1/3

Годишњица НАТО агресије: Како су под бомбама 1999. Срби видели и лице Бога и анђела и самог ђавола

Испод Торника на Златибору, Ангелина Савић тражила је по згаришту сина Миланка, заноћио у одмаралишту, нема ни њега ни Радоја Марјановића, ни Неђа Урошевића, чује се како тихо кука, као сенка. Читав један народ, седам милиона Срба били су тог крвавог пролећа колатерална штета међународних злочинаца са звањима председника и премијера, генерала и адмирала

"Нечовеку и бедној кукавици, ништарији и битанги, вуцибатини", како га Срби одавно зову, портпаролу НАТО из 1999. Џејмију О Шеју мало је било што је у време агресија алијансе на Србију данима, недељама, онако нељудски, безосећајно оправдавао најбестијалније злочине, акције својих сабораца, убиства деце, жена, стараца. Пре неколико дана јавио се поново, уочи нове годишњице агресије на Србију, да поново досољава Србима старе ране – да лаже, провоцира.

"Драго ми је што је НАТО пре 27 година прво покушао дипломатију. Отишли смо у Београд да се састанемо са Слободаном Милошевићем, коме смо понудили дипломатски пут уколико жели да га прихвати. Водили су се преговори у Рамбујеу, где су Срби имали сваку прилику да пронађу мирно решење – и да зауставе етничко чишћење Kосовара. Мој утисак тада био је да употреба војне силе неће бити лака, али да ће бити оправдана и неопходна како би се зауставила кршења људских права на Kосову", без имало срама, у маниру изјава од пре 27 година, казао је пре који дан О Шеј.

Просто је невероватно како и колико овај "крвави портпарол" који за 78 дана агресије ни на трен није показао трун људскости, емпатије, ни за мрву, ни данас не одступа од лажи изговорених тада.

"У то време догодила су се два догађаја. Пре свега, масакр у Рачку у јануару 1999. године, који је показао да упркос свим међународним упозорењима, Срби користе силу и нимало не одустају од ње. То се видело убијањем невиних Kосовара. Сетите се да су у Рачку погубљени и тинејџери. То је био заиста страшан случај – инцидент који је снажно окренуо политичко мишљење против Београда. Јер, с једне стране, Београд је тврдио да мора да реши ситуацију на Kосову, али је очигледно користио велику силу, несразмерним и бруталним средствима. То је имало велики утицај и на међународно мњење", изјавио је пре неколико дана овај несрећник за кога су НАТО џелати из тог времена били "миротворци", а Срби су се "само претварали да су заинтересовани за дипломатију".

Данас, 27 година од почетка НАТО агресије на Србију, односно СР Југославију, агресије у којој се 19 најмоћнијих земаља Запада свим силама обрушило на малу Србију, уз злочине, смрт, страдање, бомбе са уранијумом који и данас коси народ по Србији, уз Хавијера Солану, крваве Клинтонове, Мадлен Олбрајт, Тонија Блера, Џејми О Шеј био је и остао симбол зла, симбол пакла и просуте крви невине деце по Србији. Лице самога нечастивог.

И дан данас, иако је прошло 27 година, свако сећање на среду, 24. марта, на прве сирене за узбуну, а затим на следећих 78 дана, на звук бомбардера и балистичких ракета изнад глава, доноси тешки осећај горчине, немоћи, неправде.

Хладних пролећних дана те 1999. године, док се рат приближавао, постајао неумитан, и само се датум, час напада није знао, у тешкој атмосфери пуној злих слутњи, сећају се данас многи у ужичком крају, изгорела је скоро до темеља школа у Јабланици.

У сећању су остала лица сељака, мештана, старијих, оних који су памтили претходни светски рат.

"Овако је било и уочи 1941. Изгоре нам школа, ово не слути на добро, него на зло и погибију", говорили су тада сеоски старци.

Нису прошле ни две недеље од пожара у школи, тек пет-шест километара даље, на Торнику, у зору 8. априла 1999. године, у четири сата и 10 минута, бомба велике разорне снаге, погодила је ски-центар.

Тројица младића из суседних села, Радоје Марјановић (34), Неђо Урошевић(31) и Миланко Савић (24) који су, славећи Миланков 24. рођендан заноћили у баракама, убијени су на месту.

наставак у коментару

rt.rs

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

Поморски саобраћај кроз Ормутски морез је профункционисао.
Принцип плаћања у јуанима, плаћања Ирану таксе за пролаз и забране пролаза САД, Израелским бродовима и њиховим савезницима је прихватљив многима.
Бродови користе "иранску наплатну рампу" постављену између острва Кешм и Ларак.
Не боле само ракете. 😉

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

Чудна времена,
кад немачки председник опомиње САД и Израел да крше међународно право у Гази.
Кад их прозове за кршење међународног права за рат против Ирана, знаћемо да у бази Рамштајн нема више америчких борбених авиона и војника.
Изгледа да то време није далеко.

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

✍ Миодраг Зарковић

РЕЧ-ДВЕ О ГРЕШКАМА РУСИЈЕ

Због несносне галаме заслепљених русомрзаца, у српској јавности практично је немогуће на озбиљан начин разговарати о слабостима руског приступа вођењу државе. Оне, међутим, постоје, а посебно долазе до изражаја у ратним условима.

- Око 80.000 учесника СВО или чланова њихових породица затражило је помоћ психолога у последњих годину и по дана, што је скоро два пута већи број него раније. Процене су да Русија, са четири психолога на 100.000 становника, нема довољно стручног особља да се носи са овим захтевима и да ће ситуација зато бити све тежа.

- Лакомислен и исхитрен захтев појединих посланика Думе да се потпуно блокира приступ платформи Телеграм (који је из Русије већ отежан, односно могућ само посредством ВПН сервера), покренуо је узаврелу расправу у јавности о самој сврси таквих забрана. Многи коментатори, аналитичари, али и обични грађани у коментарима, оштро нападају одлуке да се у Русији забрани коришћење друштвених мрежа или ЈуТјуба. Наглашено се истичу три противречности. Прва, посланици који су најавили закон против Телеграма, платформе у власништву руског дисидента Павела Дурова, сви имају налоге на Инстаграму, Твитеру или Фејсбуку, што је у најмању руку лицемерно. Друга, у Русији и даље скоро па несметано ради платформа ВоцАп, за коју се одавно и основано сумња да је у рукама америчке ЦИА. Треће, руски грађани истичу да власт, тиме што забрањује платформе и мреже, њима, дакле грађанима, ускраћује право да се управо на тим платформама и мрежама боре за националне интересе и против антируске пропаганде.

- Пример Ирана, који, у неповољнијем положају и снажније нападнут него предратна Русија (дакле без Донбаса), одговара непријатељима изненађујуће чврсто, поново је усмерио бес руске јавности на пословичну уздржаност Кремља, а нарочито попустљивост према Трампу и његовој администрацији, којој је званична Москва несумњиво склона. Све чешће виђам како Руси исмевају изостанак одговора споствене државе на већ чувене и омаловажене ”црвене линије”, које је Запад много пута прегазио.

Као неко ко је често боравио у Русији и Донбасу, како пре СВО тако и по њеном почетку, поновићу лични утисак који сам већ износио и у ранијим приликама: рекао бих да је корен свих ових, али и многих других проблема, у извесној отуђености владајућег режима. Да, у односу на предводнике других држава, Владимир Путин у својим јавним иступима оправдано делује људскије и пристојније. Последњи пример тога било је оно од прекјуче, када је клекнуо пред руским параолимпијцем, инвалидом у колицима, како би му прикачио орден на груди. Али, такво његово понашање одвлачи пажњу са врло приметне удаљености и њега и његове власти у односу на најшире народне слојеве.

Када се погледа уназад, читав низ потеза и одлука Кремља вероватно има корен у бојазни од могуће реакције народа. Оно, није да Русима па мањка искуства са народним незадовољством које се отргло контроли и изазвало нежељене последице. Не мислим ту само на револуцију из 1917, која је неспорно на памети сваког руског владара, него и на најсвежије примере као што је управо кијевски Мајдан од пре 12 година, који је закуцао Украјину и Русију на пут ка насилном разрешењу међусобних односа. Стога би известан опрез био разумљив, али кремаљски званичници често претерују јер, уверен сам, немају непосредног додира са обичним народом и самим тим ни поверења у његову спремност да стане иза одбране националних интереса.

Тај недостатак непосредног додира некад је болно очигледан. Сведок сам разочараности становника Донбаса чињеницом да, за преко четири године СВО, на прсте једне руке могу да се преброје највиши државни званичници који су посетили зону ратних дејстава. Нико, наравно, не очекује од њих да попут Зеленског објављују лажне селфије са прве линије фронта, али присуство у подручју због које је СВО и почела, а нарочито у Доњецку до недавно или Горловки и даље, морало је да буде значајно чешће.

Наставак у коментару

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

22.април 2013., пише Јевгениј Баранов

Јединствена репортажа са окупираног Косова 1999: „Ни случајно немојте разговарати на руском!“

Први авион НАТО-а смо оборили одмах после поноћи 25. марта 1999. То се догодило у дописничкој соби Шестог канала руске телевизије, у ТВ центру „Останкино“ у Москви. Чим је експлодирао први Томахавк, чим су прве бомбе пале на Југославију, постало је јасно да ће одобрење за наш одлазак у Београд (које је недељама одлагано) бити потписано исте ноћи. Одавно смо се спаковали за пут, остало је само да чекамо одлуку.

Продуцент агенцијских вести вади из штампача свеже извештаје новинских агенција и не скривајући нервозу прави од њих папирне авионе. На ноћном „небу“ простране дописничке собе, изнад празних столова и погашених рачунара, летели су те ноћи авиони са америчким петокракама на крилима, нацртаним обичном оловком.

„Бомбардован је Даниловград у Црној Гори“, „наносе се удари по објектима војне, енергетске и саобраћајне инфраструктуре Савезне Републике Југославије“ – штампач све време умножава број папирних авиона, и са сваким новим новинским извештајем све је реалнија веза између тих авиончића и правих борбених машина које са висина недостижних за противваздушну одбрану засипају огњем вољену Југославију. Одобрење за лет чекамо уз чашицу, да би нам било лакше... А оно никако да стигне...

Готово је немогуће погодити оловком папирни авион у лету, јер стално мења правац. Исто тако је немогуће ракетом, направљеном у давна времена, оборити најновији бомбардер, јуришни авион или ловац. Међутим, у том тренутку беспомоћног очајања наша идеја је била једноставна: ако успемо ми, успеће и они. А на њих, тамо, 2,5 хиљаде километара одавде, падају праве бомбе! Ми смо успели...

А да су успели и они, то смо сазнали када смо 29. марта ујутру прешли мађарско-југословенску границу. Два кратко подшишана младића бандитског изгледа, у чији „мерцедес“ су нас стрпали полицајци на изласку из Суботице, целим путем до Београда су нам причали о америчком „Стелту“ који је оборен те ноћи. Тако сам ја, падом „Невидљивог“, закорачио у нови живот.

Ма сви су овде дивљаци!

Припадник француског КФОР-а пред запаљеном православном црквом

У Србији сам први пут био тачно годину дана раније, у марту 1998. Тада сам био збуњен, ништа нисам схватао, све сам посматрао кроз призму некакве примитивне аналогије, нисам знао језик... Тада смо сниматељ и ја путовали на Косово. Нисмо имали ни познаника, ни контаката, нисмо знали коме да се обратимо за помоћ и савет.

У центру Приштине, у предворју хотела „Гранд“, по ко зна који пут смо са скривеном завишћу посматрали како наше западне колеге ужурбано раде са својим многобројним продуцентима, монтажерима, преводиоцима и возачима у блиндираним џиповима.

Тада нам приђе Митра Рељић. Мала растом, мршава, са наочарима, по изгледу би се рекло да јој је око педесет година, пружи ми руку и на изврсном руском језику упита може ли нам некако бити од користи. Тај стисак руке сам запамтио за цео живот. То је било моје познанство са Србијом. Тврдоглавост, необична одлучност, категоричност и чврстина која никада не попушта – то су биле њене особине. Али она је у исто време била толико кротка, да смо чак помишљали да је можда потајно замонашена. Све је то за мене тада постало и заувек остало лице моје Србије. Митра је била професор руског језика на Приштинском универзитету.

Од тог тренутка путовала је са нама чак и тамо где су одбијали да иду и најжешћи момци из полиције. Преклињали смо је да остане на полицијском контролном пункту, али она је излагала ризику и себе и нас, и скривала се на задњем седишту нашег старог голфа док смо се ми претварали да смо Американци пред наоружаним припадницима „ОВК“, када су нас зауставили на успону према манастиру Девич у Дреници.

Наставак на
Russia Beyond

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

АЗЕРБЕЈЏАНСКИ АДУТ ДОНАЛДА ТРАМПА И БИНЈАМИНА НЕТАНЈАХУА: „Коалиција Епштајна“ испоставља рачун Илхаму Алијеву

✍ Александар Уралски

Међу пет сценарија инвазије САД и Израела на Иран један предвиђа плацдарм на Кавказу
Доналд Трампу за сада није успело да увуче НАТО у рат против Ирана, а ни савезници у Персијском заливу нису превише вољни да се укључе.

У таквој ситуацији, Азербејџан постаје важан фактор. Постоји и опција Туркменистана, али он мање зависи од Вашингтона.

На крају, док се у САД и Европи често говори да највише профитира Русија, мало ко помиње да значајну корист има и Азербејџан.
Може се претпоставити да ће „Коалиција Епштајна“ тај „дуг“ једног дана наплатити од Илхам Алијева — ако већ није.

После три недеље непрекидног бомбардовања, Бинјамин Нетанјаху изјавио је да ће за коначно решење „иранског питања“ бити потребна копнена операција. О томе је прошле недеље говорио и Доналд Трамп. И не само да је говорио, већ је и предузимао конкретне кораке.

Прошлог петка The Wall Street Journal, позивајући се на своје изворе, објавио је да „Пентагон упућује три брода у подручје Персијског залива (…). Од 2,2 до 2,5 хиљада маринаца из амфибијске десантне групе USS Boxer из базе у Сан Дијегоу, као и 11. експедициона јединица маринаца, крећу се ка зони одговорности Централне команде оружаних снага САД“.

Раније су у истом правцу са америчке базе на Окинаваи кренули велики десантни брод „Триполи“ (класе „Америка“) и десантно-транспортни брод „Њу Орлеанс“.

До будућег бојишта „Триполи“ ће довести 31. јуришни одред маринаца од око 2,2 хиљаде војника и официра. Његово авијацијско крило чине 121. ескадрила ловаца F-35B „Green Knights“, 265. ескадрила конвертоплана MV-22B Osprey и 25. борбена ескадрила хеликоптера MH-60S Seahawk. Тренутно је „Триполи“ прошао поред Шри Ланке и ускоро стиже у зону распоређивања.

Аналитичари, експерти и војници широм света нагађају где ће операција бити изведена. Мало ко сумња да ће је бити. Помињу се острва на југу Персијског залива, чије би заузимање помогло деблокаду улаза у Ормуски мореуз, као и десант на острво Харк, удаљено око 480 км северније.

Заузимање тог острва, по мишљењу Американаца, паралисало би извоз иранске нафте и лишило Техеран прихода неопходних за наставак отпора. У прогнозама се помиње и јужна обала Ирана, али то је мање вероватан сценарио.

Наставак на:
Наука и култура

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

✍ Игор Пшеничников

Шта приморава Вучића да подржи Израел и САД у рату против Ирана

О разлозима који су приморали председника Србије да отпутује у УАЕ – коментатор „Абзаца“ Игор Пшеничников.

Постоје два догађаја која на први поглед нису много повезана.

Први: недавно је председник Србије Александар Вучић изненада посетио Уједињене Арапске Емирате. Тамо је јавно осудио низ напада усмерених против виталне цивилне инфраструктуре, изразио пуну солидарност са народом УАЕ и подржао све мере које земља предузима за заштиту свог суверенитета и безбедности грађана.

Други: како је известио The Wall Street Journal, УАЕ и Саудијска Арабија могу учествовати у борбеним дејствима против Ирана на страни САД, јер је Техеран наводно извео ударе по њиховој територији.

Из свега овога произилази једноставан закључак: својим речима и делима председник Србије подржава улазак Емирата у рат против Ирана. Његова посета УАЕ је покоравање САД и Израелу, и то на начин који није могућ ниједном најспретнијем политичком гимнастичару.

Србија је, вероватно, једина земља у Европи која је одмах и без увијања стала на страну Израела и САД у њиховом рату против Ирана. Њена позиција, за разлику од већине земаља ЕУ и НАТО-а, од самог почетка није остављала простор за двосмислености. Председник Вучић стално говори о „одличној сарадњи“ Београда и Тел Авива.

Речи су праћене делима. Баш недавно, 18. марта, престоницу Србије је уз велику помпу и ванредне мере безбедности посетила висока израелска делегација. Иако имена њених чланова нису објављена, ниво гостију показује чињеница да су током проласка колоне са Израелцима биле блокиране централне аутопутеве Београда. Маршрутом је на веома ниској висини патролирао војни хеликоптер.

На аеродрому је израелску делегацију дочекао – пажња! – бивши премијер Србије и лидер владајуће Српске напредне странке Милош Вучевић, министар спољних послова Марко Ђурић, министар одбране Братислав Гашић, министарка економије Адријана Месаровић. Присуствовали су високи официри српске војске и МУП-а који су обезбеђивали безбедносни кордон око израелске делегације. У локалним друштвеним мрежама ово је названо „краљевским дочеком“. Српски стручњаци су уверени да је главна тема на дневном реду била војно-техничка сарадња земаља.

Баш непосредно пре тога, локални портал Radar објавио је податке о рекордном расту извоза српског оружја у Израел. До краја 2025. балканска земља је поставила рекорд: испоручила је Тел Авиву оружје у вредности од 131,1 милион долара, што је за 140% више него претходне године. Након израелског напада на Иран, извоз је само појачан. До средине марта забележено је 17 теретних авио-летова на релацији Србија – Израел. Radar указује да Београд може играти улогу једног од логистичких чворишта у ланцу војних испорука за војску јеврејске државе.

Локални опозициони медији, као и аутори популарних Телеграм канала, пишу да у овим околностима таква активност српских власти у потпуности поставља питање безбедности земље. Иран није оставио никакву сумњу да државе које пружају војну или материјално-техничку подршку Израелу и САД сматра као део непријатељске војне инфраструктуре.

Техеран је већ нанео веома болне ударе по објектима у УАЕ, Саудијској Арабији и другим земљама залива које помажу Сједињеним Државама. Као одговор на Трампов захтев да се деблокира Ормуски мореуз под претњом удара на енергетске објекте Ирана, Техеран је најавио намеру да уништи термоелектране и постројења за десалинизацију у земљама Персијског залива.

И нико не сумња да би Иран испунио своју претњу. То би изазвало хуманитарну кризу, јер све земље региона у потпуности зависе од десалинизације морске воде. То би могло довести до масовног одласка становништва из региона. Зато је Трамп повукао корак уназад, најавивши петодневно одлагање удара на енергетске објекте Ирана... (завршетак прочитајте овде).

https://t.me/absatz_opinion

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

Има нека тајна веза..сви имају исти задатак...воле Србију до последњег динара!

https://t.me/Uz_Svoj_Narod

За мање од недељу дана грађани Куле, Бора, Аранђеловца, Кладова, Књажевца, Бајине Баште, Мајданпека, Смедереврске Паланке, Севојна и Лучана гласаће на изборима за одборнике локалних скупштина и власт у тим општинама и градовима. Последњих недељу дана кампање обележавају предизборни скупови, правне нерегуларности, али и непријатности на штандовима студентских листи.

Сазнајте више на нашем сајту👇👇
Машина

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |