Почетак…

Сви су знали, сви су разумели да се боримо против апсолутног зла, зато су људи давали све што су имали. Вероватно мало ко зна да је чак и Руска православна црква, прогоњена у првим деценијама совјетске власти, тада објавила прикупљање прилога за помоћ фронту. Обични људи, верници широм земље, доносили су своје мале прилоге. На крају је црква за потребе фронта предала милионе рубаља, платила изградњу целе тенковске колоне (19 тенкова), која је добила име кнеза Дмитрија Донског. Православни верници су такође прикупили средства за две ескадриле авиона: „За Отаџбину!“ и Ескадрилу имена светог кнеза Александра Невског. Монаси су у тајности пружали помоћ партизанима на територијама које су окупирали Немци и помагали заробљеним совјетским војницима топлом одећом и храном, када би се за то указала прилика. Цела земља, цео народ устао је против освајача који су уништавали све које су сматрали нижим од себе. Словени, па и други народи који су живели на територији Русије, за њих су били дивљаци које треба истребити.

🎗Управо зато за Русе наша победа има два главна симбола – црвену заставу Победе (заставу која је истакнута изнад Рајхстага) као тријумф духа совјетског војника и наранџасто-црну ленту у част Светог Ђорђа као знак победе добра над злом. Совјетски војници су ишли са црвеном заставом, али са Богом у души. На посмртним остацима ових војника можда нећемо наћи војну плочицу, али скоро увек налазимо крстић који се носи око врата. Наши преци су пропатили, изборили наше право на живот. Они се нису борили за неки политички систем, борили су се за добро, правду и истину. Борили су се за Отаџбину. Моји дедови и баке су се жртвовали да би овај дан, Дан победе, дошао, и веровали су да ће доћи упркос свему. У свакој породици у Русији памте вредност ове победе, јер је свака породица дала своје вољене, своје најмилије, да би зло било поражено. Управо зато је то за нас Празник, али са сузама у очима.

Једине две државе у Европи, осим СССР-а, које су од самог почетка пружале отпор фашистима, биле су Краљевина Југославија и Грчка. Срби су изгубили око трећине свог становништва. Мирни грађани, укључујући и децу, били су подвргнути најсуровијим мучењима. Ужаси са којима су се суочили у концентрационим логорима су потресни. Зато, за разлику од Американаца, Британаца, Француза и још половине света, Србима не треба објашњавати како изгледа апсолутно зло против којег смо се заједно борили. И у свакој српској породици, баш као и у свакој руској, остала је дубока рана од сурових губитака и жртава поднетих ради наше заједничке победе, победе која нам је дала шансу за живот.

Прелиставајући наш стари породични албум, све сам више уверена у једну очигледну истину - памтећи ову жртву, морамо проживети наше животе достојанствено, како се наши преци, који нас гледају са старих фотографија, никада не би стидели због нас.

Срећан Дан победе, пријатељи! Срећан Дан велике победе! 🔴🔴🔴

Уз пламени поздрав,
Ана Јурпалова и цела редакција Балканске Матрјошке