Оцима и браћи, мајкама и сестрама, деци светосавској, и вапај и поздрав и упозорење, а силницима овога света који власт имају у нашем народу, и државним и црквеним, од Бога милост и опроштај, и правду небоземну од Господа Христа!

Пуне три године и неки дан више навршило се од Наше прве вапајне посланице туге у којој смо вапили и упозоравали, преклињали и указивали, још једном, након много пута, на небивалу издају нашег народа и косовске светиње тадашњим бриселско-охридским споразумним закулисним издајама.

Након три године, ништа ново, опет Велики Пост, опет срамне издаје и предаје и громогласно ћутање оних који би требало да говоре и не ћуте и до неба да вапију!

Велики пост, средопосна, крстопоклона недеља и Господ Христос који говори и упозорава на одрицање од себе и ношење свога крста, служење ближњем, еда бисмо Му макар мало наликовали; а молитвено се присећамо жртава мартовског погрома из 2004. године, те још више оплакујемо, и пред Богом и пред овим светом свој глас подижемо, у име оних жртава у српском народу над којима се тај погром тренутно у свему своме иродијадском безумљу и бестиђу наставља, интензивира и, – страшно је и помислити, а камоли написати – приводи крају, на Косову и Метохији; крају, нажалост, онаквом, каквим га наш непријатељ одавно замишља.

Од колонијалне власти садашњег и прошлих режима (не заборавимо и ону бившу власт, њено учествовање у прављењу интегрисаних прелаза и Б. Стефановићева цинична обећања окупљеним Србима како ће ту шиптарски цариници само да пију кафу и поздрављају оне што пролазе), у Београду осим издаје, од онда до данас, нисмо никада нешто боље очекивали, у спровођењу диктата који им је одређен и тако га послушнички и спроводе свих ових година.

Упрти су зато, не прсти, него очи, и савести, и срца, у црквене власти, на челу са прошлим и садашњим патријархом, и патријаршијском елитом, која световним властодршцима у овој небивалој издаји тако слугерањски асистира. Ако је, а ко би здраве памети и имало очуване савести могао другачије да констатује, државна власт уставорушитељска, ненародна и свеукупно капитулантско-издајничка, служећи неоколонијалним интересима глобалистичко-трансхуманистичке звери, ако је она непријатељ и маћеха овоме народу, као што јесте, не по први пут, са највећом тугом констатујемо да је то тренутно и црквено-административна врхушка осрамоћене београдске патријаршије. Верном народу Црква је увек брижна мајка. Није ли то она, него прељубочина маћеха, да ли је онда заиста и Црква или њена привидно пројектована симулација?

Ахтисаријевска, бриселска, охридска и свака друга издаја Косова и Метохије, тамошњег народа, светиња и гробаља, која је потписана, и прећутно спровођена, подмукло и кварно прихваћена и одобрена од стране тренутног и прошлих режима власти у Београду, не би никада могла опстати без, како пасивног, тако и активног одобравања и громогласног ћутања запоседатеља и актуелних предстојатеља Београдске патријаршије, милих ватиканских и загребачких љубитеља.

Очигледно је да је, стога, квинтесенција, мајсторски екстрахована у неким екуменистичко-глобалистичким псевдонаучним и псевдоверским лабораторијама зла, целокупне издаје Косова и Метохије, као и српског народа и његових небоземних интереса у целини, остварена управо антинародном издајом црквеног врха, како садашњег, тако и прошлог, надахнутом већ много пута виђеним опортунизмом бачко-ковиљске екуменистичке и антисрпске, удбашке школе, одакле се роје епископи фанариотског, ненародног и неправославног кова.

По речима једног од таквих ковиљских јастребова-епископа: „точак овог света иде својим путем, а ми, ако не идемо уз њега, бићемо прегажени!“ Ово бачко-ковиљско „вјерују“, којим их учи епископ бачки-бечки Иринеј, идеолог пропасти Српске цркве и народа, постало је религиозно-политички памфлет данашњице београдске патријаршије.