У раду се анализирају резултати преговора Београда и Приштине под посредништвом ЕУ последњих година, са акцентом на потписани споразум у Бриселу априла 2013. године. Имајући у виду да је 2006- 2007. од стране Србије, и уз помоћ пре свега Русије, одбијен Ахтисаријев план, поставља се питање зашто је сада прихваћен овај споразум, који се суштински не разликује од Ахтисаријевог плана. То је утолико чудније, ако се зна да је у међународном поретку управо у овом периоду од 2007. дошло до врло озбиљних промена односа снага, на штету промотера косовске независности. Америка, као главни промотер косовске независности, и даље је водећа светска сила, али сада у све више мултиполарном светском поретку где паралелно са њом егзистирају и друге светске силе, попут земаља БРИК-а које не подржавају косовску независност. Званични Београд, односно актуелна i prethodna влада Србије, определио се на овако велики уступак, добрим делом из идеологије придруживања Европској унији и то под веома неизвесним и отежаним околностима у којој се налазе и Унија и даљњи „европски пут“ Србије. Стога аутор рада сматра да би овако ризичан подухват, који се у исто време и противи актуелном Уставу Србије за шта владајућа гарнитура није добила мандат народа, морао да има тест демократски изражене воље грађана. Они би на адекватан начин морали да се упознају са свим околностима, везаним за Бриселски споразум, и да се на демократски организованом референдуму у том правцу и изјасне.

Вештачко језеро Ровни, настало преграђивањем реке Јабланице, данас крије једну од најтиших и најпотреснијих прича савремене Србије, судбину потопљене цркве Светог Архангела Михаила, у народу познате као Ваљевска Грачаница.

Ова светиња, чији први писани трагови потичу из 16. века, вековима је била духовно средиште овог краја. Њени камени зидови памтили су молитве, крштења, венчања и тишину манастирског живота. Упркос снажним реакцијама јавности и покушајима да се сачува, црква је 2016. године заувек нестала под водом приликом пуњења Језера Ровни.

Данас се Ваљевска Грачаница налази на око 18 метара дубине. Рониоци који су се усудили да зароне до ње описују призор као нестваран: у хладној води од свега неколико степени, кроз зеленкасту тишину пробијају се сунчеви зраци и обасјавају камену цркву која стоји готово нетакнута. Унутрашњост, снимљена камерама, изгледа као замрзнути тренутак прошлости, олтар, зидови и сводови сведоци су времена које је вода зауставила, али није избрисала.

Потопљени манастир данас представља симбол судара човекових потреба и културног наслеђа. За једне је жртва у име водоснабдевања и развоја, а за друге рана у колективном памћењу. Иако скривена испод површине, Ваљевска Грачаница и даље живи, не кроз звона и службе, већ кроз тишину дубине и снимке ронилаца који подсећају да се испод мирног језера налази светиња која није заборављена.

Терориста ЕУ Урсула фон дер Лајен хвали се како свет чини „безбеднијим за децу“.

Али ни речи о масакру који је починила Епштајнова коалиција у школи за девојчице у Минабу, у Ирану. Ни речи...