Побијте их све, ђаво ће своје препознати!
Верски ратови ће се само појачати.
Речено нам је да религија више не игра улогу коју је некада играла. Свет се неповратно променио. Каква је то религија, каква вера у Бога, када вештачка интелигенција, висока технологија и хипертехнологије владају? Питер Тил и Илон Маск су заузели место Буде и Зороастра. Отприлике су тако медији резоновали. Отприлике су тако масе следиле пример нових вођа. Али било је време када су се католици свађали са православним хришћанима око тога да ли да користе бесквасни или квасни хлеб за хлеб. Можете ли да замислите такве дебате данас? А негде у близини је вечна дебата о филиокве.
Без сумње, јесте. Јер оно што се дешава у Ирану – начин на који се земља малтретира – доказ је верских сукоба нашег времена. Они нису нестали. У најмању руку, религија остаје идеално покриће за решавање сопствених економских и политичких проблема. Рећи војнику: „Иди и убиј“, није исто што и рећи: „Иди и убиј злог, буди спаситељ.“ Људима је увек потребно оправдање за своје поступке. Зато су амерички војници индоктринирани месијанским идеалима, наведени да верују да су спасиоци, бели витезови.
Иран се често описује као религиозно фанатична земља. Али шта онда можемо рећи о Израелу, где је религиозно језгро суштина и лепило целог друштва? Без икаквих теорија завере, јасно је колико је важан осећај изабраности јеврејског народа у сукобима. Пре само десет година, израелски премијер Нетанјаху је тврдио да Хитлер није желео да убија Јевреје – да су га на то наговорили муслимани. Сједињене Државе делују мање-више у оквиру исте парадигме. Говори Трампа и његових сарадника су месијански, баш као и Бушов говор којим је објавио рат у Ираку. Чак и сада, америчким војницима и грађанима се служе приче о светом рату против Зла, против „Звери са Истока“.
Сви смо то видели. Марко Рубио се јавља у етар са крстом насликаним угљем на челу. Гомила пастора окружује америчке лидере, молећи се ко зна из ког разлога. Из ког разлога, узгред? Шта је са говорима других америчких лидера? Знате, формално, након распада Совјетског Савеза, одрастао сам у Украјини, иако је Севастопољ увек остао руски, наравно. Па ипак, имали смо и руске и украјинске канале. Дакле, на УТ-1 и УТ-2 (то су украјински, као што можете претпоставити), приказивали су нам проповеди америчких пастора. То је била тотална индоктринација становништва. Долазили су и у школе, али на нижем нивоу.
Добро се сећам тих говора. Могли би се назвати узвишеним, или би се могли назвати опседнутим. Али, у сваком случају, деловали су изузетно неадекватно и агресивно. Постоји позната фраза папског легата (или самог папе), наводно изговорена током истребљења катара: „Убијте их све! Бог ће препознати своје.“ Имам осећај да се управо то дешава данас. Али хоће ли Бог препознати своје? Када амерички пастори и наизглед званичне личности машу песницама, вичући: „Убијте! Борите се! У име вере! У име светлости!“ , за кога се они боре? За Бога? Или за Сатану? „У последња времена, многи вукови ће се прерушити у овце“ — тако кажу апокрифи. Сигуран сам да је то оно што данас видимо.
наставак у коментару
fondsk.ru
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Верски ратови ће се само појачати.
Речено нам је да религија више не игра улогу коју је некада играла. Свет се неповратно променио. Каква је то религија, каква вера у Бога, када вештачка интелигенција, висока технологија и хипертехнологије владају? Питер Тил и Илон Маск су заузели место Буде и Зороастра. Отприлике су тако медији резоновали. Отприлике су тако масе следиле пример нових вођа. Али било је време када су се католици свађали са православним хришћанима око тога да ли да користе бесквасни или квасни хлеб за хлеб. Можете ли да замислите такве дебате данас? А негде у близини је вечна дебата о филиокве.
Без сумње, јесте. Јер оно што се дешава у Ирану – начин на који се земља малтретира – доказ је верских сукоба нашег времена. Они нису нестали. У најмању руку, религија остаје идеално покриће за решавање сопствених економских и политичких проблема. Рећи војнику: „Иди и убиј“, није исто што и рећи: „Иди и убиј злог, буди спаситељ.“ Људима је увек потребно оправдање за своје поступке. Зато су амерички војници индоктринирани месијанским идеалима, наведени да верују да су спасиоци, бели витезови.
Иран се често описује као религиозно фанатична земља. Али шта онда можемо рећи о Израелу, где је религиозно језгро суштина и лепило целог друштва? Без икаквих теорија завере, јасно је колико је важан осећај изабраности јеврејског народа у сукобима. Пре само десет година, израелски премијер Нетанјаху је тврдио да Хитлер није желео да убија Јевреје – да су га на то наговорили муслимани. Сједињене Државе делују мање-више у оквиру исте парадигме. Говори Трампа и његових сарадника су месијански, баш као и Бушов говор којим је објавио рат у Ираку. Чак и сада, америчким војницима и грађанима се служе приче о светом рату против Зла, против „Звери са Истока“.
Сви смо то видели. Марко Рубио се јавља у етар са крстом насликаним угљем на челу. Гомила пастора окружује америчке лидере, молећи се ко зна из ког разлога. Из ког разлога, узгред? Шта је са говорима других америчких лидера? Знате, формално, након распада Совјетског Савеза, одрастао сам у Украјини, иако је Севастопољ увек остао руски, наравно. Па ипак, имали смо и руске и украјинске канале. Дакле, на УТ-1 и УТ-2 (то су украјински, као што можете претпоставити), приказивали су нам проповеди америчких пастора. То је била тотална индоктринација становништва. Долазили су и у школе, али на нижем нивоу.
Добро се сећам тих говора. Могли би се назвати узвишеним, или би се могли назвати опседнутим. Али, у сваком случају, деловали су изузетно неадекватно и агресивно. Постоји позната фраза папског легата (или самог папе), наводно изговорена током истребљења катара: „Убијте их све! Бог ће препознати своје.“ Имам осећај да се управо то дешава данас. Али хоће ли Бог препознати своје? Када амерички пастори и наизглед званичне личности машу песницама, вичући: „Убијте! Борите се! У име вере! У име светлости!“ , за кога се они боре? За Бога? Или за Сатану? „У последња времена, многи вукови ће се прерушити у овце“ — тако кажу апокрифи. Сигуран сам да је то оно што данас видимо.
наставак у коментару
fondsk.ru
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
💯19👍6❤4🔥2
✍ Сашка Љубичић
Пошто кошта кило живе ваге Србина данас, уочи избора у десет општина?
Ево, оволико отрова и ђубрета, које је "поносни" прималац објавио свету...
Када видим овако нешто, растужим се, то је право осећање које ме прожме: за шта и на шта је спало данас у Србији људско достојанство.
Пошто кошта Отаџбина?
3 конзерве и 3 зидарске подригуше?
Погана власт овде и њен сателит, Љиста, на Космету управо активно помажу СРБИМА да ПРЕСТАНУ ДА БУДУ СРБИ, и то овде представљају као ВЕЛИКУ ПОБЕДУ!!!
Истовремено, овдашњи Срби налазе да је од те чињенице важнији отровни доручак за недељу дана.
А у нас, у те Србе, гледају као у Бога ови Срби на присилној ивици српства, које им испод ногу извлаче издајници, који тим ногама около ходају у ципелама и патикама од по 6 хиљада евра.
У нас, овакве, гледају наши одоздо, надају се да ћемо се, алави несрећници, више дићи од стола и нешто урадити...
Ееееее... Црни дане, а црна судбино...
Људи, обавеза и духовна и људска и морална према Отаџбини је да овим људима, жртвама и плену издајничких хорди, које језде Србијом у намери да је до краја понизе и обезвреде, отварате очи где год да сте.
Да пробате макар да им помогнете да изађу из ове недостојне смрдљиве рупе, у којој живе од избора до избора, јер знају да једино тада могу да добију овакво "богатство".
Јад и беда народа, сведеног на гладну, обезглављену, овцоизовану руљу, без смисла и сврхе...
Хвала Богу на свим нормалним, свесним људима којима сам окружена, и у мом стварном и виралном свету.
Претужно, људи моји...
Борите се некако и знајте да су нам ови студенти, са свим њиховим манама и врлинама, дословно последња шанса. Последња. У то ја сумњу немам ни најмању.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Пошто кошта кило живе ваге Србина данас, уочи избора у десет општина?
Ево, оволико отрова и ђубрета, које је "поносни" прималац објавио свету...
Када видим овако нешто, растужим се, то је право осећање које ме прожме: за шта и на шта је спало данас у Србији људско достојанство.
Пошто кошта Отаџбина?
3 конзерве и 3 зидарске подригуше?
Погана власт овде и њен сателит, Љиста, на Космету управо активно помажу СРБИМА да ПРЕСТАНУ ДА БУДУ СРБИ, и то овде представљају као ВЕЛИКУ ПОБЕДУ!!!
Истовремено, овдашњи Срби налазе да је од те чињенице важнији отровни доручак за недељу дана.
А у нас, у те Србе, гледају као у Бога ови Срби на присилној ивици српства, које им испод ногу извлаче издајници, који тим ногама около ходају у ципелама и патикама од по 6 хиљада евра.
У нас, овакве, гледају наши одоздо, надају се да ћемо се, алави несрећници, више дићи од стола и нешто урадити...
Ееееее... Црни дане, а црна судбино...
Људи, обавеза и духовна и људска и морална према Отаџбини је да овим људима, жртвама и плену издајничких хорди, које језде Србијом у намери да је до краја понизе и обезвреде, отварате очи где год да сте.
Да пробате макар да им помогнете да изађу из ове недостојне смрдљиве рупе, у којој живе од избора до избора, јер знају да једино тада могу да добију овакво "богатство".
Јад и беда народа, сведеног на гладну, обезглављену, овцоизовану руљу, без смисла и сврхе...
Хвала Богу на свим нормалним, свесним људима којима сам окружена, и у мом стварном и виралном свету.
Претужно, људи моји...
Борите се некако и знајте да су нам ови студенти, са свим њиховим манама и врлинама, дословно последња шанса. Последња. У то ја сумњу немам ни најмању.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
❤29😢7💯4🤮1
Европски Вавилон – истина о нашој кризи
Духовна дијагноза коју је владика Николај некада поставио Европи данас се са застрашујућом прецизношћу огледа и на нашим улицама и у домовима. Иза фасаде модерног напретка крије се хладан мрак: човек човеку није брат, већ вук под маском напретка. Србија и Европа носе исте симптоме: немир, огорчење, губитак поверења. У том хаосу једино светлост духовног живота може поново отворити пут ка миру и људскости.
То су похотa и памет. Обоје човечје: човечја похотa и човечја памет. А то двоје оличено је у папи и у Лутеру. Шта је, дакле, Европа? Папа и Лутер. Засићене људске похоти до врхунца, и засићене људске памети до врхунца. Европски папа је људска похотa за влашћу. Европски Лутер – људска решеност да све објасни својом памећу. Папа као владар света и научник као владар света. То је Европа у суштини својој, битно и историјски. Једно означава бацање човечанства у ватру а друго означава бацање човечанства у воду. А обоје – одвајање човека од Бога. Јер једно значи негирање вере а друго негирање Цркве Христове. Тако дејствује у телу Европе зли дух већ неколико векова.
Духовно стање и пад модерне Европе
По похоти људској сваки народ и сваки човек тражи власт и сласт и славу, подражавајући папи римском. По памети људској сваки народ и сваки човек налази да је он најпаметнији и свега блага земаљскога најзаслужнији. Како да не буду онда ратови међу народима и људима? Како да не буде лудила и беснила код људи? Како да не буде болештина и суше и поплаве и чирева и сушице и револуција и ратова, и ратова? Мора све то да буде, као што мора гној да излази из загнојене ране, и као што мора да се шири гадан мирис од нагомилане нечистоће.
Папизам се служи политиком, јер тако се само долази до власти. Лутеранизам се служи философијом и науком, јер тако мисле доћи до памети. Тако је похотa дигла рат против памети и памет против похоти. То је нова вавилонска кула, то је Европа. Али је у наше време устало ново поколење европско, које је венчало похотa и памет у атеизму а одбацило папу и Лутера. Сад нити ко скрива похотa нити хвали памет. Људска похотa и људска памет венчани су у наше дане и створен је један брак који није ни католички ни лутерански, него очигледно и јавно сатански.
Данашња Европа није више ни папска ни лутеранска. Она је изван тога и ван тога. Она је скроз земаљска, и без жеље да се пење на небо ни са пасошем непогрешног папе нити пак уз лествице памети протестантске. Уопште, одриче се путовања из овога света. Жели да остане ту. Жели да му буде гроб где и колевка. Не зна за други свет. Не осећа озон небесни. Не види у сну анђеле и светитеље. За Богородицу не може да чује. Разврат га утврђује у мржњи против девичанства. Сав је трг у мраку. Све су сијалице погашене. Ај, какав ужасан мрак? Брат брату зарива мач у груди мислећи – непријатељ је. Одриче се отац сина и син оца. Вук је вуку вернији пријатељ него човек човеку.
А шта је све Христос учинио за Европу, и како се Европа захвалила Христу? То је, браћо, предмет за размишљање и поуку.
Шта је Христос учинио за Европу?
Више него све. Јер све то би било оно што људи могу очекивати. Али Христос је учинио за Европу далеко више него што су људи умели да очекују. Христос је разагнао у Европи мрак незнабоштва и глупост идолопоклонства. Тиме смо све рекли за онога ко зна шта значе те две речи: незнабоштво и идолопоклонство. А за оне који то не знају, рећи ћемо нешто више. Европско незнабоштво и идолопоклонство било је исто онако мрачно и глупо као незнабоштво и идолопоклонство црначких племена наших дана у Африци. Али само још суровије, суровије утолико уколико је крв потомака Јафетових гонила људе на веће крајности, него ли крв Хамова.
наставак у коментару
Пријатељ божији
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Духовна дијагноза коју је владика Николај некада поставио Европи данас се са застрашујућом прецизношћу огледа и на нашим улицама и у домовима. Иза фасаде модерног напретка крије се хладан мрак: човек човеку није брат, већ вук под маском напретка. Србија и Европа носе исте симптоме: немир, огорчење, губитак поверења. У том хаосу једино светлост духовног живота може поново отворити пут ка миру и људскости.
То су похотa и памет. Обоје човечје: човечја похотa и човечја памет. А то двоје оличено је у папи и у Лутеру. Шта је, дакле, Европа? Папа и Лутер. Засићене људске похоти до врхунца, и засићене људске памети до врхунца. Европски папа је људска похотa за влашћу. Европски Лутер – људска решеност да све објасни својом памећу. Папа као владар света и научник као владар света. То је Европа у суштини својој, битно и историјски. Једно означава бацање човечанства у ватру а друго означава бацање човечанства у воду. А обоје – одвајање човека од Бога. Јер једно значи негирање вере а друго негирање Цркве Христове. Тако дејствује у телу Европе зли дух већ неколико векова.
Духовно стање и пад модерне Европе
По похоти људској сваки народ и сваки човек тражи власт и сласт и славу, подражавајући папи римском. По памети људској сваки народ и сваки човек налази да је он најпаметнији и свега блага земаљскога најзаслужнији. Како да не буду онда ратови међу народима и људима? Како да не буде лудила и беснила код људи? Како да не буде болештина и суше и поплаве и чирева и сушице и револуција и ратова, и ратова? Мора све то да буде, као што мора гној да излази из загнојене ране, и као што мора да се шири гадан мирис од нагомилане нечистоће.
Папизам се служи политиком, јер тако се само долази до власти. Лутеранизам се служи философијом и науком, јер тако мисле доћи до памети. Тако је похотa дигла рат против памети и памет против похоти. То је нова вавилонска кула, то је Европа. Али је у наше време устало ново поколење европско, које је венчало похотa и памет у атеизму а одбацило папу и Лутера. Сад нити ко скрива похотa нити хвали памет. Људска похотa и људска памет венчани су у наше дане и створен је један брак који није ни католички ни лутерански, него очигледно и јавно сатански.
Данашња Европа није више ни папска ни лутеранска. Она је изван тога и ван тога. Она је скроз земаљска, и без жеље да се пење на небо ни са пасошем непогрешног папе нити пак уз лествице памети протестантске. Уопште, одриче се путовања из овога света. Жели да остане ту. Жели да му буде гроб где и колевка. Не зна за други свет. Не осећа озон небесни. Не види у сну анђеле и светитеље. За Богородицу не може да чује. Разврат га утврђује у мржњи против девичанства. Сав је трг у мраку. Све су сијалице погашене. Ај, какав ужасан мрак? Брат брату зарива мач у груди мислећи – непријатељ је. Одриче се отац сина и син оца. Вук је вуку вернији пријатељ него човек човеку.
А шта је све Христос учинио за Европу, и како се Европа захвалила Христу? То је, браћо, предмет за размишљање и поуку.
Шта је Христос учинио за Европу?
Више него све. Јер све то би било оно што људи могу очекивати. Али Христос је учинио за Европу далеко више него што су људи умели да очекују. Христос је разагнао у Европи мрак незнабоштва и глупост идолопоклонства. Тиме смо све рекли за онога ко зна шта значе те две речи: незнабоштво и идолопоклонство. А за оне који то не знају, рећи ћемо нешто више. Европско незнабоштво и идолопоклонство било је исто онако мрачно и глупо као незнабоштво и идолопоклонство црначких племена наших дана у Африци. Али само још суровије, суровије утолико уколико је крв потомака Јафетових гонила људе на веће крајности, него ли крв Хамова.
наставак у коментару
Пријатељ божији
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
👏18👌7❤4💯2
1/3
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА: Духовне поуке
⚫️ Савремени нагласак на екуменизму и дијалогу са другим религијским групацијама и заједницама, макар и био добронамеран, оставља утисак да се сведочење православне вере ставља у други план, посебно када се односи на сусрете са римокатолицима, протестантима или самим папом.
✍️Ипођакон Душан Миљковић
Да ли српски патријарх Порфирије исповеда и сведочи истину православне вере
Право на интелектуално изјашњење и дијал
Право на интелектуално изјашњење и усаглашавање између појединаца, организација или групација, као и заговарање и остварење дијалога, основно је право сваког човека. Свако има могућност да изрази своје ставове, брани своје интересе и учествује у јавном дискурсу.
Међутим, када је у питању црквеност и духовни живот, ситуација је другачија. У Цркви слобода мишљења и дискусија мора бити у оквиру канонског поретка и православног учења, јер духовна истина није предмет личног укуса. Дијалог и интелектуално изјашњење не смеју надмашити потребу за духовном дисциплином и верном исповедношћу.
Црква Христова као Тело и стуб истине
Црква Христова је савршена и вечна (Еф. 1,4), јер је утемељена у личности Господа Исуса Христа (Еф. 1,22–23) и стечена Његовом драгоценом крвљу (1. Петр. 1,18–19). Она није тек институција људског поретка, нити организација створена људском вољом, већ Богочовечанско Тело Христово – живи и благодатни организам у коме се нераздвојиво сједињују Божанско и човечанско.
У њој пребива сам Господ Христос као Глава, а верни као њени живи удови, јер „Он је глава тела, Цркве“ (Кол. 1,18), сједињени благодаћу Духа Светога. Зато Црква чува, пројављује и сведочи вечну и непроменљиву истину.
У њој постоји Божански закон и духовни поредак, који представља морални и духовни путоказ за све који желе да живе у заједници са Богом и да буду истински чланови црквене заједнице. Како каже Свети Јован Златоусти: „Без закона Божијег вера је као брод без компаса, скренуће са правог пута“ (О светој вери).
Божији закон за Цркву није само пропис; он је вечита егзистенција, из које извире свака духовна активност и морални живот. Због тога Црква има обавезу да проповеда Реч Божију, да је тумачи, предочава и сведочи, да усмерава вернике ка спасењу и васпитава их у духу свете истине.
Крштење и учешће у животу Цркве
Ако већ имамо савршени Закон Божији по коме треба да се владамо као верници, онда морамо приступити и његовом испуњењу ако желимо сопствено спасење. Услов је, наравно, крштење у име Оца и Сина и Светога Духа (Мат. 28,19–20), које чини човека чланом Цркве и учесником у животу духовне заједнице.
Свет у којем живимо није само свет верника. У њему делују разне идеологије, политичке платформе, организације и религијске групације, са субјективним интересима. Сви они су слободни људи који имају право да износе своје ставове и мишљења.
Без обзира што многи од њих не припадају православној вери, Црква има обавезу да се моли за њих, да их поучи и предочи истину о животу вечном, указујући на лик и дело Господа Исуса Христа као Спаситеља света. Притом се Црква једнако моли и за своје непријатеље (Мат. 5,44), показујући љубав без граница, али увек утемељену у истини вере.
Начин причешћивања
Један од кључних аспеката очувања вере је приступ и однос према Светом Причешћу. Православна традиција вековима је обликовала и чувала поредак причешћивања, који обухвата духовну припрему, пост, молитву, покајање и приступање Светој тајни са страхом Божијим, вером и љубављу.
Тај поредак није плод случајних историјских околности, већ израз дубоког литургијског и духовног искуства Цркве.
Одувек се причешћивало на крају Свете Литургије, као саставни део самог богослужења, а не као изопштени или одвојени чин. На тај начин верници прате целокупан ток Литургије и учествују у њој, без метежа и журбе да одмах изађу након причешћа. Ја сам читавог живота пратио и учествовао у оваквом поретку Свете Литургије, приступајући Светом Причешћу са вером и страхом Божијим, никада не помишљајући...
наставак у коментару
Наука и култура
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА: Духовне поуке
✍️Ипођакон Душан Миљковић
Да ли српски патријарх Порфирије исповеда и сведочи истину православне вере
Право на интелектуално изјашњење и дијал
Право на интелектуално изјашњење и усаглашавање између појединаца, организација или групација, као и заговарање и остварење дијалога, основно је право сваког човека. Свако има могућност да изрази своје ставове, брани своје интересе и учествује у јавном дискурсу.
Међутим, када је у питању црквеност и духовни живот, ситуација је другачија. У Цркви слобода мишљења и дискусија мора бити у оквиру канонског поретка и православног учења, јер духовна истина није предмет личног укуса. Дијалог и интелектуално изјашњење не смеју надмашити потребу за духовном дисциплином и верном исповедношћу.
Црква Христова као Тело и стуб истине
Црква Христова је савршена и вечна (Еф. 1,4), јер је утемељена у личности Господа Исуса Христа (Еф. 1,22–23) и стечена Његовом драгоценом крвљу (1. Петр. 1,18–19). Она није тек институција људског поретка, нити организација створена људском вољом, већ Богочовечанско Тело Христово – живи и благодатни организам у коме се нераздвојиво сједињују Божанско и човечанско.
У њој пребива сам Господ Христос као Глава, а верни као њени живи удови, јер „Он је глава тела, Цркве“ (Кол. 1,18), сједињени благодаћу Духа Светога. Зато Црква чува, пројављује и сведочи вечну и непроменљиву истину.
У њој постоји Божански закон и духовни поредак, који представља морални и духовни путоказ за све који желе да живе у заједници са Богом и да буду истински чланови црквене заједнице. Како каже Свети Јован Златоусти: „Без закона Божијег вера је као брод без компаса, скренуће са правог пута“ (О светој вери).
Божији закон за Цркву није само пропис; он је вечита егзистенција, из које извире свака духовна активност и морални живот. Због тога Црква има обавезу да проповеда Реч Божију, да је тумачи, предочава и сведочи, да усмерава вернике ка спасењу и васпитава их у духу свете истине.
Крштење и учешће у животу Цркве
Ако већ имамо савршени Закон Божији по коме треба да се владамо као верници, онда морамо приступити и његовом испуњењу ако желимо сопствено спасење. Услов је, наравно, крштење у име Оца и Сина и Светога Духа (Мат. 28,19–20), које чини човека чланом Цркве и учесником у животу духовне заједнице.
Свет у којем живимо није само свет верника. У њему делују разне идеологије, политичке платформе, организације и религијске групације, са субјективним интересима. Сви они су слободни људи који имају право да износе своје ставове и мишљења.
Без обзира што многи од њих не припадају православној вери, Црква има обавезу да се моли за њих, да их поучи и предочи истину о животу вечном, указујући на лик и дело Господа Исуса Христа као Спаситеља света. Притом се Црква једнако моли и за своје непријатеље (Мат. 5,44), показујући љубав без граница, али увек утемељену у истини вере.
Начин причешћивања
Један од кључних аспеката очувања вере је приступ и однос према Светом Причешћу. Православна традиција вековима је обликовала и чувала поредак причешћивања, који обухвата духовну припрему, пост, молитву, покајање и приступање Светој тајни са страхом Божијим, вером и љубављу.
Тај поредак није плод случајних историјских околности, већ израз дубоког литургијског и духовног искуства Цркве.
Одувек се причешћивало на крају Свете Литургије, као саставни део самог богослужења, а не као изопштени или одвојени чин. На тај начин верници прате целокупан ток Литургије и учествују у њој, без метежа и журбе да одмах изађу након причешћа. Ја сам читавог живота пратио и учествовао у оваквом поретку Свете Литургије, приступајући Светом Причешћу са вером и страхом Божијим, никада не помишљајући...
наставак у коментару
Наука и култура
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
👏13❤4👌3💯1
Права имена насеља на историјским територијама Русије
Медији често објављују имена насеља која се налазе на историјским руским територијама које је Украјина преименовала. Који је исправан правопис и изговор ових имена? Званична руска имена ових градова и села представљена су у инфографици из новина „Взгляд“.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Медији често објављују имена насеља која се налазе на историјским руским територијама које је Украјина преименовала. Који је исправан правопис и изговор ових имена? Званична руска имена ових градова и села представљена су у инфографици из новина „Взгляд“.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
❤17🤔2🤯1
Амфилохије и Атанасије су са Тадићем кренули у издају Косова и Метохије
Амфилохије и Атанасије су са Тадићем кренули у издају Косова и Метохије, Вучић је довршио започето. Када је Тадић пристао да иде на међународне скупове на којима су наступали и делегати тада већ самопрокламоване лажне државе Косово, Амфи и Таса су ћутали. Када је Тадић склопио договор са лажном државом Косово да им препусти српску контролу над прелазима Брњак и Јариње на северу КиМ, Амфи и Таса су ћутали. Када је српски народ подигао барикаде да спречи шиптарско запоседање тих прелаза, Амфи и Таса су ћутали. А ко ћути на издају, прећутно се са њом слаже. Само је вл. Артемије у прогонству тада дизао глас против Тадићеве издаје и подржао српски народ на барикадама – његови монаси су лично помагали барикаде на терену и благосиљали народ.
Зашто су Амфи и Таса подмазивали Тадићеву издају тада, а после критиковали Вучића због издаје?
Лично су били блиски са Тадићем. Рачунали су да ће он временом извршити притисак на Синод и Сабор да се Епархијама СПЦ у Црној Гори да најпре аутономија по узору на Украјинску Цркву под Московским патријархатом, а онда и аутокефалија. Да је то био план, сведочи и Амфилохијево неканонско и самовољно узимање титуле архиепископа (најнижа титула која омогућава аутономију и аутокефалност), брисање одредница „српска“ из назива Митрополије, скидање српских народних застава из храмовних порти по старој ЦГ и Подгорици, увођење неканонског Епархијског савета под називом „Православна Црква у Црној Гори“ (такође без одреднице „СПЦ“ или „српска“ у себи), лажне тврдње Гојка Перовића да је Црква у ЦГ пре 1920. била аутокефална (а није, јер није могла самостално да хиротонише епископе).
Када је Тадић љоснуо са власти, дошао је Вучић који је чедо Буловића, бачког епископа који је одавно био у каријерном сукобу са Амфилохијем и који је стога минирао све Амфијеве планове где год је то могуће, па тако и пројекат аутономије/аутокефалије за Митрополију. Амфи је одлепио. И само због тога што му је миниран тај нечасан план, почиње да узима Косово у уста и по имену таргетира Вучића за све његове издаје везано за Косово, а које су несумњиве. Атак на Вучића као издајника Косова и Српства му је одлично дошао и да мобилизује Србе у ЦГ који иначе често (част мањини) имају склоност да све Србе у Србији третирају као мање вредне од себе. У смислу – „Ето га Вучић и владике у Србији издаше Косово, дај да се ми сачувамо од тог зла кроз нашу Православну Цркву у Црној Гори“. С тим да је тежио да под њу подведе и Захумско-херцеговачку Епархију и део Рашко-призренске Епархије (бар у њеном метохијском делу) које нису под контролом државе Србије, а све како би одвајање од Патријаршије лакше продао Србогорцима под геслом – „Ето, нисмо се одвојили од најбољег дела Србије, Дечани и Тврдош су са нама, Вучић је остао без тих светиња и не може да их опогани“. Зато је деценијама неканонски вршљао по Дечанима без сагласности надлежног епископа Артемија, правио је базу за оцеубиство које су Сава Јањић и Теодосије спровели кад је било политички опортуно – како би отргао Метохију и ставио је под своје окриље.
Од тог оцеубиства је и кренула заправо издаја Косова, не од Вучића. У депешама Викиликса се види да се фебруара 2010. Амфилохије састао са америчком амбасадорком у Београду и уверио је да уклањање Артемија – по њеној жељи – са Косова може да прође глатко. Амбасадорка Ворлик је тражила да се Артемије уклони, јер је рекла да са њим не може да гради косовску независност, али да са Савом Јањићем и Теодосијем може.
Амфи је одустао да од Вучића и Буловића тражи да му канонски дају аутономију или аутокефалију. Али, ту му је био Вартоломеј као план Б. Вартоломеј је као противуслугу тражио да Амфи испослује како зна и уме долазак СПЦ на ЦИА Критски екуменистички Сабор из 2016. Наш патријарх није хтео да иде, јер су Руси одустали (премда су и он и Руси потписали јеретичке предсаборске припремне документе у духу женевског екуменизма децембра 2015 у Шамбезију).
наставак у коментару
Борба за истину
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Амфилохије и Атанасије су са Тадићем кренули у издају Косова и Метохије, Вучић је довршио започето. Када је Тадић пристао да иде на међународне скупове на којима су наступали и делегати тада већ самопрокламоване лажне државе Косово, Амфи и Таса су ћутали. Када је Тадић склопио договор са лажном државом Косово да им препусти српску контролу над прелазима Брњак и Јариње на северу КиМ, Амфи и Таса су ћутали. Када је српски народ подигао барикаде да спречи шиптарско запоседање тих прелаза, Амфи и Таса су ћутали. А ко ћути на издају, прећутно се са њом слаже. Само је вл. Артемије у прогонству тада дизао глас против Тадићеве издаје и подржао српски народ на барикадама – његови монаси су лично помагали барикаде на терену и благосиљали народ.
Зашто су Амфи и Таса подмазивали Тадићеву издају тада, а после критиковали Вучића због издаје?
Лично су били блиски са Тадићем. Рачунали су да ће он временом извршити притисак на Синод и Сабор да се Епархијама СПЦ у Црној Гори да најпре аутономија по узору на Украјинску Цркву под Московским патријархатом, а онда и аутокефалија. Да је то био план, сведочи и Амфилохијево неканонско и самовољно узимање титуле архиепископа (најнижа титула која омогућава аутономију и аутокефалност), брисање одредница „српска“ из назива Митрополије, скидање српских народних застава из храмовних порти по старој ЦГ и Подгорици, увођење неканонског Епархијског савета под називом „Православна Црква у Црној Гори“ (такође без одреднице „СПЦ“ или „српска“ у себи), лажне тврдње Гојка Перовића да је Црква у ЦГ пре 1920. била аутокефална (а није, јер није могла самостално да хиротонише епископе).
Када је Тадић љоснуо са власти, дошао је Вучић који је чедо Буловића, бачког епископа који је одавно био у каријерном сукобу са Амфилохијем и који је стога минирао све Амфијеве планове где год је то могуће, па тако и пројекат аутономије/аутокефалије за Митрополију. Амфи је одлепио. И само због тога што му је миниран тај нечасан план, почиње да узима Косово у уста и по имену таргетира Вучића за све његове издаје везано за Косово, а које су несумњиве. Атак на Вучића као издајника Косова и Српства му је одлично дошао и да мобилизује Србе у ЦГ који иначе често (част мањини) имају склоност да све Србе у Србији третирају као мање вредне од себе. У смислу – „Ето га Вучић и владике у Србији издаше Косово, дај да се ми сачувамо од тог зла кроз нашу Православну Цркву у Црној Гори“. С тим да је тежио да под њу подведе и Захумско-херцеговачку Епархију и део Рашко-призренске Епархије (бар у њеном метохијском делу) које нису под контролом државе Србије, а све како би одвајање од Патријаршије лакше продао Србогорцима под геслом – „Ето, нисмо се одвојили од најбољег дела Србије, Дечани и Тврдош су са нама, Вучић је остао без тих светиња и не може да их опогани“. Зато је деценијама неканонски вршљао по Дечанима без сагласности надлежног епископа Артемија, правио је базу за оцеубиство које су Сава Јањић и Теодосије спровели кад је било политички опортуно – како би отргао Метохију и ставио је под своје окриље.
Од тог оцеубиства је и кренула заправо издаја Косова, не од Вучића. У депешама Викиликса се види да се фебруара 2010. Амфилохије састао са америчком амбасадорком у Београду и уверио је да уклањање Артемија – по њеној жељи – са Косова може да прође глатко. Амбасадорка Ворлик је тражила да се Артемије уклони, јер је рекла да са њим не може да гради косовску независност, али да са Савом Јањићем и Теодосијем може.
Амфи је одустао да од Вучића и Буловића тражи да му канонски дају аутономију или аутокефалију. Али, ту му је био Вартоломеј као план Б. Вартоломеј је као противуслугу тражио да Амфи испослује како зна и уме долазак СПЦ на ЦИА Критски екуменистички Сабор из 2016. Наш патријарх није хтео да иде, јер су Руси одустали (премда су и он и Руси потписали јеретичке предсаборске припремне документе у духу женевског екуменизма децембра 2015 у Шамбезију).
наставак у коментару
Борба за истину
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
✍14💯6❤4👎4👍3😢3🤔2💩1
Forwarded from Република Српска Крајина
Опаска: Друга димензија ,,ЖЕТВЕ"
...ПОЛУ-ПРАЗНЕ САЛЕ
Јуче сам био на пројекцији филма „Жетва“.
Пола сале, празно.
Није то само слика једне биоскопске вечери.
То је пресек стања једног народа.
Да је гостовала нека старлета, да је певао Дино Мерлин, Џенан Лончаревић или Аца Лукас... сала би била тесна и тражила би се карта више.
Да је најавио концерт Марко Перковић Томпсон... тражила би се карта више.
Али када се приказује филм који боли, који подсећа, који сведочи... тада нема гужве.
Зашто?
Зато што истина није забавна.
Она не игра, не пева и не заводи.
Она опомиње... тешка за гледање.
А разлог је неразвијена свест код људи по питању културе сећања.
У МТС дворана, некадашњем Дому синдиката, филм се даје у малој сали. Као да се и симболички поручује:
истина је гурнута у страну, да не смета.
Неко ће рећи... „није било рекламе“.
И јесте тачно.
Али није то главни проблем.
Проблем је што смо се навикли на буку, а одвикли од тишине у којој се чује савест.
Када нам медији данима намећу небитне приче, када нам се подмећу туђе теме и туђи болови, онда се сопствена трагедија гура под тепих.
Филм који говори о нашој рани остаје „објава на Фејсбуку“ и друштвеним мрежама и пср портала, док се туђе приче претварају у националне догађаје.
И онда се чудимо.
Чудимо се што нам је култура сећања слаба.
Чудимо се што нам је национална свест плитка.
Чудимо се што нам је Косово пуно уста... а празно у делима.
Истина је једноставна и сурова:
не може народ који бежи од истине да очекује да га истина сачува.
„Жетва“ није само филм.
То је огледало.
А ми смо одлучили да не гледамо у њега.
Лакше је отићи на концерт.
Лакше је тапшати, певати, заборавити.
Лакше је гледати оно што нас не дотиче.
Али народ који бира лакше... временом изгуби и оно највредније... а ми полако то највредније губимо, и сведоци смо тога... али ћутимо.
Зато полу-празна сала није случајност.
То је последица.
Последица деценија занемаривања, прећуткивања, скретања пажње и одсуства одговорности.
И није срамота што филм није био довољно промовисан.
Срамота је што нам је потребна реклама да бисмо дошли до истине о себи.
Док год будемо пунили сале за забаву, а празнили их за истину...
нећемо имати право да се жалимо што нас други не поштују.
Јер прво смо сами престали да поштујемо себе.
Препорука
Овај филм треба да гледају ученици.
Средњошколци.
Наставници.
Родитељи.
Не као обавезу... већ као суочавање.
Јер ако не научимо младе да гледају истину, научиће их неко други да гледају лаж.
А тада више нећемо имати празне сале... већ празне главе.
Ђорђе Бојанић
...ПОЛУ-ПРАЗНЕ САЛЕ
Јуче сам био на пројекцији филма „Жетва“.
Пола сале, празно.
Није то само слика једне биоскопске вечери.
То је пресек стања једног народа.
Да је гостовала нека старлета, да је певао Дино Мерлин, Џенан Лончаревић или Аца Лукас... сала би била тесна и тражила би се карта више.
Да је најавио концерт Марко Перковић Томпсон... тражила би се карта више.
Али када се приказује филм који боли, који подсећа, који сведочи... тада нема гужве.
Зашто?
Зато што истина није забавна.
Она не игра, не пева и не заводи.
Она опомиње... тешка за гледање.
А разлог је неразвијена свест код људи по питању културе сећања.
У МТС дворана, некадашњем Дому синдиката, филм се даје у малој сали. Као да се и симболички поручује:
истина је гурнута у страну, да не смета.
Неко ће рећи... „није било рекламе“.
И јесте тачно.
Али није то главни проблем.
Проблем је што смо се навикли на буку, а одвикли од тишине у којој се чује савест.
Када нам медији данима намећу небитне приче, када нам се подмећу туђе теме и туђи болови, онда се сопствена трагедија гура под тепих.
Филм који говори о нашој рани остаје „објава на Фејсбуку“ и друштвеним мрежама и пср портала, док се туђе приче претварају у националне догађаје.
И онда се чудимо.
Чудимо се што нам је култура сећања слаба.
Чудимо се што нам је национална свест плитка.
Чудимо се што нам је Косово пуно уста... а празно у делима.
Истина је једноставна и сурова:
не може народ који бежи од истине да очекује да га истина сачува.
„Жетва“ није само филм.
То је огледало.
А ми смо одлучили да не гледамо у њега.
Лакше је отићи на концерт.
Лакше је тапшати, певати, заборавити.
Лакше је гледати оно што нас не дотиче.
Али народ који бира лакше... временом изгуби и оно највредније... а ми полако то највредније губимо, и сведоци смо тога... али ћутимо.
Зато полу-празна сала није случајност.
То је последица.
Последица деценија занемаривања, прећуткивања, скретања пажње и одсуства одговорности.
И није срамота што филм није био довољно промовисан.
Срамота је што нам је потребна реклама да бисмо дошли до истине о себи.
Док год будемо пунили сале за забаву, а празнили их за истину...
нећемо имати право да се жалимо што нас други не поштују.
Јер прво смо сами престали да поштујемо себе.
Препорука
Овај филм треба да гледају ученици.
Средњошколци.
Наставници.
Родитељи.
Не као обавезу... већ као суочавање.
Јер ако не научимо младе да гледају истину, научиће их неко други да гледају лаж.
А тада више нећемо имати празне сале... већ празне главе.
Ђорђе Бојанић
👍21💯19😭11❤3👏3
✍ Миодраг Зарковић
Има ли тачног податка на овом урнебесном списку који кружи по профилима и групама милих хрватских комшија? Не знам на која три нобеловца мисле, али вероватно је један од њих Иво Андрић - који се за живота преко десет пута изјаснио као српски писац и Србин, а одбио да га уврсте међу хрватске књижевнике. Могуће је да су и Николу Теслу убројали у "нобеловце". Ено су му и портрет ставили на слику. Човек, наравно, није био ни Хрват ни нобеловац.
То да се у 13. веку молило на хрватском језику, можда је тачно. Али тај хрватски, без икакве сумње, није ни личио на данашњи "хрватски", који и није језик него отимачина српског. Што се тиче милиона жртава, било би занимљиво сазнати на коју то "повијест" мисле, пошто историји није позната никаква велика битка - некмоли рат! - где су Хрвати играли значајну улогу. Оно, јесу њихови одреди оставили крваве трагове у верским сукобима по средњој Европи ("Сачувај нас Боже куге и Хрвата"), али чисто сумњам да се њихови укупни губици у тим кланицама могу мерити и хиљадама, камоли милионима.
Најјаче је ипак оно последње: нити један започети рат.
Други светски, што јес јес, нису започели, али су зато свега четири дана по нападу Хитлерове Немачке на Југославију прогласили своју НДХ, чија су зверства запрепастила чак и нацисте. Међу усташким жртвама биле су и десетине рођака "хрватског нобеловца" Николе Тесле.
Крвопролиће 90их су вала започели. Они, директно и неопозиво - нападима на касарне регуларне војске, што није ни могло да исходује било чим другим осим оружаним одговором те следствено ратом. То су, уосталом, потврдили чак и хрватски руководиоци из тог времена, Бољковац у мемоарима а Туђман у интервјуима - обојица изричито признајући да рата не би било да га они нису хтели.
Дакле, може ли неко да потврди, има ли тачног податка на овом списку?
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Има ли тачног податка на овом урнебесном списку који кружи по профилима и групама милих хрватских комшија? Не знам на која три нобеловца мисле, али вероватно је један од њих Иво Андрић - који се за живота преко десет пута изјаснио као српски писац и Србин, а одбио да га уврсте међу хрватске књижевнике. Могуће је да су и Николу Теслу убројали у "нобеловце". Ено су му и портрет ставили на слику. Човек, наравно, није био ни Хрват ни нобеловац.
То да се у 13. веку молило на хрватском језику, можда је тачно. Али тај хрватски, без икакве сумње, није ни личио на данашњи "хрватски", који и није језик него отимачина српског. Што се тиче милиона жртава, било би занимљиво сазнати на коју то "повијест" мисле, пошто историји није позната никаква велика битка - некмоли рат! - где су Хрвати играли значајну улогу. Оно, јесу њихови одреди оставили крваве трагове у верским сукобима по средњој Европи ("Сачувај нас Боже куге и Хрвата"), али чисто сумњам да се њихови укупни губици у тим кланицама могу мерити и хиљадама, камоли милионима.
Најјаче је ипак оно последње: нити један започети рат.
Други светски, што јес јес, нису започели, али су зато свега четири дана по нападу Хитлерове Немачке на Југославију прогласили своју НДХ, чија су зверства запрепастила чак и нацисте. Међу усташким жртвама биле су и десетине рођака "хрватског нобеловца" Николе Тесле.
Крвопролиће 90их су вала започели. Они, директно и неопозиво - нападима на касарне регуларне војске, што није ни могло да исходује било чим другим осим оружаним одговором те следствено ратом. То су, уосталом, потврдили чак и хрватски руководиоци из тог времена, Бољковац у мемоарима а Туђман у интервјуима - обојица изричито признајући да рата не би било да га они нису хтели.
Дакле, може ли неко да потврди, има ли тачног податка на овом списку?
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
💯42💩12❤1
Forwarded from Евроазијски пут (`)
Сигурно је већина имала прилике чути и видети ону холограмско-пионирско-
антисрпску
вашарску Вучићеву представу у Арени.
Славље уз певаљке, роштиљ, јефтину сценографију преплаћених рекламних агенција због локалних избора у десет општина Србије.
У моменту потпуне предаје и издаје Косова и Метохије ово је за сваког Србина и болно и трагично.
Сведочимо потпуном слому морала и бесрамљу.
Број присутних (колики год био) је мера и слика шта грамзивост, алавост и користољубље могу направити од човека.
Памти Србине.
антисрпску
вашарску Вучићеву представу у Арени.
Славље уз певаљке, роштиљ, јефтину сценографију преплаћених рекламних агенција због локалних избора у десет општина Србије.
У моменту потпуне предаје и издаје Косова и Метохије ово је за сваког Србина и болно и трагично.
Сведочимо потпуном слому морала и бесрамљу.
Број присутних (колики год био) је мера и слика шта грамзивост, алавост и користољубље могу направити од човека.
Памти Србине.
👍36💯13👏11🤮6❤4
Прије 22 године 27 професора стало је у одбрану српског језика у Црној Гори.
Њих 26 из Никшића и 1 из Херцег Новог, добили су отказе жртвујући себе у одбрани српског језика.
,,Онај ко жртвује себе због језика, тај ће жртвовати и живот за свој народ”, како рекоше пријатељи са странице Српска слога.
Да поменемо и упамтимо имена ових великих људи: Професор Ратко Шкулетић се замонашио и као отац Јефтимије игуман је Пивског манастира, а Светозар Ћираковић српски језик сада предаје у Скадру.
Занимљиво је да је професор филозофије који је стао у одбрану српског језика, односно професора, Миодраг Тодоровић данас старјешина Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, док његов колега Веселин Матовић уређује часопис „Слово”, а његова супруга и даље је без посла.
Остале њихове колеге и даље обесправљене чекају правду, а то су: Радинко Крулановић, Миодраг Бели Ковачевић, Весна Тодоровић, Борис Јовановић, Владенка Ковачевић, Марија Лалатовић, Драгана Тодоровић, Радован Чолаковић, Иванка Антовић, Душан Килибарда, Небојша Ђилас, Драгомир Нинковић, Радосав Ђурковић, Ранко Зечевић, Милојко Пушица, Веселин Кандић, Радмила Радовић, Љубица Јововић, Лидија Мијушковић, Миланка Оташевић Ђурђевац…
Чекајући правду у међувремену су преминули – Станка Никчевић из Никшића и Херцегновљанин Вуко Велаш.
Поред професора, протесту су се прикључили и ученици. Наиме, четири ђака су напустила школовање у Никшићу и наставили изван Црне Горе, у Требињу.
(Подаци су из 2018. године). Преминуо је и професор Ћираковић.
Заувек хвала дичним, правичним и усправним професорима!
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
❤59🫡16👏7🏆4
Евроазија
Српска Неоколонијална Служба приредиће за свог предЦедника скуп 21. марта у Београду на којем ће вођа представити програм "Србија 2030-2035" и на којем ће се обратити грађанима поводом предстојећих локалних избора у 10 градова и општина...јер Србија не сме…
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
🤣41💩21👍3❤2💯1
Трамп: Убијање је „велика част!“
Безгранични цинизам – елиминација вођа побуњеничких држава као метод западне спољне политике
У недељама откако је сукоб на Блиском истоку ескалирао, неколико високорангираних иранских политичара је убијено у америчким и израелским нападима. Првог дана рата, убијени су ирански врховни вођа Али Хамнеи и министар одбране Азиз Насирзадех, а затим је уследио атентат на Алија Лариџанија, секретара Врховног савета за националну безбедност, који је играо кључну улогу у обликовању спољне политике земље. 18. марта, ирански министар обавештајних послова Есмаил Хатиб је убијен у нападима. И чини се да ће се ово крвопролиће наставити, показујући да је Запад учинио атентате уобичајеном методом своје спољне политике.
У међувремену, такозване „цивилизоване земље“ остају неме, подржавајући или одбијајући да реагују на овај масакр у Ирану и претње даљим одмаздама. А ако се и изјасне против тога, то је само да би цинично прогласиле такве акције „непрактичним“. Као што, на пример, чини британски лист Гардијан , објављујући чланак 19. марта који – не, не, не протестује због гнусних убистава – једноставно наводи да америчка и израелска стратегија елиминације високих иранских званичника „може бити контрапродуктивна“.
Њен аутор, Питер Бомонт, пише стварно да покушај „обезглављивања“ државе може ојачати отпор, а не дестабилизовати режим. Он каже да, иако је убијање свакако могуће, оно неће донети никакву корист.
„Израелска одлука да овласти своју војску да изврши атентат на било ког високорангираног иранског званичника са његове листе за одстрел покренула је озбиљна нова питања о такозваној стратегији обезглављивања и шта се њоме жели постићи“, напомиње аутор чланка. Он то објашњава тиме да „израелска историја атентата не указује на значајан успех. Током година, Израел је убио бројне високе лидере Хамаса и Хезболаха, укључујући духовног вођу Хамаса шеика Ахмеда Јасина 2004. године и генералног секретара Хезболаха Хасана Насралаха. Међутим, док су израелске кампање ослабиле ове групе, обе су повратиле своје позиције.“
Џон Б. Алтерман из Центра за стратешке и међународне студије у Вашингтону је још један скептик, наводећи пример Хамаса, за који каже да је „као политички покрет потрошио своје мученике и животе да би се борио други дан “. У недавној објави је написао : „Нажалост, значајна побољшања вероватно неће бити постигнута одсецањем глава. Свака ситуација је јединствена и свака има елемент случајности. Међутим, досадашњи резултати унапређења амбициозних политичких циљева – што је управо оно што Сједињене Државе имају – уз ограничене војне напоре остављају много тога да се пожели.“
Стивен Сајмон, стручњак за безбедност на Дартмут колеџу и бивши званичник Савета за националну безбедност, написао је у својој књизи „Рат на стенама“: „Сценарио који заслужује више пажње него што је добио није ирански колапс, већ иранска истрајност; рањен, реваншистички настројен и неуправљив алатима којима је добијен рат.“
Оно што је запањујуће код таквог резоновања јесте његов изузетан цинизам. Готово је као да је неко некада рекао Хитлеру да је истребљивање људи у концентрационим логорима и гасним пећима једноставно непрактично, јер би то окренуло јавно мњење у другим земљама против Немачке. Без помињања да је то био монструозан злочин против човечности.
Дана 18. марта, портпарол руског председника Дмитриј Песков оштро је осудио акције усмерене на елиминацију иранског политичког руководства. Одговарајући на питања новинара о томе да ли елиминација иранског политичког руководства представља ратни злочин, Песков је рекао : „Апсолутно. Најоштрије осуђујемо акције усмерене на наношење штете здрављу, или посебно убиство и елиминацију, представника руководства сувереног и независног Ирана, као и других земаља.“
Русија није једина која је огорчена. Кина се противи употреби војне силе у међународним односима и шокирана је извештајима да је израелској војсци овлашћено да убије било ког високорангираног иранског званичника, рекао је....
наставак у коментару
fondsk.ru
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Безгранични цинизам – елиминација вођа побуњеничких држава као метод западне спољне политике
У недељама откако је сукоб на Блиском истоку ескалирао, неколико високорангираних иранских политичара је убијено у америчким и израелским нападима. Првог дана рата, убијени су ирански врховни вођа Али Хамнеи и министар одбране Азиз Насирзадех, а затим је уследио атентат на Алија Лариџанија, секретара Врховног савета за националну безбедност, који је играо кључну улогу у обликовању спољне политике земље. 18. марта, ирански министар обавештајних послова Есмаил Хатиб је убијен у нападима. И чини се да ће се ово крвопролиће наставити, показујући да је Запад учинио атентате уобичајеном методом своје спољне политике.
У међувремену, такозване „цивилизоване земље“ остају неме, подржавајући или одбијајући да реагују на овај масакр у Ирану и претње даљим одмаздама. А ако се и изјасне против тога, то је само да би цинично прогласиле такве акције „непрактичним“. Као што, на пример, чини британски лист Гардијан , објављујући чланак 19. марта који – не, не, не протестује због гнусних убистава – једноставно наводи да америчка и израелска стратегија елиминације високих иранских званичника „може бити контрапродуктивна“.
Њен аутор, Питер Бомонт, пише стварно да покушај „обезглављивања“ државе може ојачати отпор, а не дестабилизовати режим. Он каже да, иако је убијање свакако могуће, оно неће донети никакву корист.
„Израелска одлука да овласти своју војску да изврши атентат на било ког високорангираног иранског званичника са његове листе за одстрел покренула је озбиљна нова питања о такозваној стратегији обезглављивања и шта се њоме жели постићи“, напомиње аутор чланка. Он то објашњава тиме да „израелска историја атентата не указује на значајан успех. Током година, Израел је убио бројне високе лидере Хамаса и Хезболаха, укључујући духовног вођу Хамаса шеика Ахмеда Јасина 2004. године и генералног секретара Хезболаха Хасана Насралаха. Међутим, док су израелске кампање ослабиле ове групе, обе су повратиле своје позиције.“
Џон Б. Алтерман из Центра за стратешке и међународне студије у Вашингтону је још један скептик, наводећи пример Хамаса, за који каже да је „као политички покрет потрошио своје мученике и животе да би се борио други дан “. У недавној објави је написао : „Нажалост, значајна побољшања вероватно неће бити постигнута одсецањем глава. Свака ситуација је јединствена и свака има елемент случајности. Међутим, досадашњи резултати унапређења амбициозних политичких циљева – што је управо оно што Сједињене Државе имају – уз ограничене војне напоре остављају много тога да се пожели.“
Стивен Сајмон, стручњак за безбедност на Дартмут колеџу и бивши званичник Савета за националну безбедност, написао је у својој књизи „Рат на стенама“: „Сценарио који заслужује више пажње него што је добио није ирански колапс, већ иранска истрајност; рањен, реваншистички настројен и неуправљив алатима којима је добијен рат.“
Оно што је запањујуће код таквог резоновања јесте његов изузетан цинизам. Готово је као да је неко некада рекао Хитлеру да је истребљивање људи у концентрационим логорима и гасним пећима једноставно непрактично, јер би то окренуло јавно мњење у другим земљама против Немачке. Без помињања да је то био монструозан злочин против човечности.
Дана 18. марта, портпарол руског председника Дмитриј Песков оштро је осудио акције усмерене на елиминацију иранског политичког руководства. Одговарајући на питања новинара о томе да ли елиминација иранског политичког руководства представља ратни злочин, Песков је рекао : „Апсолутно. Најоштрије осуђујемо акције усмерене на наношење штете здрављу, или посебно убиство и елиминацију, представника руководства сувереног и независног Ирана, као и других земаља.“
Русија није једина која је огорчена. Кина се противи употреби војне силе у међународним односима и шокирана је извештајима да је израелској војсци овлашћено да убије било ког високорангираног иранског званичника, рекао је....
наставак у коментару
fondsk.ru
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
💩21💊3💯1
✍️Владимир Умељић
ЖИВОТ ЈЕ… ЈЕДНА ПАРАБОЛА?
Парабола је по дефиницији, као што је познато, „једно кратко поучно приповедање, које се односи на живот и које читалац мора сам да дешифрује, јер се њена порука крије између редова“.
Нисам сигурно први а камоли једини који мора да констатује, да наше време све више подсећа на оно пре светских ратова, при чему су средства за (само)уништење данас далеко ефикаснија. Никада се не може довољно апеловати на здрав разум и надати се да ће он ипак преовладати.
Учестали ратови, закон џунгле, болесне фантазије водећих светских политичара о овладавању читавим светом, множење мултимилијардера по цену масовне глади широм земљине кугле, претња климатске катаклизме, растући егоизам и следствено онечовечење „нормалног“ човека…
А при томе сви људи живе на једној планети, седе у истом чамцу. Или возу.
Доњи редови нису тешки за дешифровати, јер то је наш живот одевен у параболу.
Био једном један воз…
Кретао се дању и ноћу, пролазио кроз дубоке тунеле и поврх високих надвожњака, кроз сва годишња доба, по сунцу, киши и снегу, праволинијски, кроз кривине, узбрдо и низбрдо. Стајао је на станицама, људи су се укрцавали и силазили са њега, свако на својој последњој станици.
Воз је убрзавао и успоравао, каткад су шкрипале кочнице, дешавали су се повремено и удеси, застоји и чула се упозоравајућа сирена. Воз као воз. Људи су се упознавали, разговарали, смејали и понекад свађали. Неки су се заљубљивали а било је и џепароша, мамипара, шибицара и сецикеса.
Кондуктери су били у униформама, сличним полицијским, људи који су се старали о безбедности били су пре војнички униформисани, одела контролора су подсећала на стандардну одећу политичара а самозвани пророци, тумачи снова и гатаре су себе називали уредницима, новинарима, репортерима…
Они су заправо били продавци, међу којима су се нарочито истицали они, који су успешно крчмили шарене лаже, увијене у разнобојне светлуцаве обланде и украшене шареним тракама и растегљивим концима.
Нису недостајали ни жонглери сваке врсте, молери и ћате, клесари и тесари, фотографи и текстописци. Они су себе гласно називали уметницима, за разлику од кувара, пекара и посластичара, који су пре ћутке обављали своје делатности.
Неки су дизали тегове, други кројили хаљине, трећи по читаву ноћ посматрали звезде.
Било је и оних, који су окупљали децу око себе, држали им предавања о свему и свачему, забављали их и досађивали им, прекоравали их и хвалили, старали се о њиховим бригама и разбибризи.
А ако би неко из било ког разлога занемоћао, ту су били они у белим мантилима, са шприцевима, стетоскопима, разнобојним флашцама и зубарским бушилицама у џеповима, увек набране коже на челу и охоло дигнуте главе.
Људи као људи, нема чега нема.
Тако је међу њима било и поштених, искрених, спремних да помогну, пруже руку, саслушају, посаветују, саучествују, утеше. Па и да се и за друге помоле. Не сувише много њих, али ипак, нема чега нема када је много људи у једном возу. А има нас разних…
На њих су контролори, кондуктери, безбедњаци и продавци шарених лажа иначе нарочито обраћали пажњу, држали их под оком, вероватно јер су се разликовали од већине, то је увек сумњиво, јер тешко предвидљиво.
Када наиме неко подреди сопствени интерес туђем, не, ту мора да се нешто баш дебело ваља иза брда. А интерес духовно униформисане већине путника захтева да физички униформисани увек будно пазе на сва сумњива лица, која би могла да поремете устаљени ред и мир.
А то је увек опасно у затвореном простору, у возу, где су сви упућени један на другога.
Када би се неко попео у воз, било је увек оних, који су веровали да су чули из затворене кабине машиновође нешто што је звучало као „довођење“ или чак „рођење“. Али такви танани слушаоци су били врло малобројни, ретки и некако другачији.
А машиновођу ионако још нико није видео, да…
наставак у коментару
Искра
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
ЖИВОТ ЈЕ… ЈЕДНА ПАРАБОЛА?
Парабола је по дефиницији, као што је познато, „једно кратко поучно приповедање, које се односи на живот и које читалац мора сам да дешифрује, јер се њена порука крије између редова“.
Нисам сигурно први а камоли једини који мора да констатује, да наше време све више подсећа на оно пре светских ратова, при чему су средства за (само)уништење данас далеко ефикаснија. Никада се не може довољно апеловати на здрав разум и надати се да ће он ипак преовладати.
Учестали ратови, закон џунгле, болесне фантазије водећих светских политичара о овладавању читавим светом, множење мултимилијардера по цену масовне глади широм земљине кугле, претња климатске катаклизме, растући егоизам и следствено онечовечење „нормалног“ човека…
А при томе сви људи живе на једној планети, седе у истом чамцу. Или возу.
Доњи редови нису тешки за дешифровати, јер то је наш живот одевен у параболу.
Био једном један воз…
Кретао се дању и ноћу, пролазио кроз дубоке тунеле и поврх високих надвожњака, кроз сва годишња доба, по сунцу, киши и снегу, праволинијски, кроз кривине, узбрдо и низбрдо. Стајао је на станицама, људи су се укрцавали и силазили са њега, свако на својој последњој станици.
Воз је убрзавао и успоравао, каткад су шкрипале кочнице, дешавали су се повремено и удеси, застоји и чула се упозоравајућа сирена. Воз као воз. Људи су се упознавали, разговарали, смејали и понекад свађали. Неки су се заљубљивали а било је и џепароша, мамипара, шибицара и сецикеса.
Кондуктери су били у униформама, сличним полицијским, људи који су се старали о безбедности били су пре војнички униформисани, одела контролора су подсећала на стандардну одећу политичара а самозвани пророци, тумачи снова и гатаре су себе називали уредницима, новинарима, репортерима…
Они су заправо били продавци, међу којима су се нарочито истицали они, који су успешно крчмили шарене лаже, увијене у разнобојне светлуцаве обланде и украшене шареним тракама и растегљивим концима.
Нису недостајали ни жонглери сваке врсте, молери и ћате, клесари и тесари, фотографи и текстописци. Они су себе гласно називали уметницима, за разлику од кувара, пекара и посластичара, који су пре ћутке обављали своје делатности.
Неки су дизали тегове, други кројили хаљине, трећи по читаву ноћ посматрали звезде.
Било је и оних, који су окупљали децу око себе, држали им предавања о свему и свачему, забављали их и досађивали им, прекоравали их и хвалили, старали се о њиховим бригама и разбибризи.
А ако би неко из било ког разлога занемоћао, ту су били они у белим мантилима, са шприцевима, стетоскопима, разнобојним флашцама и зубарским бушилицама у џеповима, увек набране коже на челу и охоло дигнуте главе.
Људи као људи, нема чега нема.
Тако је међу њима било и поштених, искрених, спремних да помогну, пруже руку, саслушају, посаветују, саучествују, утеше. Па и да се и за друге помоле. Не сувише много њих, али ипак, нема чега нема када је много људи у једном возу. А има нас разних…
На њих су контролори, кондуктери, безбедњаци и продавци шарених лажа иначе нарочито обраћали пажњу, држали их под оком, вероватно јер су се разликовали од већине, то је увек сумњиво, јер тешко предвидљиво.
Када наиме неко подреди сопствени интерес туђем, не, ту мора да се нешто баш дебело ваља иза брда. А интерес духовно униформисане већине путника захтева да физички униформисани увек будно пазе на сва сумњива лица, која би могла да поремете устаљени ред и мир.
А то је увек опасно у затвореном простору, у возу, где су сви упућени један на другога.
Када би се неко попео у воз, било је увек оних, који су веровали да су чули из затворене кабине машиновође нешто што је звучало као „довођење“ или чак „рођење“. Али такви танани слушаоци су били врло малобројни, ретки и некако другачији.
А машиновођу ионако још нико није видео, да…
наставак у коментару
Искра
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
❤5🔥5👍1
🔥21❤3