This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Док Курти данас „осваја“ железничке станице и скида последње заставе Србије, Српска листа у Житковцу отвара халу – аутобусима довезли онолике људе и заставе, а заборавили да оставе бар једну заставу на објекту. Курти кампању гради на репресији над Србима, а Српска листа на аутобусима и јефтиним представама. Док једни отимају, други нас годинама лажу да нас бране а трећи да ће "бити боље за 5 до 10 година".
Истина је сурова: док они играју своје политичке игре, ми полако нестајемо. Докле више?🇷🇸
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Истина је сурова: док они играју своје политичке игре, ми полако нестајемо. Докле више?🇷🇸
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
🤬31😢10👍4💯2🔥1
Италијански дипломата Антонио Занарди Ланди и службено је предложен Савјету за спровођење мира (ПИК) као кандидат за високог представника у БиХ.
Како пише портал Политички, Ланди је амерички предлог, али је препуштено да га званично предложи Италија, како би позиција високог представника “остала у европским рукама”.
Позивајући се на различите дипломатске изворе, Политички пише да су званичници ЕУ прихватили да Италијан буде нови високи представник. Француска је "џентлменски" одустала од свог кандидата којег су подржавали Немачка и Велика Британија.
ПИК би у Сарајеву на састанку 3. и 4. јуна ове године требао донети и формалну одлуку о новом високом представнику.
Најзначајније из његове биографије јесте да је службовао као амбасадор у Београду и Москви, а тренутно је ангажован као амбасадор Сувереног војног малтешког реда при Ватикану и члан је Сувереног савета овог реда.
Малтешки ред је субјект међународног права иако нема територију. Има статус посматрача у УН, амбасаде у 100 земаља, издаје пасоше, поштанске марке, има властити новац и регистарске таблице. Практично су продужена рука Ватикана.
Да ли је ово можда нека назнака за стварање хрватског ентитета у БиХ?
| @evroaz | @evroazp |
Како пише портал Политички, Ланди је амерички предлог, али је препуштено да га званично предложи Италија, како би позиција високог представника “остала у европским рукама”.
Позивајући се на различите дипломатске изворе, Политички пише да су званичници ЕУ прихватили да Италијан буде нови високи представник. Француска је "џентлменски" одустала од свог кандидата којег су подржавали Немачка и Велика Британија.
ПИК би у Сарајеву на састанку 3. и 4. јуна ове године требао донети и формалну одлуку о новом високом представнику.
Најзначајније из његове биографије јесте да је службовао као амбасадор у Београду и Москви, а тренутно је ангажован као амбасадор Сувереног војног малтешког реда при Ватикану и члан је Сувереног савета овог реда.
Малтешки ред је субјект међународног права иако нема територију. Има статус посматрача у УН, амбасаде у 100 земаља, издаје пасоше, поштанске марке, има властити новац и регистарске таблице. Практично су продужена рука Ватикана.
Да ли је ово можда нека назнака за стварање хрватског ентитета у БиХ?
| @evroaz | @evroazp |
💩24❤1
Наш велики Жарко Видовић:
Од три Косова најгоре је треће, од три светска рата најгори је први, Бечки!
- Стање ствари
https://stanjestvari.com/2026/05/29/zarko-vidovic-od-tri-kosova-najgore-je-trece-od-tri-svetska-rata-najgori-je-prvi-becki/
Од три Косова најгоре је треће, од три светска рата најгори је први, Бечки!
- Стање ствари
https://stanjestvari.com/2026/05/29/zarko-vidovic-od-tri-kosova-najgore-je-trece-od-tri-svetska-rata-najgori-je-prvi-becki/
Стање ствари
Жарко Видовић: Од три Косова најгоре је треће, од три светска рата најгори је први, Бечки! - Стање ствари
👏18🔥5
Принцип такија
За наивне, заборавне и неуке Србе!
| Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
https://www.aleksinac.net/lat/ostalo/takija-ili.html
За наивне, заборавне и неуке Србе!
| Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
https://www.aleksinac.net/lat/ostalo/takija-ili.html
Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Princip takija
Kuran kaže da će Alah ceniti svakog muslimana po tome šta mu je u srcu , a ne šta mu je na jeziku .
🔥9🤮1
RAZMISLIMO
Mali osvrt za one koji misle da je dobro uvoditi muslimanski faktor u srpsku borbu.
Salih Selimović profesor koga poštujemo kao ozbiljnog čoveka, tvrdi da je u redovima JVuO bilo do 8 000 muslimana. Ne 8 000 od jednom i od početka, već ukupno za vreme wwii.
Ako uzmemo da je u pravu, valjalo bi sagledati i drugu manje afirmativnu stranu.
Takođe kroz cifre, modus operandi i dela su poznata.
Ukupan broj muslimana u Kraljevini SHS u predvečerje wwii procenjuje se na
1.750 000, do 1.800 000.
U "13. SS Handžar diviziji" po njihovoj meri pravljenoj, bilo je, (takozvani handžar "fesaroši") na vrhuncu bilo je oko 20 000 muslimana.
U "hrvatskoj vojnici" tj. domobranima bilo je između 60 000 i 70 000 muslimana.
U "ustaškoj vojnici" tj. zloglasnoj partijskoj vojsci USTAŠAMA, bilo je
20 do 25 000 muslimana.
O njihovim nedelima napisani su i dokumentovani obimni tomovi knjiga, kao i sećanja preživelih nedoklanih srba.
U "23. SS diviziji" tj. Kama diviziji, kao drugoplaniranoj muslimanskoj SS jedinici bilo je oko 3 000 muslimana.
Nikada nije potpuno formirana, a ljudstvo je prebačeno u „Handžar“ diviziju.
U naoružanim jedinicama ustrojene "Muslimanske milicije" bilo je između
15 i 20 000 pripadnika.
Npr. milicija Huske Miljkovića u Cazinskoj krajini ili milicije u "Sandžaku" . Često su menjale strane, sarađivale i sa Nemcima, i sa ustašama, A NA KRAJU PRELAZILE U PARTIZANE.
Dakle tako dođosmo i do partizanskog dela muslimanskih pripadnika NOVJ.
Naravno tu ide i solidan domobranski, pa i ustaški deo istih koji su krajem 44. i 45. stupili u partizansku vojsku.
41. 42. i 43. muslimana u partizanima, bilo je u "tragovima, ali zato 44. i 45. masovno.
Obrnut proces bio je u JVuO.
41. najviše, potom je broj drastično opadao. Menjali stranu, prelazili u domobrane, "handžar fesaroše", muslimanske milicije. Tako da ih je od onih Salihovih, početnih 8 000, u Dražinom pokretu do 44. ostalo takođe samo u tragovima (45. da ne pominjemo).
"Kako se bližio kraj rata, moral u ovim jedinicama je potpuno slomljen. Hiljade muslimana iz domobranstva, SS-a i lokalnih milicija koristi amnestije koje je nudio Josip Broz Tito i organizovano prelaze u Narodnooslobodilačku vojsku (partizane)".
Dakle da rezimiramo, kroz sve neprijateljske i kolaboracionističke formacije tokom rata prošlo je oko 140 000 muslimana.
"Partizanske" muslimane, gotovo i da ne računamo, opisasmo kako su postali "partizani". Politički komesari odreda su se tokom NOB-a, u pisanim (arhivskim) izveštajima višim komandama žalili da je zbog jakog islamskog faktora, broj muslimanskih boraca minimalan.
Sad kad pogledamo prethodne cifre, svaki komentar na patriotsku svest o zajedničkoj borbi za zajedničku državu i suštinski pada u vodu. Tim pre što su se prvom prilikom okrenuli starim "SS", (sada presvučenim u "nato" gospodarima) i udarili na Srbe.
Uostalom početak Bosanskog pokolja devedesetih bio je Sarajevski napad na srpsku svadbu i ubistvo srpsko svata.
Zato su neki Srbi kojima sećanje traje malko duže nepoverljivi, i zato "u jogurt duvaju".
Prosto istorijska "pouka" je takva. Trag pouke je izuzetno krvav. Nekima se urezao, a neki su poput zlatne ribice.
Bratstvo treba dokazati, blanko ček na lepe oči i leporečivost, više nikome.
Eto, ako kojim slučajem, mirotvoračka "nato" organizacija nasrne na Srbiju, ili Srbe, bilo gde ...
Voleli bi da verujemo da će "jugo"-muslimani listom (bar 90 %) da stanu rame uz rame sa Srbima i da prvi put u svojoj istoriji budu na pravoj strani (ne, turski askeri, Austro-šuckori, SS-fesaroši, zelene beretke, EU, USA, NATO).
E, tek onda, posle toga, možemo da razmišljamo o "bratstvu".
Dotle, sve je na ličnim odnosima, i ličnom poštovanju između pojedinaca, koji su međusobno, kao srbin i musliman, uspostavili odnos poštovanja.
Poznajemo i uvažavamo takve, ali da nam ne pada napamet da taj pojedinačni (negde komšijski, negde kolegijalni) odnos prenosimo i očitavamo kao "bratstvo" sa celom zajednicom.
Istorijski gledano bilo bi to suludo i neodgovorno. Ko ne pamti, rizikuje da mu se ponovi.
| @evroaz | @evroazp |
Mali osvrt za one koji misle da je dobro uvoditi muslimanski faktor u srpsku borbu.
Salih Selimović profesor koga poštujemo kao ozbiljnog čoveka, tvrdi da je u redovima JVuO bilo do 8 000 muslimana. Ne 8 000 od jednom i od početka, već ukupno za vreme wwii.
Ako uzmemo da je u pravu, valjalo bi sagledati i drugu manje afirmativnu stranu.
Takođe kroz cifre, modus operandi i dela su poznata.
Ukupan broj muslimana u Kraljevini SHS u predvečerje wwii procenjuje se na
1.750 000, do 1.800 000.
U "13. SS Handžar diviziji" po njihovoj meri pravljenoj, bilo je, (takozvani handžar "fesaroši") na vrhuncu bilo je oko 20 000 muslimana.
U "hrvatskoj vojnici" tj. domobranima bilo je između 60 000 i 70 000 muslimana.
U "ustaškoj vojnici" tj. zloglasnoj partijskoj vojsci USTAŠAMA, bilo je
20 do 25 000 muslimana.
O njihovim nedelima napisani su i dokumentovani obimni tomovi knjiga, kao i sećanja preživelih nedoklanih srba.
U "23. SS diviziji" tj. Kama diviziji, kao drugoplaniranoj muslimanskoj SS jedinici bilo je oko 3 000 muslimana.
Nikada nije potpuno formirana, a ljudstvo je prebačeno u „Handžar“ diviziju.
U naoružanim jedinicama ustrojene "Muslimanske milicije" bilo je između
15 i 20 000 pripadnika.
Npr. milicija Huske Miljkovića u Cazinskoj krajini ili milicije u "Sandžaku" . Često su menjale strane, sarađivale i sa Nemcima, i sa ustašama, A NA KRAJU PRELAZILE U PARTIZANE.
Dakle tako dođosmo i do partizanskog dela muslimanskih pripadnika NOVJ.
Naravno tu ide i solidan domobranski, pa i ustaški deo istih koji su krajem 44. i 45. stupili u partizansku vojsku.
41. 42. i 43. muslimana u partizanima, bilo je u "tragovima, ali zato 44. i 45. masovno.
Obrnut proces bio je u JVuO.
41. najviše, potom je broj drastično opadao. Menjali stranu, prelazili u domobrane, "handžar fesaroše", muslimanske milicije. Tako da ih je od onih Salihovih, početnih 8 000, u Dražinom pokretu do 44. ostalo takođe samo u tragovima (45. da ne pominjemo).
"Kako se bližio kraj rata, moral u ovim jedinicama je potpuno slomljen. Hiljade muslimana iz domobranstva, SS-a i lokalnih milicija koristi amnestije koje je nudio Josip Broz Tito i organizovano prelaze u Narodnooslobodilačku vojsku (partizane)".
Dakle da rezimiramo, kroz sve neprijateljske i kolaboracionističke formacije tokom rata prošlo je oko 140 000 muslimana.
"Partizanske" muslimane, gotovo i da ne računamo, opisasmo kako su postali "partizani". Politički komesari odreda su se tokom NOB-a, u pisanim (arhivskim) izveštajima višim komandama žalili da je zbog jakog islamskog faktora, broj muslimanskih boraca minimalan.
Sad kad pogledamo prethodne cifre, svaki komentar na patriotsku svest o zajedničkoj borbi za zajedničku državu i suštinski pada u vodu. Tim pre što su se prvom prilikom okrenuli starim "SS", (sada presvučenim u "nato" gospodarima) i udarili na Srbe.
Uostalom početak Bosanskog pokolja devedesetih bio je Sarajevski napad na srpsku svadbu i ubistvo srpsko svata.
Zato su neki Srbi kojima sećanje traje malko duže nepoverljivi, i zato "u jogurt duvaju".
Prosto istorijska "pouka" je takva. Trag pouke je izuzetno krvav. Nekima se urezao, a neki su poput zlatne ribice.
Bratstvo treba dokazati, blanko ček na lepe oči i leporečivost, više nikome.
Eto, ako kojim slučajem, mirotvoračka "nato" organizacija nasrne na Srbiju, ili Srbe, bilo gde ...
Voleli bi da verujemo da će "jugo"-muslimani listom (bar 90 %) da stanu rame uz rame sa Srbima i da prvi put u svojoj istoriji budu na pravoj strani (ne, turski askeri, Austro-šuckori, SS-fesaroši, zelene beretke, EU, USA, NATO).
E, tek onda, posle toga, možemo da razmišljamo o "bratstvu".
Dotle, sve je na ličnim odnosima, i ličnom poštovanju između pojedinaca, koji su međusobno, kao srbin i musliman, uspostavili odnos poštovanja.
Poznajemo i uvažavamo takve, ali da nam ne pada napamet da taj pojedinačni (negde komšijski, negde kolegijalni) odnos prenosimo i očitavamo kao "bratstvo" sa celom zajednicom.
Istorijski gledano bilo bi to suludo i neodgovorno. Ko ne pamti, rizikuje da mu se ponovi.
| @evroaz | @evroazp |
👏25💯12❤5❤🔥1
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Михаило Обреновић: Кнез који је променио Србију
Михаило Обреновић био је кнез Србије(1839 -1842) и поново (1860 -1868). Његова прва владавина се завршила збацивањем, у буни коју је водио Тома Вучић Перишић, a његова друга владавина је окончана убиством.
Родио се 16. септембра 1823, пре тачно 202 година. Остао је упамћен као владар који је велику пажњу посвећивао култури и уметности.
После смрти оца Милоша 1860. године, по други пут је постао кнез Србије. Један од успеха кнеза Михаила било је уклањање турских тврђава из Србије. Кнез Михаило је покушао да створи Балкански савез, али до тог савеза, због неповерења Црне Горе и политичких представника Бугара, никад није дошло. Србија је током његове владавине прозвана "југословенским Пијемонтом".
На почетку његове друге владавине, учињене су значајне промене у политици Србије. На Преображенској скупштини 1861. усвојен је Закон о Државном савету, којим је одређено да су чланови Државног савета одговорни кнезу а не Порти.
Усвојен је и Закон о Народној скупштини, која је и даље остала саветодавно тело, као и Закон о народној војсци, којим је уведена војна служба за мушкарце од 20 до 50 година. Према овом закону, Србија је могла да мобилише око 90.000 војника.
Током његове друге владавине, дошло је до чувеног инцидента на Чукур чесми, када је турски војник ранио српског дечака. После турског бомбардовања Београда, Михаило је затражио потпуно турско повлачење.
Године 1868. иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду.
Исте године, 30. маја, убијен је у завери коју су сковали браћа Радовановић.
Била је недеља, 29. мај 1868. године, када је српски кнез Михаило Обреновић кренуо у своју последњу шетњу Кошутњаком. Лепо време тог поподнева привукло је велики број Београђана у њихово омиљено излетиште. Око 17 часова и кнез Михаило, заједно са својом сестром од стрица Анком Константиновић, њеном ћерком Катарином, стрином Томанијом, ађутантом Светозаром Гарашанином уз лакеја и послужитеља, упутио се према Кошутњаку. Пошто су се кочијама довезли на одредиште и кренули према стазама за шетњу, наишли су на кнежевог до недавно најближег сарадника, Илију Гарашанина, оца његовог ађутанта Светозара.
Гарашанин је више година био Михаилов председник владе и министар иностраних дела. Заједнички су креирали унутрашњу и спољну политику Србије, али услед размимоилажења око два кључна питања та сарадња је прекинута. Гарашанин се залагао за покретање општег устанка против Османског цараства и у ту сврху активирања савеза балканских држава, на чијем стварању су заједнички радили.
Опрезни Михаило, у последњем тренутку се поколебао страхујући да за такву акцију балкански народи не би добили подршку великих сила, изузев Русије. Сасвим извесно, тиме би сви, па и Србија, сносили последице таквих хазардерских одлука. Други камен спотицања између ова два велика српска државника представљала је одлука кнеза Михаила да се ожени блиском рођаком, ћерком своје сестре од стрица, Катарином Константиновић. Гарашанину, црквеним круговима и већини конзервативне српске јавности, тај брак је, благо речено, било неприхватљив. Пошто је кнез истрајавао у свом науму, разлаз са Гарашанином је постао неминован.
Упркос свему, када су се то вече у Кошутњаку срели, кнез је понудио свом бившем сараднику да шетњу настави са њим и његовом пратњом. Гарашанин је то одбио уз констатацију да у "шуми има зверова".
наставак у коментару
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Михаило Обреновић био је кнез Србије(1839 -1842) и поново (1860 -1868). Његова прва владавина се завршила збацивањем, у буни коју је водио Тома Вучић Перишић, a његова друга владавина је окончана убиством.
Родио се 16. септембра 1823, пре тачно 202 година. Остао је упамћен као владар који је велику пажњу посвећивао култури и уметности.
После смрти оца Милоша 1860. године, по други пут је постао кнез Србије. Један од успеха кнеза Михаила било је уклањање турских тврђава из Србије. Кнез Михаило је покушао да створи Балкански савез, али до тог савеза, због неповерења Црне Горе и политичких представника Бугара, никад није дошло. Србија је током његове владавине прозвана "југословенским Пијемонтом".
На почетку његове друге владавине, учињене су значајне промене у политици Србије. На Преображенској скупштини 1861. усвојен је Закон о Државном савету, којим је одређено да су чланови Државног савета одговорни кнезу а не Порти.
Усвојен је и Закон о Народној скупштини, која је и даље остала саветодавно тело, као и Закон о народној војсци, којим је уведена војна служба за мушкарце од 20 до 50 година. Према овом закону, Србија је могла да мобилише око 90.000 војника.
Током његове друге владавине, дошло је до чувеног инцидента на Чукур чесми, када је турски војник ранио српског дечака. После турског бомбардовања Београда, Михаило је затражио потпуно турско повлачење.
Године 1868. иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду.
Исте године, 30. маја, убијен је у завери коју су сковали браћа Радовановић.
Била је недеља, 29. мај 1868. године, када је српски кнез Михаило Обреновић кренуо у своју последњу шетњу Кошутњаком. Лепо време тог поподнева привукло је велики број Београђана у њихово омиљено излетиште. Око 17 часова и кнез Михаило, заједно са својом сестром од стрица Анком Константиновић, њеном ћерком Катарином, стрином Томанијом, ађутантом Светозаром Гарашанином уз лакеја и послужитеља, упутио се према Кошутњаку. Пошто су се кочијама довезли на одредиште и кренули према стазама за шетњу, наишли су на кнежевог до недавно најближег сарадника, Илију Гарашанина, оца његовог ађутанта Светозара.
Гарашанин је више година био Михаилов председник владе и министар иностраних дела. Заједнички су креирали унутрашњу и спољну политику Србије, али услед размимоилажења око два кључна питања та сарадња је прекинута. Гарашанин се залагао за покретање општег устанка против Османског цараства и у ту сврху активирања савеза балканских држава, на чијем стварању су заједнички радили.
Опрезни Михаило, у последњем тренутку се поколебао страхујући да за такву акцију балкански народи не би добили подршку великих сила, изузев Русије. Сасвим извесно, тиме би сви, па и Србија, сносили последице таквих хазардерских одлука. Други камен спотицања између ова два велика српска државника представљала је одлука кнеза Михаила да се ожени блиском рођаком, ћерком своје сестре од стрица, Катарином Константиновић. Гарашанину, црквеним круговима и већини конзервативне српске јавности, тај брак је, благо речено, било неприхватљив. Пошто је кнез истрајавао у свом науму, разлаз са Гарашанином је постао неминован.
Упркос свему, када су се то вече у Кошутњаку срели, кнез је понудио свом бившем сараднику да шетњу настави са њим и његовом пратњом. Гарашанин је то одбио уз констатацију да у "шуми има зверова".
наставак у коментару
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
❤18👏2
Forwarded from Република Српска Крајина
Земун - Обележавање дана државности Хрватске
У римокатоличкој цркви Узнесења Блажене Дјевице Марије у Земуну служена је миса поводом дана државности Хрватске и дана формирања хрватских оружаних снага...уз молитву за "бранитеље"...
...
У римокатоличкој цркви Узнесења Блажене Дјевице Марије у Земуну служена је миса поводом дана државности Хрватске и дана формирања хрватских оружаних снага...уз молитву за "бранитеље"...
...
💩52👎5💊3👍2
Forwarded from Република Српска Крајина
Хрватска обележава државност у Београду: Дан који је донео рат и истребљење Срба
Београд, 28. мај 2026. Велепосланство Републике Хрватске у Србији свечано је обележило Дан државности Хрватске, уз присуство представника дипломатског кора, хрватске заједнице у Србији, као и представника економског и културног живота Србије. Узваница је био велепосланик Хидејат Бишћевић, који је у свом говору нагласио 35. годишњицу оснивања Оружаних снага РХ и 35. годину од успоставе хрватске државности.
Датум који није државност!
Датум који Хрватска обележава као Дан државности, 30. мај 1990., одговара конституисању првог вишестраначког Хрватског сабора у Загребу. Тог дана, Хрватска није била држава, већ је и даље била СР Хрватска, саставни део СФР Југославије, у којој су Срби били конститутивни народ заједно са Хрватима.
Како тај датум може да буде „Дан државности"?
Хрватска јавно опружује Србе и Београд за „разбијање Југославије" и наводну „агресију 1991. године". А истовремено признају да је догађај из 1990. године, када Хрватска још увек није била држава, „почетак хрватске државности". Ко је онда довео до разбијања Југославије?
Увођење вишестраначја: увертира за истребљење Срба!
Увођење вишестраначја 30. маја 1990. године није био само политички прелом, већ увертира за проглашење независности СР Хрватске од Југославије и, још важније, за поништавање уставних права Срба.
Уставом из децембра исте године, Срби су из „конститутивног народа" претворени у националну мањину, у сопственој кући! То је отворено правна дискриминација која је изазвала реакцију српског народа и проглашење САO Крајине.
Овај датум је почетак отворене правне дискриминације Срба - што је на крају довело до рата и потпуног етничког чишћења Срба из данашње Хрватске.
Врхунац безобразлука: обележавање ЗНГ као војне основе!
Ове године, као врхунац безобразлука, за дан обележавања хрватске државности одабран је 28. мај - годишњица формирања Збора народне гарде (ЗНГ) на стадиону НК Загреб у Крањчевићевој улици.
ЗНГ је у том тренутку био, правно посматрано, сепаратистичка формација која је започела оружане нападе на легалну и регуларну војску државе Југославије (ЈНА). Потом су наставили са прогоном српског народа, учествујући у масовним злочинима, пљачкању и паљењу српских села и градова, убиствима и прогону - све зарад стварања независне и етнички хомогене Хрватске.
Обележавање формирања ЗНГ у Београду равно је обележавању формирања ОВК у Београду у некој догледној будућности.
Парадокс и лицемерје: Срби славе своје истребљење!!!
На овом догађају су били присутни представници економског, културног и верског живота Србије. Ово је парадоксално и лицемерно.
Хрватска је држава у којој је 4. август - дан када су удружене снаге Хрватске, тзв. Армије БиХ и НАТО пакт спровеле операцију „Олуја" и извршиле етничко чишћење преко 320 00 Срба - државни и национални празник под именом „Дан домовинске захвалности".
Апсурд над апсурдима је да Срби присуствују на догађајима које организује држава поводом слављења геноцида над Србима.
Обележавање Дана државности Хрватске у Београду није само политички неосетљиво, то је симптом дубоког моралног сломa.
Србија не сме да заборави:
30. мај 1990. - почетак уништења српског статуса у СР Хрватској
28. мај 1991. - формирање војске која је извршила злочине над Србима
4. август 1995. - дан који Хрватска прославља као „домовинску захвалност" поводом прогона 320 000 Срба (Једина држава у свету која етничко чишћење слави као државни и национални празник).
Србија ни у ком смислу не треба да учествује на свечаностима које славе истребљење било кога а камоли сопствених сународника.
Србија мора да се суочи са чињеницом: Хрватска слави дане који су довели до рата, злочина и етничког чишћења Срба. А ми, ето, присуствујемо томе као гости...
Психопатологија.
Београд, 28. мај 2026. Велепосланство Републике Хрватске у Србији свечано је обележило Дан државности Хрватске, уз присуство представника дипломатског кора, хрватске заједнице у Србији, као и представника економског и културног живота Србије. Узваница је био велепосланик Хидејат Бишћевић, који је у свом говору нагласио 35. годишњицу оснивања Оружаних снага РХ и 35. годину од успоставе хрватске државности.
Датум који није државност!
Датум који Хрватска обележава као Дан државности, 30. мај 1990., одговара конституисању првог вишестраначког Хрватског сабора у Загребу. Тог дана, Хрватска није била држава, већ је и даље била СР Хрватска, саставни део СФР Југославије, у којој су Срби били конститутивни народ заједно са Хрватима.
Како тај датум може да буде „Дан државности"?
Хрватска јавно опружује Србе и Београд за „разбијање Југославије" и наводну „агресију 1991. године". А истовремено признају да је догађај из 1990. године, када Хрватска још увек није била држава, „почетак хрватске државности". Ко је онда довео до разбијања Југославије?
Увођење вишестраначја: увертира за истребљење Срба!
Увођење вишестраначја 30. маја 1990. године није био само политички прелом, већ увертира за проглашење независности СР Хрватске од Југославије и, још важније, за поништавање уставних права Срба.
Уставом из децембра исте године, Срби су из „конститутивног народа" претворени у националну мањину, у сопственој кући! То је отворено правна дискриминација која је изазвала реакцију српског народа и проглашење САO Крајине.
Овај датум је почетак отворене правне дискриминације Срба - што је на крају довело до рата и потпуног етничког чишћења Срба из данашње Хрватске.
Врхунац безобразлука: обележавање ЗНГ као војне основе!
Ове године, као врхунац безобразлука, за дан обележавања хрватске државности одабран је 28. мај - годишњица формирања Збора народне гарде (ЗНГ) на стадиону НК Загреб у Крањчевићевој улици.
ЗНГ је у том тренутку био, правно посматрано, сепаратистичка формација која је започела оружане нападе на легалну и регуларну војску државе Југославије (ЈНА). Потом су наставили са прогоном српског народа, учествујући у масовним злочинима, пљачкању и паљењу српских села и градова, убиствима и прогону - све зарад стварања независне и етнички хомогене Хрватске.
Обележавање формирања ЗНГ у Београду равно је обележавању формирања ОВК у Београду у некој догледној будућности.
Парадокс и лицемерје: Срби славе своје истребљење!!!
На овом догађају су били присутни представници економског, културног и верског живота Србије. Ово је парадоксално и лицемерно.
Хрватска је држава у којој је 4. август - дан када су удружене снаге Хрватске, тзв. Армије БиХ и НАТО пакт спровеле операцију „Олуја" и извршиле етничко чишћење преко 320 00 Срба - државни и национални празник под именом „Дан домовинске захвалности".
Апсурд над апсурдима је да Срби присуствују на догађајима које организује држава поводом слављења геноцида над Србима.
Обележавање Дана државности Хрватске у Београду није само политички неосетљиво, то је симптом дубоког моралног сломa.
Србија не сме да заборави:
30. мај 1990. - почетак уништења српског статуса у СР Хрватској
28. мај 1991. - формирање војске која је извршила злочине над Србима
4. август 1995. - дан који Хрватска прославља као „домовинску захвалност" поводом прогона 320 000 Срба (Једина држава у свету која етничко чишћење слави као државни и национални празник).
Србија ни у ком смислу не треба да учествује на свечаностима које славе истребљење било кога а камоли сопствених сународника.
Србија мора да се суочи са чињеницом: Хрватска слави дане који су довели до рата, злочина и етничког чишћења Срба. А ми, ето, присуствујемо томе као гости...
Психопатологија.
💯25🤬4👍2❤1🤡1😈1
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
И тако..
Дебили из СНС-a су поставили билборд на Палати Албаније и заградили гнезда овим ретким и заштићеним птицама које се хране у ваздуху,спавају у ваздуху и једини пут када се спуштају на чврсто тло је када имају младе!Годинама се овде заустављају на свом путу..
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Дебили из СНС-a су поставили билборд на Палати Албаније и заградили гнезда овим ретким и заштићеним птицама које се хране у ваздуху,спавају у ваздуху и једини пут када се спуштају на чврсто тло је када имају младе!Годинама се овде заустављају на свом путу..
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
🤬38💩6😢2🤡1
Сурдулица,мала варош на југу Србије која је имала око 13000 становника током агресије НАТО пакта је бомбардована у три наврата, а околина више од десет пута. Од последица ових напада погинуло је 50 цивила а 204 је повређено. Уништена је или оштећена чак четвртина стамбених објеката у граду.
Сурдулица је имала највише цивилних жртава у НАТО бомбардовању у односу на укупан број становника.
21. април
НАТО је бомбардовао избегличко насеље у Сурдулици у коме су биле смештене српске избеглице из Републике Српске Крајине. Тада је погинуло 10 цивила, од којих шесторо деце. Рањено је 16 цивила.
27. април
НАТО авијација је око поднева бомбардовала густо насељени део Сурдулице, насеље Чубрине ливаде, недалеко од центра града. У овом нападу НАТО авијација испалила више од десет пројектила. Осим овог дела града, бомбардовано је и насеље Пискавица у источном делу града. У овом нападу погинуло је 20 цивила, међу којима и 12 деце.[1] Повређено је више од 100 цивила, а срушено је или оштећено преко 500 кућа.[1] Змај Јовина улица је од последица бомбардовања потпуно разрована а на раскрсници је петнаестак кућа тешко оштећено, а неколико до темеља порушено. Највећа разарања су била у комплексу породичних зграда у тој улици. Највише погинулих било је у кући породице Милић, у којој је погинуло 15 људи: шесточлана породица Милић и девет њихових комшија. Сви су се у тренутку бомбардовања налазили у подруму куће, у коме су безуспешно покушали да се спасу од НАТО бомби.
30/31. мај
У току ноћи 30/31. маја 1999. НАТО авиони у „хуманитарној мисији”, названој „Милосрдни анђео”, у Сурдулици су бомбародавли Геронтолошки центар, Санаторијум за плућне болести и павиљон у којем су биле смештене избеглице из Републике Српске Крајине. Том приликом је убијено 20, а повређено 88 особа. У записнику о увиђају, који је трајао од 1. до 3. јуна 1999, заведеним код Општинског суда у Сурдулици, под бројем Кр.113/99, утврђен је идентитет 16 „скупова делова лешева”: Малобабић Милена, рођ.1979. у селу Горњи Сјеничак, општина Војнић; Малобабић Босиљка рођ.1946. у селу Кључ, општина Босански Петровац; Павковић Ђорђе, рођ. 1954. у селу Павковић, општина Крњак; Жигић Раде, рођ. 1947. у селу Тук, општина Кореница; Слијепчевић Мила, рођ. 1909. у селу Горњи Сјеничак, општина Карловац; Малешевић Даница, рођ. 1931. у месту Тушиловић, општина Крњак; Вучковић Миланка, рођ. 1934. у селу Косјерско, општина Дуга Реса; Манојловић Душан, рођ. 1927. у месту Горњи Сјеничак, општина Карловац; Рашић Стана, рођ. 1933. у месту Крива Феја, општина Врање; Милановић Босна, рођ. 1931. у месту Власина, Округлица, општина Сурдулица; Величковић Десанка, рођ. 1932. у селу Калиманце, општина Владичин Хан; Рангелов Стамен, рођ. 1938. у селу Божица, општина Сурдулица; Напијало Драгић, рођ. 1929. у месту Војнић, општина Војнић; Јањанин Богданка, рођ. 1925. у селу Маличка, општина Вргин Мост; Поповић Славко, рођ. 1939. у селу Доњи Скрад, општина Крњак; Будисављевић Петар, рођ. 1939. у месту Врховине, општина Врховине.
У записнику о увиђају констатује се да претходно од стране службених лица ОУП-а у Сурдулици, као скупови делова од лешева, обележени са арапским бројевима 13, 14, 15, 20, и 21, нису могли бити идентификовани због тога што су јако разорени ‒ уништени и деструктуирани...
У том записнику се наводи да се од присутних представника власти ,задужених за збрињавање избеглица, дознаје да су, поред напред наведених 16 идентификованих лица, страдала и неидентификована лица: Малобабић Раде, рођ. 1980. у селу Горњи Сјеничак, општина Војнић, од мајке Босиљке; Малобабић Миленко, рођ. 1983. у селу Горњи Сјеничак, општина Војнић, од мајке Босиљке и Манојловић Милица, рођ. 1922. у селу Ласињски Сјеничак, општина Карловац.
Преживела избеглица из Лике, село Горње Језеро, општина Огулин, тада седамдесеосмогодишња Милица Божић, истражном судији 7. јуна испричала је:
наставак у коментару
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Сурдулица је имала највише цивилних жртава у НАТО бомбардовању у односу на укупан број становника.
21. април
НАТО је бомбардовао избегличко насеље у Сурдулици у коме су биле смештене српске избеглице из Републике Српске Крајине. Тада је погинуло 10 цивила, од којих шесторо деце. Рањено је 16 цивила.
27. април
НАТО авијација је око поднева бомбардовала густо насељени део Сурдулице, насеље Чубрине ливаде, недалеко од центра града. У овом нападу НАТО авијација испалила више од десет пројектила. Осим овог дела града, бомбардовано је и насеље Пискавица у источном делу града. У овом нападу погинуло је 20 цивила, међу којима и 12 деце.[1] Повређено је више од 100 цивила, а срушено је или оштећено преко 500 кућа.[1] Змај Јовина улица је од последица бомбардовања потпуно разрована а на раскрсници је петнаестак кућа тешко оштећено, а неколико до темеља порушено. Највећа разарања су била у комплексу породичних зграда у тој улици. Највише погинулих било је у кући породице Милић, у којој је погинуло 15 људи: шесточлана породица Милић и девет њихових комшија. Сви су се у тренутку бомбардовања налазили у подруму куће, у коме су безуспешно покушали да се спасу од НАТО бомби.
30/31. мај
У току ноћи 30/31. маја 1999. НАТО авиони у „хуманитарној мисији”, названој „Милосрдни анђео”, у Сурдулици су бомбародавли Геронтолошки центар, Санаторијум за плућне болести и павиљон у којем су биле смештене избеглице из Републике Српске Крајине. Том приликом је убијено 20, а повређено 88 особа. У записнику о увиђају, који је трајао од 1. до 3. јуна 1999, заведеним код Општинског суда у Сурдулици, под бројем Кр.113/99, утврђен је идентитет 16 „скупова делова лешева”: Малобабић Милена, рођ.1979. у селу Горњи Сјеничак, општина Војнић; Малобабић Босиљка рођ.1946. у селу Кључ, општина Босански Петровац; Павковић Ђорђе, рођ. 1954. у селу Павковић, општина Крњак; Жигић Раде, рођ. 1947. у селу Тук, општина Кореница; Слијепчевић Мила, рођ. 1909. у селу Горњи Сјеничак, општина Карловац; Малешевић Даница, рођ. 1931. у месту Тушиловић, општина Крњак; Вучковић Миланка, рођ. 1934. у селу Косјерско, општина Дуга Реса; Манојловић Душан, рођ. 1927. у месту Горњи Сјеничак, општина Карловац; Рашић Стана, рођ. 1933. у месту Крива Феја, општина Врање; Милановић Босна, рођ. 1931. у месту Власина, Округлица, општина Сурдулица; Величковић Десанка, рођ. 1932. у селу Калиманце, општина Владичин Хан; Рангелов Стамен, рођ. 1938. у селу Божица, општина Сурдулица; Напијало Драгић, рођ. 1929. у месту Војнић, општина Војнић; Јањанин Богданка, рођ. 1925. у селу Маличка, општина Вргин Мост; Поповић Славко, рођ. 1939. у селу Доњи Скрад, општина Крњак; Будисављевић Петар, рођ. 1939. у месту Врховине, општина Врховине.
У записнику о увиђају констатује се да претходно од стране службених лица ОУП-а у Сурдулици, као скупови делова од лешева, обележени са арапским бројевима 13, 14, 15, 20, и 21, нису могли бити идентификовани због тога што су јако разорени ‒ уништени и деструктуирани...
У том записнику се наводи да се од присутних представника власти ,задужених за збрињавање избеглица, дознаје да су, поред напред наведених 16 идентификованих лица, страдала и неидентификована лица: Малобабић Раде, рођ. 1980. у селу Горњи Сјеничак, општина Војнић, од мајке Босиљке; Малобабић Миленко, рођ. 1983. у селу Горњи Сјеничак, општина Војнић, од мајке Босиљке и Манојловић Милица, рођ. 1922. у селу Ласињски Сјеничак, општина Карловац.
Преживела избеглица из Лике, село Горње Језеро, општина Огулин, тада седамдесеосмогодишња Милица Божић, истражном судији 7. јуна испричала је:
наставак у коментару
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
😢31❤1🤬1
Кукамо на сељака: Срамимо се онога што смо престали да будемо
Имања на којима смо рођени зарастају у коров. Срамимо се зноја који је од њих правио дом. Срамимо се балеге, блатњавих чизама, пастирске фруле. Не зато што су прљаве, већ зато што нас подсећају на оно што смо престали да будемо.
Желимо ципелу, презиремо опанак.
Желимо пластику, гадимо се дрвета.
Мајонез нам је бољи од кајмака.
Авокадо од јабуке.
Змије нам гризу успомене. Пацови се легу у креденцу из којег смо као деца појели прву коцку шећера.
Тражимо кич, силиконе, Дубаи, стаклене куле и телефонске прозоре без душе. Да нас гледају. Да виде како смо успели. Како смо горди. Како позирамо са кавијаром и бербом из ’79, не знајући ни шта пијемо ни зашто.
Купујемо пет дана Египта за хиљаде евра. Не због уживања, већ због Инстаграма. Да оставимо траг на екрану.
А онда кукамо. Како је сељак безобразан. Како је трешња скупа. Како јаје кошта више од паштете.
Бићемо гладни хлеба.
Умираћемо са утробама разваљеним ГМО храном и самољубљем.
И молити за дан кад ћемо поново научити да чучимо над земљом и да нас није срамота.
✍️ Давор Цицовић
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Имања на којима смо рођени зарастају у коров. Срамимо се зноја који је од њих правио дом. Срамимо се балеге, блатњавих чизама, пастирске фруле. Не зато што су прљаве, већ зато што нас подсећају на оно што смо престали да будемо.
Желимо ципелу, презиремо опанак.
Желимо пластику, гадимо се дрвета.
Мајонез нам је бољи од кајмака.
Авокадо од јабуке.
Змије нам гризу успомене. Пацови се легу у креденцу из којег смо као деца појели прву коцку шећера.
Тражимо кич, силиконе, Дубаи, стаклене куле и телефонске прозоре без душе. Да нас гледају. Да виде како смо успели. Како смо горди. Како позирамо са кавијаром и бербом из ’79, не знајући ни шта пијемо ни зашто.
Купујемо пет дана Египта за хиљаде евра. Не због уживања, већ због Инстаграма. Да оставимо траг на екрану.
А онда кукамо. Како је сељак безобразан. Како је трешња скупа. Како јаје кошта више од паштете.
Бићемо гладни хлеба.
Умираћемо са утробама разваљеним ГМО храном и самољубљем.
И молити за дан кад ћемо поново научити да чучимо над земљом и да нас није срамота.
✍️ Давор Цицовић
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
👏43❤8💯3
Злочин у Понорима Миљевинским је назив за ратни злочин који су током пролећа и лета 1945. године починили припадници партизанске војске над младићима 16-21 године, који су пред крај Другог светског рата мобилисани за Југославенску Војску у Отаџбини.
Убијени младићи су били углавном са територије Рашке области, Ваљевског и Драгачевског краја, који су пратили Главни штаб Равногорског покрета, под командом генерала Драгољуба Драже Михаиловића.
Процењује се да је у рејону Миљевине убијено најмање 22.000 младића Срба, од којих је добар део завршио у јами Понори, код Миљевине, на путу Фоча - Калиновик, на истоку Босне и Херцеговине.
О овом ужасном злочину после Другог светског рата морало се ћутати, јер су припадници ОЗНЕ, касније УДБ-е (комунистичка тајна полиција) хапсили и ликвидирали свакога ко би јавно причао о томе.
Тек после разбијања социјалистичке Југославије почетком 1990-их почели су да се јављају сведоци и историчари који су причали чињенице које су деценијама биле замрачене.
Данас на тој локацији постоји само једна мала спромен-плоча и крст који сведоче путницима намернцима о том ужасном злочину.
----------
Припадници Корпуса Народне Одбране Југославије (КНОЈ) су одмах по завршеним окршајима око Зеленгоре дошли у тај рејон и почели да хапсе младиће који су били у униформама ЈВуО и доводили су их до јаме Понори, код Миљевине, на пут Фоча-Калиновик.
13. маја 1945. године сваки оружани отпор је престао и колоне цивила и четника без оружја су крениле према Шумадији и Драгачеву. Са собом су носили документе о амнестији, где је писало да је рат завршио и да су слободни да иду кући.
Пресретани су од припадника КНОЈ-а и готово сви поубијани, а бацани су у дубоке јаме. Једна од тих јама је Понор код Миљевине, недалеко Фоче.
Комунистички извори говоре да је у рејону Миљевине убијено око 9.300 четника, од 13. до 20. маја 1945. године.
Међутим, после 1991. године историчари долазе до далеко већег броја жртава, који иду и до 22.000 убијених. Само у јаму Понор је бачено најмање 2.000 Срба.
КНОЈ је четнике и цивиле заробљавао код превоја Вратла, код Фоче, где је био логор на отвореном опасан бодљикавом жицом и одатле у мањим групама по 4-5 људи је одводио до јаме Понори и стрељао и бацао у јаму дубине преко 200 метара. Та јама Понори је удаљена 2 км од села Миљевина.
Миленко М. Вуковић из Миљевине, очевидац злочина о томе казива:
Злочини над Србима
Наставак у коментару
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Убијени младићи су били углавном са територије Рашке области, Ваљевског и Драгачевског краја, који су пратили Главни штаб Равногорског покрета, под командом генерала Драгољуба Драже Михаиловића.
Процењује се да је у рејону Миљевине убијено најмање 22.000 младића Срба, од којих је добар део завршио у јами Понори, код Миљевине, на путу Фоча - Калиновик, на истоку Босне и Херцеговине.
О овом ужасном злочину после Другог светског рата морало се ћутати, јер су припадници ОЗНЕ, касније УДБ-е (комунистичка тајна полиција) хапсили и ликвидирали свакога ко би јавно причао о томе.
Тек после разбијања социјалистичке Југославије почетком 1990-их почели су да се јављају сведоци и историчари који су причали чињенице које су деценијама биле замрачене.
Данас на тој локацији постоји само једна мала спромен-плоча и крст који сведоче путницима намернцима о том ужасном злочину.
----------
Припадници Корпуса Народне Одбране Југославије (КНОЈ) су одмах по завршеним окршајима око Зеленгоре дошли у тај рејон и почели да хапсе младиће који су били у униформама ЈВуО и доводили су их до јаме Понори, код Миљевине, на пут Фоча-Калиновик.
13. маја 1945. године сваки оружани отпор је престао и колоне цивила и четника без оружја су крениле према Шумадији и Драгачеву. Са собом су носили документе о амнестији, где је писало да је рат завршио и да су слободни да иду кући.
Пресретани су од припадника КНОЈ-а и готово сви поубијани, а бацани су у дубоке јаме. Једна од тих јама је Понор код Миљевине, недалеко Фоче.
Комунистички извори говоре да је у рејону Миљевине убијено око 9.300 четника, од 13. до 20. маја 1945. године.
Међутим, после 1991. године историчари долазе до далеко већег броја жртава, који иду и до 22.000 убијених. Само у јаму Понор је бачено најмање 2.000 Срба.
КНОЈ је четнике и цивиле заробљавао код превоја Вратла, код Фоче, где је био логор на отвореном опасан бодљикавом жицом и одатле у мањим групама по 4-5 људи је одводио до јаме Понори и стрељао и бацао у јаму дубине преко 200 метара. Та јама Понори је удаљена 2 км од села Миљевина.
Миленко М. Вуковић из Миљевине, очевидац злочина о томе казива:
"Изнад јаме, метком је убијана само по једна жртва, вукући за собом двојицу или тројицу. Данима се из јаме чуло запомагање недотучених...".
Злочини над Србима
Наставак у коментару
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
🤬30😢11❤3🙏1
Forwarded from Уз Свој Народ
Пророчке речи вл. Артемија о догађајима на Косову и Метохији
А наше Косово, наше светиње на Косову и оно мало народа нашега доле што има биће остављено и препуштено на милост и немилост обесним шиптарима. То је оно што нас на Косову очекује, а господа нам тврде да тако треба.
Косово је, како рече наш велики књижевник, највећа српска реч. Косово је најдубљи српски гроб, Косово је непреболна српска рана, али је Косово највиши српски домет. Косово је зенит над нашим главама, али и темељ под нашим ногама. То сви знају и осећају, све партије, па и ова која је данас на власти. И зато се сви они у својој кампањи предизборној грабе за Косово, дају изјаве о Косову, и обећавају много за Косово. Ови који су то обећавали пред прошле изборе 90-е године, могу да вам кажем отворено у суштини ни један проблем нас Срба на Косову нису решили – нису ни решавали. Главни проблем за њих је питање шиптара на Косову, а не Срба на Косову. Тамо се не осећа српска држава сем присуства војске и полиције на сваком кораку. Присуство полиције је могло бити једно прелазно и пролазно решење од пар месеци, евентуално годину дана, али то није трајно решење, нити је могуће вечито живети под пендреком. Ја се бојим да је Косово последњи џокер у њиховим рукама којег ће они уложити на коцку да би и даље остали на власти. Ево ја данас чујем, долазећи овамо за Ваљево, да у задња два-три дана већ на Косову ту и тамо разне провокације се дешавају, те онде нападут милиционер, па убијен шиптар, па онде нападнута војска на стражи, па убијен шиптар. Да, да, да, то је заиста тако. Али то је управо оно што нама и нашем народу и нашој власти не иде у прилог и у рачун. Зашто? Јер господин Ругова, он то пред светом показује – трпљење мога народа дошло је до краја. Тај терор српске власти се више не може подносити. Народ спонтано реагује и буни се против те тираније српске, а они нас убијају на нашем прагу. Знате која је то пропаганда, знате која је то моћ овоме свету дати још један такав аргумент у руке који је и овако Србе прогласио највећим злочинцем на планети земаљске кугле. Те провкације које су почеле, а које потпомажу и потпаљују и Европа и Америка, њихови емисари доле стално круже по Косову и по Србији, разне делегације, мисије, групе, као кроз једну пусту кућу која нема ни прозора ни врата, па вране пролећу како се којој свиди. Тако и ова наша држава. Србија је 14-е године загазила у рат са моћном Аустријом, али није дозволила да аустријска полиција испитује и тражи кривце за сарајевски атентат, а ми, ми данас дозвљавамо свакаквим пробисветима, опростите, да нам долазе тамо, да тобоже испитују и проналазе да ли су људска права угрожена, и то шиптарска, и ма колико се ми трудили и говорили им нашу историју, нашу истину, они одлазе и пишу шта хоће. Е, видите, кад се тако припреми светско јавно мнење, и данас-сутра то ће сигурно тако бити, сигурно ако не до избора онда одмах после избора, рат из Босне и Херцеговине пренеће се на Косово, пренеће се у стару рашку нашу област, букнуће цела Србија. И када дође до оружаних сукоба на Косову између – сад не знам ни која је војска, знам да српска није, да ли је југословенска, или не знам чија – када дође до тих сукоба можда ће рат трајати три или пет дана, доћиће мировне снаге да раздвоје закрвљене, да успоставе мир, а онда ће, по наредби светске јавности, српска војска морати да напусти српско Косово као окупаторска војска. А наше Косово, наше светиње на Косову и оно мало народа нашега доле што има биће остављено и препуштено на милост и немилост обесним шиптарима. То је оно што нас на Косову очекује, а господа нам тврде да тако треба.
Трибина у Ваљеву 19. фебруара 1992. на којој је владика Артемије говорио о страдању српског народа на Косову и Метохији
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
А наше Косово, наше светиње на Косову и оно мало народа нашега доле што има биће остављено и препуштено на милост и немилост обесним шиптарима. То је оно што нас на Косову очекује, а господа нам тврде да тако треба.
Косово је, како рече наш велики књижевник, највећа српска реч. Косово је најдубљи српски гроб, Косово је непреболна српска рана, али је Косово највиши српски домет. Косово је зенит над нашим главама, али и темељ под нашим ногама. То сви знају и осећају, све партије, па и ова која је данас на власти. И зато се сви они у својој кампањи предизборној грабе за Косово, дају изјаве о Косову, и обећавају много за Косово. Ови који су то обећавали пред прошле изборе 90-е године, могу да вам кажем отворено у суштини ни један проблем нас Срба на Косову нису решили – нису ни решавали. Главни проблем за њих је питање шиптара на Косову, а не Срба на Косову. Тамо се не осећа српска држава сем присуства војске и полиције на сваком кораку. Присуство полиције је могло бити једно прелазно и пролазно решење од пар месеци, евентуално годину дана, али то није трајно решење, нити је могуће вечито живети под пендреком. Ја се бојим да је Косово последњи џокер у њиховим рукама којег ће они уложити на коцку да би и даље остали на власти. Ево ја данас чујем, долазећи овамо за Ваљево, да у задња два-три дана већ на Косову ту и тамо разне провокације се дешавају, те онде нападут милиционер, па убијен шиптар, па онде нападнута војска на стражи, па убијен шиптар. Да, да, да, то је заиста тако. Али то је управо оно што нама и нашем народу и нашој власти не иде у прилог и у рачун. Зашто? Јер господин Ругова, он то пред светом показује – трпљење мога народа дошло је до краја. Тај терор српске власти се више не може подносити. Народ спонтано реагује и буни се против те тираније српске, а они нас убијају на нашем прагу. Знате која је то пропаганда, знате која је то моћ овоме свету дати још један такав аргумент у руке који је и овако Србе прогласио највећим злочинцем на планети земаљске кугле. Те провкације које су почеле, а које потпомажу и потпаљују и Европа и Америка, њихови емисари доле стално круже по Косову и по Србији, разне делегације, мисије, групе, као кроз једну пусту кућу која нема ни прозора ни врата, па вране пролећу како се којој свиди. Тако и ова наша држава. Србија је 14-е године загазила у рат са моћном Аустријом, али није дозволила да аустријска полиција испитује и тражи кривце за сарајевски атентат, а ми, ми данас дозвљавамо свакаквим пробисветима, опростите, да нам долазе тамо, да тобоже испитују и проналазе да ли су људска права угрожена, и то шиптарска, и ма колико се ми трудили и говорили им нашу историју, нашу истину, они одлазе и пишу шта хоће. Е, видите, кад се тако припреми светско јавно мнење, и данас-сутра то ће сигурно тако бити, сигурно ако не до избора онда одмах после избора, рат из Босне и Херцеговине пренеће се на Косово, пренеће се у стару рашку нашу област, букнуће цела Србија. И када дође до оружаних сукоба на Косову између – сад не знам ни која је војска, знам да српска није, да ли је југословенска, или не знам чија – када дође до тих сукоба можда ће рат трајати три или пет дана, доћиће мировне снаге да раздвоје закрвљене, да успоставе мир, а онда ће, по наредби светске јавности, српска војска морати да напусти српско Косово као окупаторска војска. А наше Косово, наше светиње на Косову и оно мало народа нашега доле што има биће остављено и препуштено на милост и немилост обесним шиптарима. То је оно што нас на Косову очекује, а господа нам тврде да тако треба.
Трибина у Ваљеву 19. фебруара 1992. на којој је владика Артемије говорио о страдању српског народа на Косову и Метохији
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
❤22👍10😢4
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Ако може да води своје имање може и Државу, свакако боље од свих !
❤57👍3💯2
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Како кажу док једном не смркне, другом не сване.
Честитамо Шиптарији на страним инвестицијама и економској благодати.
Ми ћемо некако да живимо с последицама одбијања давања зграде Генералштаба мада и ми осетисмо исту благодат у источној Србији а шири нам се као поплава по целој Србији.
Додуше ми то културно и мирно подносимо, нисмо "дивљаци" да кидишемо.
| @evroaz | @evroazp |
Честитамо Шиптарији на страним инвестицијама и економској благодати.
Ми ћемо некако да живимо с последицама одбијања давања зграде Генералштаба мада и ми осетисмо исту благодат у источној Србији а шири нам се као поплава по целој Србији.
Додуше ми то културно и мирно подносимо, нисмо "дивљаци" да кидишемо.
| @evroaz | @evroazp |
😁28❤1👌1
Forwarded from Уз Свој Народ
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Кокеза је лоциран на Светом Мартину!
Можда није нешто образован али уме да се брине о себи.
Кад сте последњи пут чули да га неко спомиње? Шта је са суђењем?
Где нам се део са парицама?
Како се сазнаје, отворио ресторане на егзотичном острву(да ли због жена, сунца, пића, младих мушкараца или не могућности екстрадиције тешко је рећи).
По рецензијама рекло би се да се још добро котира у картелу СНС.
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
Можда није нешто образован али уме да се брине о себи.
Кад сте последњи пут чули да га неко спомиње? Шта је са суђењем?
Где нам се део са парицама?
Како се сазнаје, отворио ресторане на егзотичном острву(да ли због жена, сунца, пића, младих мушкараца или не могућности екстрадиције тешко је рећи).
По рецензијама рекло би се да се још добро котира у картелу СНС.
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
💩27🖕4❤1👏1🤣1
У Љубиџи код Призрена након 28 година прослављена храмовна слава...
- KoSSev
https://kossev.info/u-ljubizdi-kod-prizrena-nakon-28-godina-proslavljena-hramovna-slava/
- KoSSev
https://kossev.info/u-ljubizdi-kod-prizrena-nakon-28-godina-proslavljena-hramovna-slava/
KoSSev
U Ljubiždi kod Prizrena nakon 28 godina proslavljena hramovna slava - KoSSev
U Ljubiždi kod Prizrena nakon 28 godina proslavljena hramovna slava Vesti - KoSSev
❤34🙏8😢1