Forwarded from Уз свој народ
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Тихомир Р. Ђорђевић: Српске светиње у Палестини*
Госпође и Господо,
Пре двадесетак дана, баш у време кад сам размишљао каквом бих темом одговорио части, којом ме је Материнско Удружење почаствовало, дошла је у Београд мисија Јерусалимског Патријарха. Како се она већ по други пут бавила у нашој средини, о њој је писано по новинама и говорено у друштвима. У једноме таквоме друштву десио сам се и ја. Разговор је са Мисије прешао на Јерусалим, на хаџилук, на купање у Јордану и на још неке ствари, које су у вези са Палестином. Том приликом, ја сам поменуо неколике податке из наше прошлости, које су у вези са Светом Земљом. Како су они били многима познати, неко ми из друштва рече да би добро било да их негде саопштим. Ја сам баш тада, као што рекох, тражио тему за данашње предавање. Напомена је била са свим на своме месту. Ја одмах одлучих да говорим о томе.
Тако је дошло до тога да данас говорим о нашим светињама у Палестини. Надам се, пак, да нисам погрешио. Српски народ је у својој лепој прошлости имао пуно односа са Палестином, те и тамо имамо један знатан део свога националног поноса из прошлости.
Односи, које је Србија имала са Светом Земљом, или још боље, пажња и поштовање, које јој је указивала, датирају из велике прошлости. И ако та прошлост не достиже старину, ако код неких других хришћанских народа Европе, она није ни врло скорашња. Српски односи са Палестином почињу још у време Крсташких Ратова, а то није тако скоро. <........,>
Још је важније што су Срби имали, врло рано, у Палестини чисто својих манастира. Свети Сава, први српски архиепископ, путујући први пут у Јерусалим на поклоњење Христовом Гробу, 1229. године, да би српски поклоници имали свога склоништа и да би се створио први српски културни центар у Светој Земљи, откупио је од Сарацена манастир Светог Јована, који је, пре тога, још његов отац био богато обдарио – Српски краљ Милутин (1282–1321), чија је милост, како се у нашим старим споменицима каже, доспевала до Свете Горе, Цариграда, Синаје и Јерусалима, где је градио цркве и болнице, сазидао је у Јерусалиму, на месту, на коме се, по предању, јавио анђео Давиду, манастир Светог Аранђела, јамачно у славу свога крсног имена. Свршивши га он га богато обдари и одреди му сталну помоћ. Његови потомци, нарочито цареви Душан (1331–1335) и Урош (1355–1371), наставили су традицију коју је он започео. На обали Јадранскога Мора, северно до Дубровника, лежало је врло познато пристаниште Стон, које је припадало средњевековној српској држави. Дубровчани се обрате вару Душану да им га уступи, а они да му за то плаћају пет стотина перпера годишње. Поред других дарова и тај приход уступи цар Душан српском манастиру Светог Аранђела Михаила и Гаврила у Јерусалиму, Његов син, цар Урош потврди ову одлуку свога оца за све времена. <........>
опширније
🔽 🔽 🔽
Стање ствари
*Јавно предавање, одржано 18. фебруара 1925. године на Универзитету у Београду, у корист Материнског удружења.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Поштовани пратиоци канала, цело предавање, оригинал штампано издање можете преузети овде.
А ту је и рад Видосаве
Недомачки: "Задужбине Немањића у Светој земљи", пдф формат.
Госпође и Господо,
Пре двадесетак дана, баш у време кад сам размишљао каквом бих темом одговорио части, којом ме је Материнско Удружење почаствовало, дошла је у Београд мисија Јерусалимског Патријарха. Како се она већ по други пут бавила у нашој средини, о њој је писано по новинама и говорено у друштвима. У једноме таквоме друштву десио сам се и ја. Разговор је са Мисије прешао на Јерусалим, на хаџилук, на купање у Јордану и на још неке ствари, које су у вези са Палестином. Том приликом, ја сам поменуо неколике податке из наше прошлости, које су у вези са Светом Земљом. Како су они били многима познати, неко ми из друштва рече да би добро било да их негде саопштим. Ја сам баш тада, као што рекох, тражио тему за данашње предавање. Напомена је била са свим на своме месту. Ја одмах одлучих да говорим о томе.
Тако је дошло до тога да данас говорим о нашим светињама у Палестини. Надам се, пак, да нисам погрешио. Српски народ је у својој лепој прошлости имао пуно односа са Палестином, те и тамо имамо један знатан део свога националног поноса из прошлости.
Односи, које је Србија имала са Светом Земљом, или још боље, пажња и поштовање, које јој је указивала, датирају из велике прошлости. И ако та прошлост не достиже старину, ако код неких других хришћанских народа Европе, она није ни врло скорашња. Српски односи са Палестином почињу још у време Крсташких Ратова, а то није тако скоро. <........,>
Још је важније што су Срби имали, врло рано, у Палестини чисто својих манастира. Свети Сава, први српски архиепископ, путујући први пут у Јерусалим на поклоњење Христовом Гробу, 1229. године, да би српски поклоници имали свога склоништа и да би се створио први српски културни центар у Светој Земљи, откупио је од Сарацена манастир Светог Јована, који је, пре тога, још његов отац био богато обдарио – Српски краљ Милутин (1282–1321), чија је милост, како се у нашим старим споменицима каже, доспевала до Свете Горе, Цариграда, Синаје и Јерусалима, где је градио цркве и болнице, сазидао је у Јерусалиму, на месту, на коме се, по предању, јавио анђео Давиду, манастир Светог Аранђела, јамачно у славу свога крсног имена. Свршивши га он га богато обдари и одреди му сталну помоћ. Његови потомци, нарочито цареви Душан (1331–1335) и Урош (1355–1371), наставили су традицију коју је он започео. На обали Јадранскога Мора, северно до Дубровника, лежало је врло познато пристаниште Стон, које је припадало средњевековној српској држави. Дубровчани се обрате вару Душану да им га уступи, а они да му за то плаћају пет стотина перпера годишње. Поред других дарова и тај приход уступи цар Душан српском манастиру Светог Аранђела Михаила и Гаврила у Јерусалиму, Његов син, цар Урош потврди ову одлуку свога оца за све времена. <........>
опширније
Стање ствари
*Јавно предавање, одржано 18. фебруара 1925. године на Универзитету у Београду, у корист Материнског удружења.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Поштовани пратиоци канала, цело предавање, оригинал штампано издање можете преузети овде.
А ту је и рад Видосаве
Недомачки: "Задужбине Немањића у Светој земљи", пдф формат.
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
"Вучић ће пасти између своје три столице и једне хоклице", сматра бивши дипломата Небојша Вујовић
Дан Победе у Москви 9. маја је датум који Вучића ставља између чекића и наковња. И у случају да оде и у случају да не оде, добиће "шамар", сматра Вујовић, бивши дипломата!
опширније
🔽 🔽 🔽
Да ли ће образ да издржи
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Дан Победе у Москви 9. маја је датум који Вучића ставља између чекића и наковња. И у случају да оде и у случају да не оде, добиће "шамар", сматра Вујовић, бивши дипломата!
опширније
Да ли ће образ да издржи
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Forwarded from Уз свој народ
Пао део плафона школе у Рачи, ђаци враћени кући
У издвојеном одељењу Основне школе "Карађорђе" у Саранову у општини Рача данас је пао део плафона у једној учионици, а ђаци су враћени кући и у школском објекту неће бити наставе.
Настава ће од среде, 23. априла бити организована на другом месту.
Како сазнаје агенција Бета од узбуњивача из Раче Томислава Вељковића, реконструкција школског објекта у Саранову је завршена пре четири месеца.
На срећу, плафон је пао током ноћи.
📌 Интересантно баш плафон није реконструисан
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
У издвојеном одељењу Основне школе "Карађорђе" у Саранову у општини Рача данас је пао део плафона у једној учионици, а ђаци су враћени кући и у школском објекту неће бити наставе.
Настава ће од среде, 23. априла бити организована на другом месту.
Како сазнаје агенција Бета од узбуњивача из Раче Томислава Вељковића, реконструкција школског објекта у Саранову је завршена пре четири месеца.
На срећу, плафон је пао током ноћи.
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Годишњица бомбардовања РТС-а, већ 26 година се питамо зашто
Пре 26 година, у ноћи између 22. и 23. априла, НАТО је бомбардовао зграду РТС-а и убио шеснаесторо наших колега. Први пут је у историји ратовања погођена једна медијска кућа која је претходно проглашена за легитимни војни циљ. Зграда РТС-а бомбардована је током емитовања вести у 2 сата и 6 минута .
Животе су изгубиле наше колеге које су тада биле на свом радном месту: Јелица Мунитлак - шминкер, Ксенија Банковић - видео-миксер, Дарко Стоименовски - техничар у размени, Небојша Стојановић - техничар у мастеру, Драгорад Драгојевић - радник обезбеђења, Драган Тасић - електричар, Александар Делетић - камерман, Славиша Стевановић - реализатор, Синиша Медић - дизајнер програма, Иван Стукало - реализатор, Дејан Марковић - радник обезбеђења, Милан Јоксимовић - радник обезбеђења, Бранислав Јовановић - техничар у мастеру, Слободан Јонтић - монтер, Милован Јанковић - прецизни механичар и Томислав Митровић - режисер програма.
За овај злочин одговарао је само тадашњи директор РТС-а Драгољуб Милановић, јер није поштовао наређења Савезне Владе и изместио раднике и технику на безбедну локацију. За НАТО- РТС је био легитиман циљ.
Случај је испитивала специјална комисија Хашког суда, али Тужилаштву није предложила покретање кривичног поступка.
Извор:
РТС
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Пре 26 година, у ноћи између 22. и 23. априла, НАТО је бомбардовао зграду РТС-а и убио шеснаесторо наших колега. Први пут је у историји ратовања погођена једна медијска кућа која је претходно проглашена за легитимни војни циљ. Зграда РТС-а бомбардована је током емитовања вести у 2 сата и 6 минута .
Животе су изгубиле наше колеге које су тада биле на свом радном месту: Јелица Мунитлак - шминкер, Ксенија Банковић - видео-миксер, Дарко Стоименовски - техничар у размени, Небојша Стојановић - техничар у мастеру, Драгорад Драгојевић - радник обезбеђења, Драган Тасић - електричар, Александар Делетић - камерман, Славиша Стевановић - реализатор, Синиша Медић - дизајнер програма, Иван Стукало - реализатор, Дејан Марковић - радник обезбеђења, Милан Јоксимовић - радник обезбеђења, Бранислав Јовановић - техничар у мастеру, Слободан Јонтић - монтер, Милован Јанковић - прецизни механичар и Томислав Митровић - режисер програма.
За овај злочин одговарао је само тадашњи директор РТС-а Драгољуб Милановић, јер није поштовао наређења Савезне Владе и изместио раднике и технику на безбедну локацију. За НАТО- РТС је био легитиман циљ.
Случај је испитивала специјална комисија Хашког суда, али Тужилаштву није предложила покретање кривичног поступка.
Извор:
РТС
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Мацут се састао са ректором Ђокићем, на састанку био и Дејан Вук Станковић
На позив председника Владе Републике Србије проф. др Ђуре Мацута овог уторка је у Влади Србије одржан састанак са ректором Београдског универзитета проф. др Владаном Ђокићем.
Испред Ректората Универзитета у Београду, поред ректора проф. др Ђокића, састанку су присуствовали и продекан за финансије проф. др Зорица Вујић и проректор за наставу проф. др Дејан Поповић.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
На позив председника Владе Републике Србије проф. др Ђуре Мацута овог уторка је у Влади Србије одржан састанак са ректором Београдског универзитета проф. др Владаном Ђокићем.
Испред Ректората Универзитета у Београду, поред ректора проф. др Ђокића, састанку су присуствовали и продекан за финансије проф. др Зорица Вујић и проректор за наставу проф. др Дејан Поповић.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
ПСИХОЛОШКИ ПРОФИЛ ИНТЕЛЕКТУАЛЦА У СРБИЈИ
Још почетком деведесетих у време уздизања једног новог режима и у времену када су многе вредности претходно постојећег друштвеног система уништене, људи су се питали шта је са интелектуалцима, а посебно професорима универзитета? Где су они и зашто не подигну глас против новонасталог стања? Очекивало се да су интелектуалци људи оштрог и независног ума, личности са интегритетом, који увиђају постојање друштвених проблема и имају довољно храбрости да та своја размишљања изложе. Међутим, тих људи је било јако мало. Они који су се усудили да подигну свој глас, бивали су прогањани и на њих је вршен велики притисак да се утишају.
Овај проблем се јавља и данас у неупоредиво већим размерама, јер су интелектуалне елите ретко спремне да себе доведу у незавидну ситуацију само зато да би испоштовале неке људске принципе. Чак и када се огласе, њихова реч није оштра и продорна онако како се то очекује, већ се дешава да неки новинари и аналитичари много темељитије и разложније образлажу неке теме.
А зашто је то тако?
Размишљањем о овој теми, намеће се врло једноставан, а ипак крајње логичан закључак: а како би и било другачије? Свако ко мало боље сагледа процес селекције упослених који се већ деценијама одвија на универзитетима, схватиће да су таква очекивања потпуно нереална.
Седећи испред једног нашег факултета, видео сам недавно изабраног асистента приправника који је излазио из зграде приближавајући се групи професора који су били у неком разговору. Благо погнуте главе и као при клањању повијеног тела, са улагивајућим осмехом, шакама преклопљених једне преко друге у висини плексуса, лагано је прилазио професорима који су били у неком разговору и нису га примећивали. Пришао је и тако непримећен остао у истој позицији још пар секунди. Схвативши да га не „зарезују“, повукао се пар корака назад, стрпљиво чекајући да се професори испричају и умилосте га са мало пажње.
Ова сцена ми је била илустрација онога што се дешава на нашим универзитетима. Вазалност је једна од главних карактерних особина која је пожељна приликом запошљавања кадрова на универзитетима. Ниједан професор не жели да има сарадника који му неће повлађивати, слагати се са свим што он каже или зажели. Ниједан, или бар велика већина. Слична ситуација је са целокупним колективима који не желе да имају у свом окружењу некога ко ће их спречавати да несметано доносе одлуке које они желе. На тај начин се у старту прави селекција где је свако слободоумље непожељно и где се оно протерује са универзитета. Са таквим карактером и ставом, када горе поменути асистент сутра постане професор, мала је вероватноћа да ће он бити особа од интегритета.
На универзитету постоји један феудални систем. Асистент који се запошљава, полаже „заклетву“ свом надређеном и заклиње се на верност и послушност. Заузврат, надређени га промовише и помаже му у даљем успону. На тај начин, професор гради своју свиту са којом ступа у коалиције са другим професорима. Из тих коалиција се рађа моћ, којом се ове групе боре за власт на универзитету. И то је примарно. Не наука, не знање, не научна истраживања, већ власт, моћ и комфор.
Све ово пада у воду ако ви у својој свити имате неке који вам нису заклети на вечиту верност. Онда ваша моћ као професора пада. Из тог разлога, ви ћете три пута премерити хоћете ли себи дозволити да упослите некога ко вам сутра лако може исклизнути из руку и лишити вас дела толико жељене моћи. Тако се интелектуалци затно више баве локал политиком, односима ко кога воли, а ко кога не воли него ваљаним научно-истраживачким радом, чиме би номинално требало да се баве. Њихов се рад своди искључиво на формалне активности: предавања, организовање неких скупова и трибина и најважније: лов на пројекте за научно-истраживачке радове чији квалитет нико не контролише, а који доносе доста новца и за чије добијање су пресудније политичке везе, него квалитет написаних пројеката.
наставак у коментару
Интелектуалац у Србији
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Још почетком деведесетих у време уздизања једног новог режима и у времену када су многе вредности претходно постојећег друштвеног система уништене, људи су се питали шта је са интелектуалцима, а посебно професорима универзитета? Где су они и зашто не подигну глас против новонасталог стања? Очекивало се да су интелектуалци људи оштрог и независног ума, личности са интегритетом, који увиђају постојање друштвених проблема и имају довољно храбрости да та своја размишљања изложе. Међутим, тих људи је било јако мало. Они који су се усудили да подигну свој глас, бивали су прогањани и на њих је вршен велики притисак да се утишају.
Овај проблем се јавља и данас у неупоредиво већим размерама, јер су интелектуалне елите ретко спремне да себе доведу у незавидну ситуацију само зато да би испоштовале неке људске принципе. Чак и када се огласе, њихова реч није оштра и продорна онако како се то очекује, већ се дешава да неки новинари и аналитичари много темељитије и разложније образлажу неке теме.
А зашто је то тако?
Размишљањем о овој теми, намеће се врло једноставан, а ипак крајње логичан закључак: а како би и било другачије? Свако ко мало боље сагледа процес селекције упослених који се већ деценијама одвија на универзитетима, схватиће да су таква очекивања потпуно нереална.
Седећи испред једног нашег факултета, видео сам недавно изабраног асистента приправника који је излазио из зграде приближавајући се групи професора који су били у неком разговору. Благо погнуте главе и као при клањању повијеног тела, са улагивајућим осмехом, шакама преклопљених једне преко друге у висини плексуса, лагано је прилазио професорима који су били у неком разговору и нису га примећивали. Пришао је и тако непримећен остао у истој позицији још пар секунди. Схвативши да га не „зарезују“, повукао се пар корака назад, стрпљиво чекајући да се професори испричају и умилосте га са мало пажње.
Ова сцена ми је била илустрација онога што се дешава на нашим универзитетима. Вазалност је једна од главних карактерних особина која је пожељна приликом запошљавања кадрова на универзитетима. Ниједан професор не жели да има сарадника који му неће повлађивати, слагати се са свим што он каже или зажели. Ниједан, или бар велика већина. Слична ситуација је са целокупним колективима који не желе да имају у свом окружењу некога ко ће их спречавати да несметано доносе одлуке које они желе. На тај начин се у старту прави селекција где је свако слободоумље непожељно и где се оно протерује са универзитета. Са таквим карактером и ставом, када горе поменути асистент сутра постане професор, мала је вероватноћа да ће он бити особа од интегритета.
На универзитету постоји један феудални систем. Асистент који се запошљава, полаже „заклетву“ свом надређеном и заклиње се на верност и послушност. Заузврат, надређени га промовише и помаже му у даљем успону. На тај начин, професор гради своју свиту са којом ступа у коалиције са другим професорима. Из тих коалиција се рађа моћ, којом се ове групе боре за власт на универзитету. И то је примарно. Не наука, не знање, не научна истраживања, већ власт, моћ и комфор.
Све ово пада у воду ако ви у својој свити имате неке који вам нису заклети на вечиту верност. Онда ваша моћ као професора пада. Из тог разлога, ви ћете три пута премерити хоћете ли себи дозволити да упослите некога ко вам сутра лако може исклизнути из руку и лишити вас дела толико жељене моћи. Тако се интелектуалци затно више баве локал политиком, односима ко кога воли, а ко кога не воли него ваљаним научно-истраживачким радом, чиме би номинално требало да се баве. Њихов се рад своди искључиво на формалне активности: предавања, организовање неких скупова и трибина и најважније: лов на пројекте за научно-истраживачке радове чији квалитет нико не контролише, а који доносе доста новца и за чије добијање су пресудније политичке везе, него квалитет написаних пројеката.
наставак у коментару
Интелектуалац у Србији
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Велика Хоча
"Срби Велике Хоче највише су се одржали против зулума арнаутских, стога се у целој Подрими сматрају као најoдважнији. До пре двадест и тридест године Арнаутин није смео да провири у то село, или ако га је посао довео, скромно је и мирно одлазио. И кад се где десило, те је који Арнаутин убио Хочанина, никад село није остављало да се не освети. За ту слогу и издржљивост Хочана, највише заслуге имају Хаџи Сима Недељковић и Ђурђе Вукашиновић Зивгар, људи отресити, ваљани и јунаци."
Овако је о особинама Велико -Хочана записао Бранислав Нушић, српски конзул у Приштини крајем XIX века.
Извор фотографије: #bisermetohije
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
"Срби Велике Хоче највише су се одржали против зулума арнаутских, стога се у целој Подрими сматрају као најoдважнији. До пре двадест и тридест године Арнаутин није смео да провири у то село, или ако га је посао довео, скромно је и мирно одлазио. И кад се где десило, те је који Арнаутин убио Хочанина, никад село није остављало да се не освети. За ту слогу и издржљивост Хочана, највише заслуге имају Хаџи Сима Недељковић и Ђурђе Вукашиновић Зивгар, људи отресити, ваљани и јунаци."
Овако је о особинама Велико -Хочана записао Бранислав Нушић, српски конзул у Приштини крајем XIX века.
Извор фотографије: #bisermetohije
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |