изузетка“, или хероје – стоји јасна чињеница да су ти људи незадовољни. Бесни, револтирани, сити свега. Никакво „врбовање“ није заслужно за њихову процену очајног стања у свом суседству, у јавном превозу, у градитељству, судству, школи, у новчанику. Само слеп човек може да превиди корупцију, неправду, вулгарно удвориштво и још вулгарнију пародију државе која брине о грађанима. Незадовољних људи има много више него што би била у стању да регрутује ма која спољна инстанца или плаћена пропаганда.
На нашем етничком простору, упрошћено речено, постоје два начина функционисања. Јован Цвијић је говорио о динарском – јуначком, и рајетинском – трпељивом менталитету. У нашем етногенетском лонцу ове карактеролошке црте сажеле су се у периодичну доминацију једног, или другог, односа према стварности. Вештина доминантне политике састојала се у томе да се бунт одржи док се не успостави нова структура власти, када се форсира пристајање, уз разне врсте наддржавних оправдања за њега. Зато се кроз нашу новију историју смењују периоди буна и готово кукавичког ћутања на непочинства.
Сходно томе, све што је власт требало да учини, јесте да оправдани гнев умори, разводни и доведе га до резигнације. Резигнација нема адреналина, она умртвљује порив за правдом.
Власт је ово чинила подгревањем ноторног страха: да ће разочарати они у које су се полагале наде. У томе успева, успешним игнорисањем бунта, чиме тај бунт постаје досадна, ефемерна појава, стална и иритантна, блаћењем незадовољних људи и коначно, извлачењем главне караконџуле на велика врата. Не мислим на Вучићевића, него на – обојену револуцију.
Месецима су на улицама људи који нису одушевљени евроатлантским интеграцијама и свиме што из њих следи, који носе национална обележја, који су симболички или активни верници СПЦ, и који не жела да смене једне бриселске послушнике другима.
Такви људи су упорно означавани као особе слабог ума, које не знају да су у вештичјем котлу и да раде за туђ интерес. Игнорисани су стварни разлози побуне, подметане су оптужбе – да су они рушиоци српства и гонитељи Цркве.
Изнурени протестом и замагљивањем захтева, уз реалну могућност (и више од могућности) да су у њиховим редовима прозападни активисти, људи су се повлачили. Нико нормалан нема времена, новца ни снаге да бескрајно, на један исти, очигледно не много успешан начин, чисти српске Аугијеве штале. Такве околности су прилика да акцију преузму у своје руке они којима је то у опису посла или будуће каријере, или они одевени у идеолошке кошуље младости. У протестима остају све бешњи (с разлогом) и све радикалнији, дом тренутка када постане прихватљиво и оно што се чинило немогућим – да се доведе ма која караконџула (не Вучићевић, ипак), него – обојена.
наставак у коментару
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Forwarded from Уз свој народ
Ако се има у виду чије су гласове покупили онда се од њих најпре очекује да дигну буку око испоруке оружја Украјини и у ту сврху организују неки протест. Уместо да се баве тиме они популистички свој национализам и патриотизам доказују активирањем друге звучне, али неактуелне теме. У приципу раде исто што и Мариника која је активирала тему трговине наркотицима како би покрила по Вучића опасну тему, на којој не може да се брани и на којој му пада змачајно рејтинг.
Пошто су Несторијанци чести гости на Балкан инфу чији су власници под руским санкцијама због продаје оружја Украјини онда су њихова неактивност, некоришћење политичког зицера и скретање теме сасвим разумљиви.
https://t.me/PREVARANTI
Пошто су Несторијанци чести гости на Балкан инфу чији су власници под руским санкцијама због продаје оружја Украјини онда су њихова неактивност, некоришћење политичког зицера и скретање теме сасвим разумљиви.
https://t.me/PREVARANTI
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Forwarded from Уз свој народ
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Скупштина САНУ: Јавно захтевамо оставку Вучића
Ми, чланови Српске академије наука и уметности,
Вођени највишим интересима народа и државе, дубоко забринути за будућност Републике Србије, овим путем јавно захтевамо оставку председника Републике Александра Вучића, због урушавања демократских, институционалних и друштвених темеља наше земље.
У протеклом периоду сведоци смо:
Урушавања изборног процеса, кроз манипулације бирачким списковима, куповину гласова и злоупотребу државних ресурса;
Контроле над тужилаштвом и судовима, чиме је правна сигурност грађана озбиљно доведена у питање;
Гушења слободне штампе и медијског плурализма, уз узурпацију националних телевизијских фреквенција и претварање јавног сервиса у пропагандни алат власти;
Прекомерног задуживања земље, без јавне расправе и контроле, чиме се угрожава економска стабилност и будућност наредних генерација;
Заташкавања криминалних афера које потресају јавност, уз заштиту одговорних појединаца;
Појаве раширене корупције, намештених тендера и потпуне нетранспарентности у раду државних органа;
Рушења основних стубова друштва –образовања, здравства, науке, културе и уметности – који су доведени у стање хроничне кризе и запуштености.
Захтевамо оставку не из политичких побуда, већ због моралне одговорности коју осећамо према градјанима и будућности Србије. Сматрамо да ниједан појединац, па ни председник Републике, нема право да зарад личне или партијске моћи руши демократски поредак и угрожава државне и друштвене интересе.
У времену озбиљне кризе и растуће друштвене поларизације, верујемо да је оставка Александра Вучића једини могући корак ка отварању простора за дијалог, обнову институција и враћања поверења грађана у државу.
Чланови Српске академије наука и уметности
*У току је потписивање предлога
Текст: Radar.rs
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Ми, чланови Српске академије наука и уметности,
Вођени највишим интересима народа и државе, дубоко забринути за будућност Републике Србије, овим путем јавно захтевамо оставку председника Републике Александра Вучића, због урушавања демократских, институционалних и друштвених темеља наше земље.
У протеклом периоду сведоци смо:
Урушавања изборног процеса, кроз манипулације бирачким списковима, куповину гласова и злоупотребу државних ресурса;
Контроле над тужилаштвом и судовима, чиме је правна сигурност грађана озбиљно доведена у питање;
Гушења слободне штампе и медијског плурализма, уз узурпацију националних телевизијских фреквенција и претварање јавног сервиса у пропагандни алат власти;
Прекомерног задуживања земље, без јавне расправе и контроле, чиме се угрожава економска стабилност и будућност наредних генерација;
Заташкавања криминалних афера које потресају јавност, уз заштиту одговорних појединаца;
Појаве раширене корупције, намештених тендера и потпуне нетранспарентности у раду државних органа;
Рушења основних стубова друштва –образовања, здравства, науке, културе и уметности – који су доведени у стање хроничне кризе и запуштености.
Захтевамо оставку не из политичких побуда, већ због моралне одговорности коју осећамо према градјанима и будућности Србије. Сматрамо да ниједан појединац, па ни председник Републике, нема право да зарад личне или партијске моћи руши демократски поредак и угрожава државне и друштвене интересе.
У времену озбиљне кризе и растуће друштвене поларизације, верујемо да је оставка Александра Вучића једини могући корак ка отварању простора за дијалог, обнову институција и враћања поверења грађана у државу.
Чланови Српске академије наука и уметности
*У току је потписивање предлога
Текст: Radar.rs
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Forwarded from Уз свој народ
Први на листи и кандидат за градоначелника Зајечара је Лука Војводић, мастер инжењер архитектуре и повереник зајечарског одбора "Ми снага народа".
Прогноза: ⬇️⬇️⬇️
Прогноза: ⬇️⬇️⬇️
Anonymous Poll
49%
0,7%
23%
10%
21%
20%
8%
Више у коментару
Forwarded from Уз свој народ
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Српска православна црква и верници данас славе
СВЕТОГ ЦАРА КОНСТАНТИНА И ЦАРИЦУ ЈЕЛЕНУ
Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо – Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је пре три године уочи славе оскрнављена од стране шиптарских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, Ивањици, Стекеровцима код Гламоча, Томини код Санског Моста… Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка – света царица Јелена у четвртом веку. Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу – граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.
По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњењеХристовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у цркви Светих Апостола у Цариграду. И данас, после толико година, Свети равноапостолни Цар живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
СВЕТОГ ЦАРА КОНСТАНТИНА И ЦАРИЦУ ЈЕЛЕНУ
Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо – Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је пре три године уочи славе оскрнављена од стране шиптарских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, Ивањици, Стекеровцима код Гламоча, Томини код Санског Моста… Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка – света царица Јелена у четвртом веку. Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу – граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.
По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњењеХристовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у цркви Светих Апостола у Цариграду. И данас, после толико година, Свети равноапостолни Цар живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |