☢️🇺🇦 🇷🇺 🗓 На данашњи дан, 26. априла 1986. године експлодирао је четврти блок нуклеарне централе у Чернобиљу у Украјини. Радиоактивни облаци прекрили су готово целу Европу, а последице те до сада највеће нуклеарне катастрофе, још се испитују. Нуклеарна централа трајно је затворена 2000. године.
Чернобиљска катастрофа је нуклеарна несрећа која се догодила у нуклеарној електрани у близини града Припјат у Украјини. Сматра се је то највећа еколошка катастрофа у историји нуклеарне енергије. Електрана се састојала од 4 реактора а сва четири реактора су заједно производили око 10% укупне електричне енергије трошене у Украјини. Прва експлозија на четвртом реактору је проузроковала даље експлозије које су праћене ослобађањем велике количине радиоактивног отпада у атмосферу.
Радиоактивни облаци прекрили готово целу Европу. Из области је евакуисано преко 100.000 становника. Припјат је данас напуштен и налази се у центру забрањене зоне. До несреће у електрани је дошло услед теста на реактору. Тестом је требало да се утврди да ли електрични генератор, у случају да се турбогенератор угаси, може у наредних 40-50 секунди да обезбеди довољно електричне енергије за систем хлађења реактора док се не укључе дизел-агрегати (тестирао се случај када би дошло до прекида спољашњег напајања електричном енергијом).
Постоје две званичне верзије о узроцима катастрофе. По првој, објављеној током августа 1986. године, узрок несреће је искључиво грешка оператера, по другој, објављеној 1991. године, узрок су грешке у дизајну самог реактора, тачније у вертикалним шипкама које контролишу рад реактора. Међу факторима који су допринијели несрећи је свакако и неадекватно обучено особље. Директор је прије трансфера у чернобиљску нуклеарну електрану радио у термоелектрани на угаљ. Главни инжењер је такође имао искуства само на конвенционалним електранама а заменик главног инжењера, је имао искуства, али на нуклеарним реакторима у подморницама.
Оближњи град Припјат није био одмах евакуисан. Житељи су се бавили својим уобичајеним пословима, потпуно несвесни шта се десило. Међутим, неколико сати по експлозији, на десетине људи се разбоело. Касније су пријављене јаке главобоље и укуси метала у њиховим устима, уз неконтролисане напада кашљања и повраћања. За потребе смјештаја евакуисаних становника изграђен је нов град Славутич.
После несреће је рад електране био отежан због опасности по здравље запослених. Ипак, због лоше енергетске ситуације у земљи, преостали реактори су наставили са радом, док је изградња 5. и 6. блока обустављена. Над оштећеним реактором број 4 је саграђен саркофаг, а између њега и зграда (које су остале у даљој употреби) је саграђена бетонска баријера дебела око 200 м. Реактор број 1 је престао са радом у новембру 1996. године у склопу договора владе Украјине и међународних организација. Године 1991. је избио пожар на реактору број 2 и притом је закључено да је тај реактор немогуће поправити. Реактор број 3 је 2000. године лично искључио тадашњи предсједник Украјине Леонид Кучма. Тиме је ова електрана престала да буде произвођач електричне енергије.
Фотографија 2
У прилогу је прва фотографија чернобиљске катастрофе, направљена из хеликоптера 14 сати након експлозије реактора 4, од стране украјинског фотографа Игора Костина. Костин је том приликом направио низ фотографија, али је радијација уништила већину микрофилма, оставивши једино ову слику, на којој је отисак радијације такође видљив, у виду тачкица, тј. "снега".
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Чернобиљска катастрофа је нуклеарна несрећа која се догодила у нуклеарној електрани у близини града Припјат у Украјини. Сматра се је то највећа еколошка катастрофа у историји нуклеарне енергије. Електрана се састојала од 4 реактора а сва четири реактора су заједно производили око 10% укупне електричне енергије трошене у Украјини. Прва експлозија на четвртом реактору је проузроковала даље експлозије које су праћене ослобађањем велике количине радиоактивног отпада у атмосферу.
Радиоактивни облаци прекрили готово целу Европу. Из области је евакуисано преко 100.000 становника. Припјат је данас напуштен и налази се у центру забрањене зоне. До несреће у електрани је дошло услед теста на реактору. Тестом је требало да се утврди да ли електрични генератор, у случају да се турбогенератор угаси, може у наредних 40-50 секунди да обезбеди довољно електричне енергије за систем хлађења реактора док се не укључе дизел-агрегати (тестирао се случај када би дошло до прекида спољашњег напајања електричном енергијом).
Постоје две званичне верзије о узроцима катастрофе. По првој, објављеној током августа 1986. године, узрок несреће је искључиво грешка оператера, по другој, објављеној 1991. године, узрок су грешке у дизајну самог реактора, тачније у вертикалним шипкама које контролишу рад реактора. Међу факторима који су допринијели несрећи је свакако и неадекватно обучено особље. Директор је прије трансфера у чернобиљску нуклеарну електрану радио у термоелектрани на угаљ. Главни инжењер је такође имао искуства само на конвенционалним електранама а заменик главног инжењера, је имао искуства, али на нуклеарним реакторима у подморницама.
Оближњи град Припјат није био одмах евакуисан. Житељи су се бавили својим уобичајеним пословима, потпуно несвесни шта се десило. Међутим, неколико сати по експлозији, на десетине људи се разбоело. Касније су пријављене јаке главобоље и укуси метала у њиховим устима, уз неконтролисане напада кашљања и повраћања. За потребе смјештаја евакуисаних становника изграђен је нов град Славутич.
После несреће је рад електране био отежан због опасности по здравље запослених. Ипак, због лоше енергетске ситуације у земљи, преостали реактори су наставили са радом, док је изградња 5. и 6. блока обустављена. Над оштећеним реактором број 4 је саграђен саркофаг, а између њега и зграда (које су остале у даљој употреби) је саграђена бетонска баријера дебела око 200 м. Реактор број 1 је престао са радом у новембру 1996. године у склопу договора владе Украјине и међународних организација. Године 1991. је избио пожар на реактору број 2 и притом је закључено да је тај реактор немогуће поправити. Реактор број 3 је 2000. године лично искључио тадашњи предсједник Украјине Леонид Кучма. Тиме је ова електрана престала да буде произвођач електричне енергије.
Фотографија 2
У прилогу је прва фотографија чернобиљске катастрофе, направљена из хеликоптера 14 сати након експлозије реактора 4, од стране украјинског фотографа Игора Костина. Костин је том приликом направио низ фотографија, али је радијација уништила већину микрофилма, оставивши једино ову слику, на којој је отисак радијације такође видљив, у виду тачкица, тј. "снега".
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Бог је Фрању позвао себи...
У фебруару 1513. године позвао је и папу Јулија II, а на дан његове сахране на улицама Рима појавила се анонимна сатира.
Ту је приказан папа који се појављује на капијама раја, са гомилом својих следбеника којима је обећао опрост грехова ако га буду следили до смрти.
Али Свети Петар није био импресиониран тиме, те му је рекао:
„Довео си са собом гомилу људи, а нико од њих ми не личи на хришћанина, и што више гледам тебе, све мање видим трачак Божјег посланика.”
Покушај тек умрлог папе да умилостиви Светог Петра подсећањем на велика богатства која је принео Цркви, остао је неуспешан:
„Твоји кардинали су упрљани срамном опсесијом за новцем, монструозним и неизрецивим пороцима, враџбинама, светогрђем, убиствима, уценама и митом.”
„Le Spie del рapa”, ова тајна служба тадашње Папинске државе, годинама је „чешљала” по Риму у потрази за аутором сатире, али никад га није пронашла.
Текст је штампан илегално, у малим штампаријама, дељен је ноћу по улицама, читан по крчмама и јавним кућама, на велико весеље свих грађана.
Читав век касније, оригинал овог рукописа пронађен је у далекој Холандији, у књигама Еразма Ротердамског.
Он је био католички свештеник и критичар развратног живота у данашњем Ватикану.
Тако папи Јулију II није помогло ни то што му је Микеланђело осликао Сикстинску капелу, а Донато Браманте му саградио Базилику светог Петра.
Није му помогло ни то што је проширио Папску државу, припајајући јој Болоњу и Перуђу.
На крају је, ипак, народ дао свој суд.
У истој базилици данас је било изложено тело папе Фрање.
Умро је у васкршње дане, тако нам бар рекоше, а на његовом испраћају виђени су слични следбеници као и пре пет векова.
Папа Фрања је у много чему био први, али дефинитивно је први по жалопојкама са којима се Срби од њега здушно опраштају.
Фрања ће остати упамћен и као први папа у историји који је укинуо свету водицу, што није рађено ни за време највећих куга.
Он је први папа који је био на трону док је његов претходник био жив.
Папа Бенедикт је „добровољно” напустио трон, на којем никако није могао ни бити, јер није подржавао оне којима је вера у Бога највећи непријатељ.
Фрања се од самог почетка придружио политици својих шефова.
Први се замаскирао и редом је укидао основна људска права за време тзв. ковйда, и баш он је први бескућницима и мигрантима бесплатно делио 💉.
Први је папа који је подржао свештенике који се залажу за „родну идеологију” на факултетима.
Подржао је и свештенике који су се у црквама прекривали заставама „дугиних боја.”
Политичарима је остављао резервисана места у првим клупама.
Био је папа са највишим степеном промоције ЛГБТ-ПЕДО сатанистичке агенде и глобалистичких интереса.
„Умро” је у дане када је Христос васкрсао, и не само то, већ је „умро” и на сам „Дан Рима.”
А све то у „Светој години” која је у католичкој цркви врло ретка.
Много је труда у његову смрт уложено, који ће се на крају свакако исплатити када га експресно прогласе за свеца.
Шта долази после Фрање, остаје нам да видимо...
Пише: Деки РС
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
У фебруару 1513. године позвао је и папу Јулија II, а на дан његове сахране на улицама Рима појавила се анонимна сатира.
Ту је приказан папа који се појављује на капијама раја, са гомилом својих следбеника којима је обећао опрост грехова ако га буду следили до смрти.
Али Свети Петар није био импресиониран тиме, те му је рекао:
„Довео си са собом гомилу људи, а нико од њих ми не личи на хришћанина, и што више гледам тебе, све мање видим трачак Божјег посланика.”
Покушај тек умрлог папе да умилостиви Светог Петра подсећањем на велика богатства која је принео Цркви, остао је неуспешан:
„Твоји кардинали су упрљани срамном опсесијом за новцем, монструозним и неизрецивим пороцима, враџбинама, светогрђем, убиствима, уценама и митом.”
„Le Spie del рapa”, ова тајна служба тадашње Папинске државе, годинама је „чешљала” по Риму у потрази за аутором сатире, али никад га није пронашла.
Текст је штампан илегално, у малим штампаријама, дељен је ноћу по улицама, читан по крчмама и јавним кућама, на велико весеље свих грађана.
Читав век касније, оригинал овог рукописа пронађен је у далекој Холандији, у књигама Еразма Ротердамског.
Он је био католички свештеник и критичар развратног живота у данашњем Ватикану.
Тако папи Јулију II није помогло ни то што му је Микеланђело осликао Сикстинску капелу, а Донато Браманте му саградио Базилику светог Петра.
Није му помогло ни то што је проширио Папску државу, припајајући јој Болоњу и Перуђу.
На крају је, ипак, народ дао свој суд.
У истој базилици данас је било изложено тело папе Фрање.
Умро је у васкршње дане, тако нам бар рекоше, а на његовом испраћају виђени су слични следбеници као и пре пет векова.
Папа Фрања је у много чему био први, али дефинитивно је први по жалопојкама са којима се Срби од њега здушно опраштају.
Фрања ће остати упамћен и као први папа у историји који је укинуо свету водицу, што није рађено ни за време највећих куга.
Он је први папа који је био на трону док је његов претходник био жив.
Папа Бенедикт је „добровољно” напустио трон, на којем никако није могао ни бити, јер није подржавао оне којима је вера у Бога највећи непријатељ.
Фрања се од самог почетка придружио политици својих шефова.
Први се замаскирао и редом је укидао основна људска права за време тзв. ковйда, и баш он је први бескућницима и мигрантима бесплатно делио 💉.
Први је папа који је подржао свештенике који се залажу за „родну идеологију” на факултетима.
Подржао је и свештенике који су се у црквама прекривали заставама „дугиних боја.”
Политичарима је остављао резервисана места у првим клупама.
Био је папа са највишим степеном промоције ЛГБТ-ПЕДО сатанистичке агенде и глобалистичких интереса.
„Умро” је у дане када је Христос васкрсао, и не само то, већ је „умро” и на сам „Дан Рима.”
А све то у „Светој години” која је у католичкој цркви врло ретка.
Много је труда у његову смрт уложено, који ће се на крају свакако исплатити када га експресно прогласе за свеца.
Шта долази после Фрање, остаје нам да видимо...
Пише: Деки РС
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Прва изјава за јавност Мацут др Ђуро, а са места председника Владе РС.
Када човек нема самопоштовања, када нема поштовања према сопственим прецима, када нема поштовања према народу ком припада, добијамо модерног конвертита без идентитета и интегритета.
За све нас, који смо мислили да не може горе и да смо дотакли дно.
Ово чудо је Председник Владе Србије.
Ово чудо је "српски интелектуалац".
Ово чудо је професор Универзитета.
Ово чудо себе назива Србином.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Када човек нема самопоштовања, када нема поштовања према сопственим прецима, када нема поштовања према народу ком припада, добијамо модерног конвертита без идентитета и интегритета.
За све нас, који смо мислили да не може горе и да смо дотакли дно.
Ово чудо је Председник Владе Србије.
Ово чудо је "српски интелектуалац".
Ово чудо је професор Универзитета.
Ово чудо себе назива Србином.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Forwarded from Уз свој народ
Нек сви чују, нек сви виде — нек буде већи него петнаести трећи!
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
26 година од НАТО бомбардовања и највећег злочина, незапамћеног у историји ратовања - бомбардовања зграде РТС-а у Абердаревој. Шта је остало након толико година и како РТС одаје помен жртвама, у тренуцима које они, неукусно, називају најтежим у историји те телевизије?
📱 ФДУ у блокади
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Момо Капор: Споменик
У сред рата, у априлу 1993, Требињци су подигли споменик свом највећем песнику Јовану Дучићу, педесет година након његове смрти у Чикагу.
Чемпреси су се самозаљубљено огледали у мирној Требишњици.
Процветали су и олеандери. Шта знају олеандери да ли је рат или није.
Далеке 1934. године Јован Дучић је платио из свог џепа вајару Томи Росандићу да изваја и излије у бронзи бисту његовог омиљеног песника Петра Петровића Његоша и поставио је под високе платане на најлепшем херцеговачком тргу.
Шта се све није догађало са Његошевим попрсјем. Ко год би наишао кроз овај прелепи градић најпре је искаљивао свој бес на црногорском владици: скидали га, вукли по граду, фарбали у црвено… Требињци су га сваки пут кад се ослободе од нечисти поново, као светињу, враћали на његово постоље.
Када је Требиње засула киша граната, прво што су учинили било је да споменик са свих страна заштите кашетама од муниције напуњеним песком. Та кула од сандука представљала је споменик за себе. Била је лепша од споменика које је Американац бугарског порекла, чувени Кристо, замотавао у своје беле тканине и тако се прославио.
Неко се лепо досетио да се споменик Јовану Дучићу постави на улазу у парк који је он сазидао, тачно преко пута Његоша, тако да се „владика Раде и Кнез песника гледају очи у очи и до миле воље разговарају кад падне ноћ…“
Али, кад је смакнута тканина са Дучићеве бисте, испоставило се да, истина, тај велики Херцеговац гледа у Његоша, али да владика Раде некако скреће поглед у страну. Вероватно због оне границе на Вилусима.
Момо Капор, Смрт не боли: приче из последњег рата, Бања Лука: Глас српски, 1997, стр. 102–104
Стање ствари
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
У сред рата, у априлу 1993, Требињци су подигли споменик свом највећем песнику Јовану Дучићу, педесет година након његове смрти у Чикагу.
Чемпреси су се самозаљубљено огледали у мирној Требишњици.
Процветали су и олеандери. Шта знају олеандери да ли је рат или није.
Далеке 1934. године Јован Дучић је платио из свог џепа вајару Томи Росандићу да изваја и излије у бронзи бисту његовог омиљеног песника Петра Петровића Његоша и поставио је под високе платане на најлепшем херцеговачком тргу.
Шта се све није догађало са Његошевим попрсјем. Ко год би наишао кроз овај прелепи градић најпре је искаљивао свој бес на црногорском владици: скидали га, вукли по граду, фарбали у црвено… Требињци су га сваки пут кад се ослободе од нечисти поново, као светињу, враћали на његово постоље.
Када је Требиње засула киша граната, прво што су учинили било је да споменик са свих страна заштите кашетама од муниције напуњеним песком. Та кула од сандука представљала је споменик за себе. Била је лепша од споменика које је Американац бугарског порекла, чувени Кристо, замотавао у своје беле тканине и тако се прославио.
Неко се лепо досетио да се споменик Јовану Дучићу постави на улазу у парк који је он сазидао, тачно преко пута Његоша, тако да се „владика Раде и Кнез песника гледају очи у очи и до миле воље разговарају кад падне ноћ…“
Али, кад је смакнута тканина са Дучићеве бисте, испоставило се да, истина, тај велики Херцеговац гледа у Његоша, али да владика Раде некако скреће поглед у страну. Вероватно због оне границе на Вилусима.
Момо Капор, Смрт не боли: приче из последњег рата, Бања Лука: Глас српски, 1997, стр. 102–104
Стање ствари
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |