✍️Иван Аћимовић

Мадуро и Вучић или А у руке колонијалног управника сваки звучни топ биће убојит

Хеликоптер који је одвео Мадура може се упоредити само са хеликоптером који је полетео ка Хагу на Видовдан 2001. То су заправо једине аналогије: та два хеликоптера, и два „звучна топа“

Мартовска хипотетика

Бројност ТВ канала нас спречава да пратимо исте садржаје, гледалац више не може све да пропрати. Формирано је и читаво тржиште политичких аналитичара, од којих поједини играју праву симултанку на више ТВ канала. Ипак, изгледа да нико од њих није удостојио пажње једну врло актуелну подударност. Повод за то била би прва годишњица – по неким проценама – најмасовнијег протеста одржаног у Београду.

Зашто је 15. март био ћорак, а Пети октобар није?

Када је изгледало да су створени сви услови да протест нанесе завршни ударац Вучићу, као некад Милошевићу, десио се „звучни топ“. Медији су пожурили да ауторизују верзију о звучном топу, која је прошла глатко као плаћени оглас. Дакле, требало је то схватити као примену силе опробаним методама.

Ипак, они који су знали о чему говоре сведочили су да звучни топ дејствује на други начин, и да је Београд био сведок прве употребе нечег што је, по свој прилици, Мосад благоизволео да тестира баш на нама. Наведене су последице које су имали присутни који су се нашли у домету „звучног топа“.

Вест која је обележила почетак ове године стигла је из Каракаса. Председник Венецуеле имао је око себе кубанску гарду која га није одбранила. Сви гардисти су ликвидирани, али не у борби. За борбу су били онеспособљени, а потом „оверени“ као после стрељања. Дејство нечег чиме су избачени из строја наведено је у медијима без много детаља. То нешто је ново (електромагнетно) оружје.

Нико се тада у Србији није сетио „звучног топа“. Напротив, било је много разних хињено духовитих коментара и мимова који пореде неупоредиво: Мадура и Вучића.

Латиноамеричког Робин Худа и балканског Суперхика?!

Мадуро је на глобалном нивоу (био?) симбол суверенизма и отпора колонијализму, док је Вучић (остао) балкански симбол најпонизнијег подаништва колонијалним господарима и бруталног уништавања државног суверенитета.

Мадуро притом одаје утисак нормалне особе, независно од политике коју је водио (то јесте била политика!).

Нису ли те шале могле стизати одакле и „звучни топ?“ Није довољно нанети нам зло, него нам се треба и наругати у лице?! Како се могу поредити Србија и Венецуела?

Венецуела има највеће резерве сирове нафте на свету, док је Србија и по питању резерви литијума сасвим просечна у Европи. Притом су отровни рудници у Србији много више оружје за масовно уништење него економски мотивисан пројекат.

Колективоси у Венецуели имају јасну улогу да застраше опозицију и одбране диктатора, док је улога Ћациленда пре свега да се наруга ономе што је преостало од привида наше државности и националног достојанства, под патронатом Вучићевих ментора са Запада. Ћациленд је симбол нашег европског пута – што би рекли златиборски сељаци – пар екселанс. Управо зато што евоцира Муратове чадоре на Косову пољу.

Требало је да нас насмеје хеликоптер који долази по Вучића? Заборавили смо на Вучићев хеликоптер, онај у коме је број страдалих упоредив са бројем страдалих под новосадском надстрешницом.

Хеликоптер који је одвео Мадура може се упоредити само са хеликоптером који је из ЦЗ-а полетео ка Хагу на Видовдан 2001. То су заправо једине, здравом разуму допустиве, аналогије: та два хеликоптера, и два „звучна топа“.

Но, на страну непримерена поређења са Мадуром. Које су тековине 15. марта, ако их можемо бити свесни годину дана касније? Зашто никакав хеликоптер неће одвести Вучића и зашто 15. март није историјски?

Тренутни биланс протеста као да следи исти образац који сумира оно што је Србија прошла деведесетих, само се мењају варијабле. То личи на експерименте са супресијом понашања услед казне (conditioned suppression, или punishment induced suppression). Хипотетички: намера је да народ промени свест онако како експерименталне животиње....

наставак у коментару

Стање ствари

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

Ако верујете да иза студената, који "дестабилизују Србију", стоји главом и брадом Аљбин Курти... како је могуће да не захтевате хитну оставку и хапшење Александра Вучића?!

Уколико би то, у шта верујете, било тачно, то би онда била највећа брука и срамота у историји безбедносно-обавештајних служби Србије. Свеједно да ли Курти дестабилизује Србију преко студената, мене или Ане Бекуте, ако је у стању да је дестабилизује, то не може да не буде директна одговорност безбедносних и обавештајних служби ове земље.

А ко руководи тим службама? Да ли, да подсетим и на то, исти онај ко је са Куртијем и претходним шиптарским представницима уговорао, потписивао и спроводио онолике споразуме противне Уставу и законима државе Србије?

Наравно, нико други до он. Александар Вучић.

То што је његова пропаганда ретардирана, то је до њега. Али ако гутате ту и такву пропаганду, е то је већ до вас.

Миодраг Зарковић

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

1/3

Годишњица НАТО агресије: Како су под бомбама 1999. Срби видели и лице Бога и анђела и самог ђавола

Испод Торника на Златибору, Ангелина Савић тражила је по згаришту сина Миланка, заноћио у одмаралишту, нема ни њега ни Радоја Марјановића, ни Неђа Урошевића, чује се како тихо кука, као сенка. Читав један народ, седам милиона Срба били су тог крвавог пролећа колатерална штета међународних злочинаца са звањима председника и премијера, генерала и адмирала

"Нечовеку и бедној кукавици, ништарији и битанги, вуцибатини", како га Срби одавно зову, портпаролу НАТО из 1999. Џејмију О Шеју мало је било што је у време агресија алијансе на Србију данима, недељама, онако нељудски, безосећајно оправдавао најбестијалније злочине, акције својих сабораца, убиства деце, жена, стараца. Пре неколико дана јавио се поново, уочи нове годишњице агресије на Србију, да поново досољава Србима старе ране – да лаже, провоцира.

"Драго ми је што је НАТО пре 27 година прво покушао дипломатију. Отишли смо у Београд да се састанемо са Слободаном Милошевићем, коме смо понудили дипломатски пут уколико жели да га прихвати. Водили су се преговори у Рамбујеу, где су Срби имали сваку прилику да пронађу мирно решење – и да зауставе етничко чишћење Kосовара. Мој утисак тада био је да употреба војне силе неће бити лака, али да ће бити оправдана и неопходна како би се зауставила кршења људских права на Kосову", без имало срама, у маниру изјава од пре 27 година, казао је пре који дан О Шеј.

Просто је невероватно како и колико овај "крвави портпарол" који за 78 дана агресије ни на трен није показао трун људскости, емпатије, ни за мрву, ни данас не одступа од лажи изговорених тада.

"У то време догодила су се два догађаја. Пре свега, масакр у Рачку у јануару 1999. године, који је показао да упркос свим међународним упозорењима, Срби користе силу и нимало не одустају од ње. То се видело убијањем невиних Kосовара. Сетите се да су у Рачку погубљени и тинејџери. То је био заиста страшан случај – инцидент који је снажно окренуо политичко мишљење против Београда. Јер, с једне стране, Београд је тврдио да мора да реши ситуацију на Kосову, али је очигледно користио велику силу, несразмерним и бруталним средствима. То је имало велики утицај и на међународно мњење", изјавио је пре неколико дана овај несрећник за кога су НАТО џелати из тог времена били "миротворци", а Срби су се "само претварали да су заинтересовани за дипломатију".

Данас, 27 година од почетка НАТО агресије на Србију, односно СР Југославију, агресије у којој се 19 најмоћнијих земаља Запада свим силама обрушило на малу Србију, уз злочине, смрт, страдање, бомбе са уранијумом који и данас коси народ по Србији, уз Хавијера Солану, крваве Клинтонове, Мадлен Олбрајт, Тонија Блера, Џејми О Шеј био је и остао симбол зла, симбол пакла и просуте крви невине деце по Србији. Лице самога нечастивог.

И дан данас, иако је прошло 27 година, свако сећање на среду, 24. марта, на прве сирене за узбуну, а затим на следећих 78 дана, на звук бомбардера и балистичких ракета изнад глава, доноси тешки осећај горчине, немоћи, неправде.

Хладних пролећних дана те 1999. године, док се рат приближавао, постајао неумитан, и само се датум, час напада није знао, у тешкој атмосфери пуној злих слутњи, сећају се данас многи у ужичком крају, изгорела је скоро до темеља школа у Јабланици.

У сећању су остала лица сељака, мештана, старијих, оних који су памтили претходни светски рат.

"Овако је било и уочи 1941. Изгоре нам школа, ово не слути на добро, него на зло и погибију", говорили су тада сеоски старци.

Нису прошле ни две недеље од пожара у школи, тек пет-шест километара даље, на Торнику, у зору 8. априла 1999. године, у четири сата и 10 минута, бомба велике разорне снаге, погодила је ски-центар.

Тројица младића из суседних села, Радоје Марјановић (34), Неђо Урошевић(31) и Миланко Савић (24) који су, славећи Миланков 24. рођендан заноћили у баракама, убијени су на месту.

наставак у коментару

rt.rs

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

Поморски саобраћај кроз Ормутски морез је профункционисао.
Принцип плаћања у јуанима, плаћања Ирану таксе за пролаз и забране пролаза САД, Израелским бродовима и њиховим савезницима је прихватљив многима.
Бродови користе "иранску наплатну рампу" постављену између острва Кешм и Ларак.
Не боле само ракете. 😉

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

Чудна времена,
кад немачки председник опомиње САД и Израел да крше међународно право у Гази.
Кад их прозове за кршење међународног права за рат против Ирана, знаћемо да у бази Рамштајн нема више америчких борбених авиона и војника.
Изгледа да то време није далеко.

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

✍ Миодраг Зарковић

РЕЧ-ДВЕ О ГРЕШКАМА РУСИЈЕ

Због несносне галаме заслепљених русомрзаца, у српској јавности практично је немогуће на озбиљан начин разговарати о слабостима руског приступа вођењу државе. Оне, међутим, постоје, а посебно долазе до изражаја у ратним условима.

- Око 80.000 учесника СВО или чланова њихових породица затражило је помоћ психолога у последњих годину и по дана, што је скоро два пута већи број него раније. Процене су да Русија, са четири психолога на 100.000 становника, нема довољно стручног особља да се носи са овим захтевима и да ће ситуација зато бити све тежа.

- Лакомислен и исхитрен захтев појединих посланика Думе да се потпуно блокира приступ платформи Телеграм (који је из Русије већ отежан, односно могућ само посредством ВПН сервера), покренуо је узаврелу расправу у јавности о самој сврси таквих забрана. Многи коментатори, аналитичари, али и обични грађани у коментарима, оштро нападају одлуке да се у Русији забрани коришћење друштвених мрежа или ЈуТјуба. Наглашено се истичу три противречности. Прва, посланици који су најавили закон против Телеграма, платформе у власништву руског дисидента Павела Дурова, сви имају налоге на Инстаграму, Твитеру или Фејсбуку, што је у најмању руку лицемерно. Друга, у Русији и даље скоро па несметано ради платформа ВоцАп, за коју се одавно и основано сумња да је у рукама америчке ЦИА. Треће, руски грађани истичу да власт, тиме што забрањује платформе и мреже, њима, дакле грађанима, ускраћује право да се управо на тим платформама и мрежама боре за националне интересе и против антируске пропаганде.

- Пример Ирана, који, у неповољнијем положају и снажније нападнут него предратна Русија (дакле без Донбаса), одговара непријатељима изненађујуће чврсто, поново је усмерио бес руске јавности на пословичну уздржаност Кремља, а нарочито попустљивост према Трампу и његовој администрацији, којој је званична Москва несумњиво склона. Све чешће виђам како Руси исмевају изостанак одговора споствене државе на већ чувене и омаловажене ”црвене линије”, које је Запад много пута прегазио.

Као неко ко је често боравио у Русији и Донбасу, како пре СВО тако и по њеном почетку, поновићу лични утисак који сам већ износио и у ранијим приликама: рекао бих да је корен свих ових, али и многих других проблема, у извесној отуђености владајућег режима. Да, у односу на предводнике других држава, Владимир Путин у својим јавним иступима оправдано делује људскије и пристојније. Последњи пример тога било је оно од прекјуче, када је клекнуо пред руским параолимпијцем, инвалидом у колицима, како би му прикачио орден на груди. Али, такво његово понашање одвлачи пажњу са врло приметне удаљености и њега и његове власти у односу на најшире народне слојеве.

Када се погледа уназад, читав низ потеза и одлука Кремља вероватно има корен у бојазни од могуће реакције народа. Оно, није да Русима па мањка искуства са народним незадовољством које се отргло контроли и изазвало нежељене последице. Не мислим ту само на револуцију из 1917, која је неспорно на памети сваког руског владара, него и на најсвежије примере као што је управо кијевски Мајдан од пре 12 година, који је закуцао Украјину и Русију на пут ка насилном разрешењу међусобних односа. Стога би известан опрез био разумљив, али кремаљски званичници често претерују јер, уверен сам, немају непосредног додира са обичним народом и самим тим ни поверења у његову спремност да стане иза одбране националних интереса.

Тај недостатак непосредног додира некад је болно очигледан. Сведок сам разочараности становника Донбаса чињеницом да, за преко четири године СВО, на прсте једне руке могу да се преброје највиши државни званичници који су посетили зону ратних дејстава. Нико, наравно, не очекује од њих да попут Зеленског објављују лажне селфије са прве линије фронта, али присуство у подручју због које је СВО и почела, а нарочито у Доњецку до недавно или Горловки и даље, морало је да буде значајно чешће.

Наставак у коментару

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |