Forwarded from Уз свој народ
Заменик командира Косовске полиције*, Ветон Ељшани, почасни грађанин северног дела Косовске Митровице.
Наше честитке Српској Љисти.
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
Наше честитке Српској Љисти.
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
Драган Р. Млађеновић: ДЕЦУ ВАМ НЕЋЕМО ОПРОСТИТИ
Акциони „крижарски“ план уништења православног Хришћанства изнео је пре више од 400 година папа Климент Осми (Clemens Octavus, столовао од 1592–1605). Он је сматрао да се раскол међу Хришћанима може решити тако што ће трећина православних Хришћана бити преведена у латинску веру, трећина протерана у „недођију“, а да се остатак оних у православној вери најпостојанијих – има немилосрдно побити.
Прилика за остварење овог пакленог плана указала се у 20. столећу у два светска рата. Извођење геноцидних радова поверено је тзв. Хрватима, тј. Србима чији су преци променили вероисповест и постали римокатолици. И шта се догодило: крволочни нагон тзв. Хрвата–усташа се заиграо и преиграо.
Српска деца у тзв. НДХ–азији (од 1941–45, а повампиреној 1991) најсвирепије су мучена, изгладњивана и убијана у „радном логору“ Јасеновац и околним местима која су припадала овом комплексу: Стара Градишка, Јабланац, Млака, Уштица, и у логорима за српску децу (јединственим на свету о којима светска јавност углавном не зна ништа): Горња Ријека, Јастребарско, Сисак; затим у транспортима, по загребачким болницама и прихватилиштима, по Славонији и Мославини, у логору Старо Сајмиште крај Земуна… На овим ужасним местима живот је изгубило 74.762 српске деце млађе од 14 година. Од тог броја, 14.528 дечака и девојчица се води као жртве рата, али је зато у набројаним логорима за српску децу на чудовишно свиреп начин извршен најтежи облик геноцида и ту је страдало четири пута више деце: 32.054 дечака и 28.012 девојчица старости од три до четрнаест година!
Часне сестре које су водиле ове логоре за српску децу, показале су велику сатанистичку маштовитост: неке су се сетиле да измученој, гладној и жедној деци дају да пију срчу (истуцано стакло). Ипак, врхунац диаболичне маштовитости показало је руководство дечјих логора кад је смислило да од костију побијене и скуване српске дечице праве сапун!
Драгоје Лукић (Милошево Брдо код Босанске Градишке, 1928 — Београд, 8. септембар 2005), ратно сироче, учесник Народноослободилачке борбе и војни инвалид, као сведок–мученик посветио је животни и радни век истраживању највећег злочина у новијој историји – страдању и планском геноциду над српском децом са Козаре и у логорима тзв. НДХ у Другом светском рату.
У лето 1942. за време немачко–усташке офанзиве на Козару, више од 68.500 Срба отерано је у концентрационе логоре или на присилни рад у Немачку. Цела Лукићева породица (осморо одраслих чланова и двадесеторо деце!) дотерана је у логор Стара Градишка, где је доживела праву голготу. Седморо Лукића убијено је на јасеновачким стратиштима, међу њима и петоро деце. Драгоје је имао четрнаест година када су га 26. августа 1942. партизани ослободили из усташког логора за децу у Јастребарском.
Драгоје Лукић је имао 17 година када је у јуну 1945. године у картотеци Дијане Будисављевић у Загребу, пронашао свој логорски картон и картоне брата Рајка и сестре Савке. Уз помоћ ове евиденције, успео је да их пронађе и доведе кући. Најмлађег брата Марка пронашао је 1954. у Загребу, у породици Еугеније Шкрњуг која га је усвојила и спасила.
наставак у коментарима
✍️ Драган Р. Млађеновић
vidovdan.info
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Акциони „крижарски“ план уништења православног Хришћанства изнео је пре више од 400 година папа Климент Осми (Clemens Octavus, столовао од 1592–1605). Он је сматрао да се раскол међу Хришћанима може решити тако што ће трећина православних Хришћана бити преведена у латинску веру, трећина протерана у „недођију“, а да се остатак оних у православној вери најпостојанијих – има немилосрдно побити.
Прилика за остварење овог пакленог плана указала се у 20. столећу у два светска рата. Извођење геноцидних радова поверено је тзв. Хрватима, тј. Србима чији су преци променили вероисповест и постали римокатолици. И шта се догодило: крволочни нагон тзв. Хрвата–усташа се заиграо и преиграо.
Српска деца у тзв. НДХ–азији (од 1941–45, а повампиреној 1991) најсвирепије су мучена, изгладњивана и убијана у „радном логору“ Јасеновац и околним местима која су припадала овом комплексу: Стара Градишка, Јабланац, Млака, Уштица, и у логорима за српску децу (јединственим на свету о којима светска јавност углавном не зна ништа): Горња Ријека, Јастребарско, Сисак; затим у транспортима, по загребачким болницама и прихватилиштима, по Славонији и Мославини, у логору Старо Сајмиште крај Земуна… На овим ужасним местима живот је изгубило 74.762 српске деце млађе од 14 година. Од тог броја, 14.528 дечака и девојчица се води као жртве рата, али је зато у набројаним логорима за српску децу на чудовишно свиреп начин извршен најтежи облик геноцида и ту је страдало четири пута више деце: 32.054 дечака и 28.012 девојчица старости од три до четрнаест година!
Часне сестре које су водиле ове логоре за српску децу, показале су велику сатанистичку маштовитост: неке су се сетиле да измученој, гладној и жедној деци дају да пију срчу (истуцано стакло). Ипак, врхунац диаболичне маштовитости показало је руководство дечјих логора кад је смислило да од костију побијене и скуване српске дечице праве сапун!
Драгоје Лукић (Милошево Брдо код Босанске Градишке, 1928 — Београд, 8. септембар 2005), ратно сироче, учесник Народноослободилачке борбе и војни инвалид, као сведок–мученик посветио је животни и радни век истраживању највећег злочина у новијој историји – страдању и планском геноциду над српском децом са Козаре и у логорима тзв. НДХ у Другом светском рату.
У лето 1942. за време немачко–усташке офанзиве на Козару, више од 68.500 Срба отерано је у концентрационе логоре или на присилни рад у Немачку. Цела Лукићева породица (осморо одраслих чланова и двадесеторо деце!) дотерана је у логор Стара Градишка, где је доживела праву голготу. Седморо Лукића убијено је на јасеновачким стратиштима, међу њима и петоро деце. Драгоје је имао четрнаест година када су га 26. августа 1942. партизани ослободили из усташког логора за децу у Јастребарском.
Драгоје Лукић је имао 17 година када је у јуну 1945. године у картотеци Дијане Будисављевић у Загребу, пронашао свој логорски картон и картоне брата Рајка и сестре Савке. Уз помоћ ове евиденције, успео је да их пронађе и доведе кући. Најмлађег брата Марка пронашао је 1954. у Загребу, у породици Еугеније Шкрњуг која га је усвојила и спасила.
наставак у коментарима
✍️ Драган Р. Млађеновић
vidovdan.info
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |