Увоз не сме да стане. Отворени Балкан?
Видели смо лажне студенте, ветеране, бајкере, а данас опет видимо лажне пољопривреднике.
Они, чији су трактори до јуче били утврђење око Пионирског парка, данас су решили да пређу у зграду Владе и седну за преговарачки сто!
🚜 Борба се води на улицама, а не на састанцима!
Друштвене мреже
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Видели смо лажне студенте, ветеране, бајкере, а данас опет видимо лажне пољопривреднике.
Они, чији су трактори до јуче били утврђење око Пионирског парка, данас су решили да пређу у зграду Владе и седну за преговарачки сто!
🚜 Борба се води на улицама, а не на састанцима!
Друштвене мреже
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
💩44❤1
Евроазија
Мохамед бин Зајед - Вучићев пријатељ и партнер у пољопривреди, грађевинарству и медијима Милионски послови и напад на независне медије - то повезује председника Србије Александра Вучића и шеика Мохамеда Бин Заједа из Абу Дабија чији је некадашњи сарадник…
Вучић: Немам везе с променама у Јунајтед медија
Председник Александар Вучић је данас демантовао да има икакве везе с променама у Јунајтед медијима, групацији у оквиру које послују телевизије Н1 и Нова С, лист Данас, недељник Радар, подгоричке Вијести.
„Онај што има више акција сменио је онога који има мање акције, ништа више“
Рекао је да "увек можете да пронађете разлог за гашење неке телевизије", водећи пример БК ТВ, али да он то "због демократије није желео да ради".
Изјавио је да се нада да ће у медијима компаније Јунајтед медија у Србији после промена у уређивачкој структури бити места за "пристојнију критику" власти коју би грађани онда понекад "и могли да прогутају".
агенција Бета
📌 Да ли нас ово преЦедник убеђује да никада не лаже?
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Председник Александар Вучић је данас демантовао да има икакве везе с променама у Јунајтед медијима, групацији у оквиру које послују телевизије Н1 и Нова С, лист Данас, недељник Радар, подгоричке Вијести.
„Онај што има више акција сменио је онога који има мање акције, ништа више“
Рекао је да "увек можете да пронађете разлог за гашење неке телевизије", водећи пример БК ТВ, али да он то "због демократије није желео да ради".
Изјавио је да се нада да ће у медијима компаније Јунајтед медија у Србији после промена у уређивачкој структури бити места за "пристојнију критику" власти коју би грађани онда понекад "и могли да прогутају".
агенција Бета
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
💩34🤣13
Forwarded from Уз Свој Народ
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Каже да јој повређена
Глава
Рука
Врат
Јуче јој о повређен врат обесили руку
Данас захладнело
Умотали јој руку и врат...зимска колекција
Ако јој сутра завију главу, личиће на мумију
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
Глава
Рука
Врат
Јуче јој о повређен врат обесили руку
Данас захладнело
Умотали јој руку и врат...зимска колекција
Ако јој сутра завију главу, личиће на мумију
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
💩36🤣17🤩5💊5
Прича о новосадској свилари некадашњем центру свиларске индустрије
Наиме, традиција гајења свилене бубе у Новом Саду потиче још из друге половине 18. века. Овим послом бавили су се углавном сиромашнији слојеви друштва, а приход од ове делатност много им је значио. У Новом Саду гајењем свилене бубе бавили су се највише Срби и Словаци, а коконе су откупљивали углавном Јевреји.
У посао су биле укључене све генерације у оквиру једне породице, која се бавила узгојем свилене бубе. Најчешће су деца и стари били задужени да ларве хране дудовим лишћем и да их, пошто се учауре бацају у врелу воду.
Прва свилара у Новом Саду основана 1770. године и сматра се првом државном фабриком текстила у АП Војводини и једном од најстаријих државних текстилних фабрика.
Од оснивања па све до њеног затварања педесетих година 20. века, новосадска свилара је увек била у власништву државе. Како свилена буба највише воли да се храни лишћем дуда, Аустроугарске власти су подстицале садњу стабала дуда, што је подстакло развој секундарне гране привреде, односно узгој стабала дуда – дударство.
И прва градска свилара имала је градску дудару, односно шуму од дудових стабала, мада су се користили и дудови засађени по насељу, као и са приватних имања. У то време, чак су и школе су имале обавезу да засаде одређен број стабала. Тако је Нови Сад крајем 18. века имао око 5.000 стабала дуда.
Колики је значај дудовог дрвета и колико је оно благородно, најбоље говори чињеница да се све користило и готово ништа није бацало. Осим листа који се употребљавао за храњење свилобубе, од дуда се користио и плод за исхрану свиња и печење чувене ракије „дудоваче“, а и дрво (када остари) за израду намештаја или огрев.
Прва Новосадска свилара је на жалост изгорела у бомбардовању 1849. године, али је на истом месту 1884. године изграђен знатно већи фабрички комплекс. Такође, тада је Новосадска свилара је преименована у државну фабрику свиле, што се сматра претечом касније фабрике НИТ (Новосадска индустрија текстила).
У просторијама свиларе вршено је само прикупљање кокона и одмотавање. У новом магацину, подигнутом након обнављања свиларе, били су смештени бадњеви, а наредне године набављено је 120 вретена, те се започело и са предењем. Крајем `80-их година 19. века купљене су и парне машине за предење. Тада је свилара производила 8-18 тона свиле, а у сезони је радило и до 500 радника, углавном жена и девојчица. Таква, само делимично обрађена свила, ношена је у Беч и Пешту.
Током свог постојања, Новосадска свилара је претрпела низ трансформација, рушена је и обнављана, била је у саставу различитих држава, али ниједна власт се није одрицала власништва.
Први власник била је Аустроугарска царевина, да би српске власти након 1918. године такође увиделе значај свиларства као индустријске гране привреде, те су Нови Сад прогласиле центром свиларства.
Свилара је добрим делом изгорела 1934. године, али је одмах обновљена. Пред Други светски рат добила је назив Привилеговано акционарско друштво државне фабрике свиле. За време рата фабрика је радила за окупаторску власт, а 1944. године све машине су биле пренете у Мађарску, да би после рата биле враћене.
Исто тако је било и после Другог светског рата, а за разлику од других крајева СФРЈ, у којима је свиларство било у приватном и друштвеном власништву, у Новом Саду је држава имала тапију на овај вид производње. У послератним годинама долази до уједињења ове свиларе, најпре у Војвођанску индустрију свиле, а потом, са неколико постојећих текстилних фабрика у Новом Саду, ствара се Текстилни комбинат, који ће касније постати НИТ.
Тако је било све до `50-тих година 20. века, када долази до наглог пропадања свиларства у АП Војводини, па и у Новом Саду. Један од узрока пропадања свиларства у АП Војводини била је појава тзв. дудовца и ширење болести дудовог стабла педесетих година прошлог века, када је тадашња држава донела уредбу о уништавању свих дудових стабала.
наставак у коментару
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Наиме, традиција гајења свилене бубе у Новом Саду потиче још из друге половине 18. века. Овим послом бавили су се углавном сиромашнији слојеви друштва, а приход од ове делатност много им је значио. У Новом Саду гајењем свилене бубе бавили су се највише Срби и Словаци, а коконе су откупљивали углавном Јевреји.
У посао су биле укључене све генерације у оквиру једне породице, која се бавила узгојем свилене бубе. Најчешће су деца и стари били задужени да ларве хране дудовим лишћем и да их, пошто се учауре бацају у врелу воду.
Прва свилара у Новом Саду основана 1770. године и сматра се првом државном фабриком текстила у АП Војводини и једном од најстаријих државних текстилних фабрика.
Од оснивања па све до њеног затварања педесетих година 20. века, новосадска свилара је увек била у власништву државе. Како свилена буба највише воли да се храни лишћем дуда, Аустроугарске власти су подстицале садњу стабала дуда, што је подстакло развој секундарне гране привреде, односно узгој стабала дуда – дударство.
И прва градска свилара имала је градску дудару, односно шуму од дудових стабала, мада су се користили и дудови засађени по насељу, као и са приватних имања. У то време, чак су и школе су имале обавезу да засаде одређен број стабала. Тако је Нови Сад крајем 18. века имао око 5.000 стабала дуда.
Колики је значај дудовог дрвета и колико је оно благородно, најбоље говори чињеница да се све користило и готово ништа није бацало. Осим листа који се употребљавао за храњење свилобубе, од дуда се користио и плод за исхрану свиња и печење чувене ракије „дудоваче“, а и дрво (када остари) за израду намештаја или огрев.
Прва Новосадска свилара је на жалост изгорела у бомбардовању 1849. године, али је на истом месту 1884. године изграђен знатно већи фабрички комплекс. Такође, тада је Новосадска свилара је преименована у државну фабрику свиле, што се сматра претечом касније фабрике НИТ (Новосадска индустрија текстила).
У просторијама свиларе вршено је само прикупљање кокона и одмотавање. У новом магацину, подигнутом након обнављања свиларе, били су смештени бадњеви, а наредне године набављено је 120 вретена, те се започело и са предењем. Крајем `80-их година 19. века купљене су и парне машине за предење. Тада је свилара производила 8-18 тона свиле, а у сезони је радило и до 500 радника, углавном жена и девојчица. Таква, само делимично обрађена свила, ношена је у Беч и Пешту.
Током свог постојања, Новосадска свилара је претрпела низ трансформација, рушена је и обнављана, била је у саставу различитих држава, али ниједна власт се није одрицала власништва.
Први власник била је Аустроугарска царевина, да би српске власти након 1918. године такође увиделе значај свиларства као индустријске гране привреде, те су Нови Сад прогласиле центром свиларства.
Свилара је добрим делом изгорела 1934. године, али је одмах обновљена. Пред Други светски рат добила је назив Привилеговано акционарско друштво државне фабрике свиле. За време рата фабрика је радила за окупаторску власт, а 1944. године све машине су биле пренете у Мађарску, да би после рата биле враћене.
Исто тако је било и после Другог светског рата, а за разлику од других крајева СФРЈ, у којима је свиларство било у приватном и друштвеном власништву, у Новом Саду је држава имала тапију на овај вид производње. У послератним годинама долази до уједињења ове свиларе, најпре у Војвођанску индустрију свиле, а потом, са неколико постојећих текстилних фабрика у Новом Саду, ствара се Текстилни комбинат, који ће касније постати НИТ.
Тако је било све до `50-тих година 20. века, када долази до наглог пропадања свиларства у АП Војводини, па и у Новом Саду. Један од узрока пропадања свиларства у АП Војводини била је појава тзв. дудовца и ширење болести дудовог стабла педесетих година прошлог века, када је тадашња држава донела уредбу о уништавању свих дудових стабала.
наставак у коментару
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
❤21👏1
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Ко су људи иза факултета који нико није тражио?
Док нам причају о националним интересима, иза кулиса се плете нешто сасвим друго. Ово што видите на шеми није случајност – то је документована мрежа кумстава, брачних веза и политичких функција која је заобишла закон и Устав да би створила приватну институцију о трошку грађана.
- Основан без дозволе НАТ-а
- Без сагласности Универзитета у Нишу
- Мимо закона и академске процедуре.
Слободни универзитет у Нишу
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Док нам причају о националним интересима, иза кулиса се плете нешто сасвим друго. Ово што видите на шеми није случајност – то је документована мрежа кумстава, брачних веза и политичких функција која је заобишла закон и Устав да би створила приватну институцију о трошку грађана.
- Основан без дозволе НАТ-а
- Без сагласности Универзитета у Нишу
- Мимо закона и академске процедуре.
Слободни универзитет у Нишу
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
🤬30❤1
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Западна Херцеговина
У Широком Бријегу васпитачице у вртићу припремају предшколце за концерт Марка Перковића Томпсона - пјевача који отворено велича хрватски нацистички и фашистички покрет из Другог свјетског рата (тзв. усташе и домобране ) и који директно позива на истребљење Срба!
"У Чапљини клаоница била, много Срба Неретва носила" - то су стихови Томпсона о геноциду над Србима.
"Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара" - отворено слављење злочина. Хрватска војска да пређе Дрину и настави клање Срба у самој Србији?!
Ово није музика, ово је индоктринација мале дјеце у духу мржње и сатанизма!
Праве се генерације бездушних чудовишта, спремних да понављају непокајане злочине својих предака.
Стојан Јанковић
Ускок
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
У Широком Бријегу васпитачице у вртићу припремају предшколце за концерт Марка Перковића Томпсона - пјевача који отворено велича хрватски нацистички и фашистички покрет из Другог свјетског рата (тзв. усташе и домобране ) и који директно позива на истребљење Срба!
"У Чапљини клаоница била, много Срба Неретва носила" - то су стихови Томпсона о геноциду над Србима.
"Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара" - отворено слављење злочина. Хрватска војска да пређе Дрину и настави клање Срба у самој Србији?!
Ово није музика, ово је индоктринација мале дјеце у духу мржње и сатанизма!
Праве се генерације бездушних чудовишта, спремних да понављају непокајане злочине својих предака.
Стојан Јанковић
Ускок
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
🤬49💊5❤2
Српски генерали
МИХАИЛО РАШИЋ - био је српски и југословенски генерал, краљев ађутант, маршал краљевог двора, министар војни Краљевине Србије у Првом светском рату. По окончању рата у Краљевини Југославији наставио службу као министар војске и морнарице.
Михаило Рашић је рођен 16. јуна 1858. године у Алексинцу, од оца Петра и мајке Катарине. Умро је 17. фебруара 1932. године у Београду.
Отац му је био судски чиновник. Породица је водила порекло из околине Приштине.
Оженио се Лепосавом, кћерком Глише Исајловића, телеграфисте и управника поште. Имао је синове Светозара, Бранивоја и Драгољуба, те кћерке Катарину, Ружицу и Јелену (умрла као дете).
Унапређење у чинове
- Каплар, 6. септембра 1875.
- Поднаредник, 4. маја 1876.
- Наредник, 1. јуна 1876.
- Потпоручник, 10. децембра 1876.
- Поручник, 20. октобра 1883.
- Капетан 2. класе, 22. фебруара 1887.
- Капетан 1. класе, 1. јануара 1891.
- Мајор, 22. фебруара 1893.
- Потпуковник, 22. фебруара 1897.
- Пуковник, 6. априла 1901.
- Генерал, 20. октобра 1912.
- Дивизијски генерал, 21. октобра 1923.
Дужности
Први српско-турски рат, 1876. године, затекао га је као питомца Артиљеријске школе. По избијању ратних сукоба, каопитомац-наредник одређен је за ордонанса Штаба Шумадијске артиљеријске бригаде Народне војске. Са том јединицом учествовао је у ратном сукобу. Од 10. децембра 1876, када је унапређен учин артиљеријског потпоручника, одређен је за водног официра пољске артиљерије у истој бригади.
У ратним догађајима 1877, од 28. децембра вршио је дужност ађутанта у 1. шумадијском артиљеријском пуку. На тој дужности остао је до 12. априла 1878, када је за кратко, до 1. маја, као официр у штабу исте бригаде, одређен на послове крокирања ново-ослобођеног Врањског округа. Од 1. маја до 20. августа 1878. откомандован је у Штаб 1. дивизије Шумадијског кора. После тога враћен је, као водни официр, у Шумадијску артиљеријску бригаду. На тој дужности остао је до 1. децембра 1878, када је враћен на наставак школовања, прекинутог 1876. године. По завршеном школовању, 1. септембра 1880, поново је враћен за водног официра у исту јединицу.
По повратку из Немачке, фебруара 1883, одређен је на службу у Лафетницу Војнотехничког завода. Од априла 1884. био је ађутант Управе овог завода. Новим распоредом, марта 1885, одређен је за водног официра Тимочког артиљеријског пука. У ратном сукобу са Бугарском прекомандован је најпре у Штаб Нишавске војске, а потом у Оперативно одељење Штаба Врховне команде. Од 1. марта 1886. био је у Тимочком артиљеријском пуку.
Од октобра 1886. до априла 1887. године био је на челу новоформиране јединице српске војске - Телеграфског одреда. Од 16. априла 1887. постављен је за ордонанс-официра краља Милана Обреновића. Ту дужност обављао је до 21. фебруара 1889, када је унапређен за ађутанта принца Александра и вршиоца дужности личног ађутанта краља Милана. Уз ове дужности, од октобра
1890. до септембра 1892, био је и на месту командира 1. батерије Дунавског артиљеријског пука.
На дужности краљевог ађутанта остао је до августа 1893, када је постављен за маршала краљевог двора. Маршал двора био је скоро седам година, до фебруара 1900, када је разрешен ове дужности и постављен за команданта Моравског артиљеријског пука.
Од септембра 1892. био је вршилац дужности команданта артиљеријске Подофицирске школе и члан Артиљеријског комитета, од новембра 1892.
Од априла 1902. до јуна 1905. био је командант Шумадијске Дивизијске области. У скоро истом периоду, од јуна 1903. до августа 1906. био је и на дужности инспектора артиљерије при Министарству војном, а до јануара 1907. и комесар за пограничне спорове према Турској.
После дужег, службеног боравка у Француској, фебруара 1911. године је по сопственој жељи пензионисан. У рату 1912, као резервни официр, ратним распоредом постављен је за команданта Дунавске дивизије 2. позива.
наставак у коментару
Извор: мр Милић Милићевић, Љубодраг Поповић: ГЕНЕРАЛИ ВОЈСКЕ КНЕЖЕВИНЕ И КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ, Београд, 2003, Војноиздавачки завод Београд
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
МИХАИЛО РАШИЋ - био је српски и југословенски генерал, краљев ађутант, маршал краљевог двора, министар војни Краљевине Србије у Првом светском рату. По окончању рата у Краљевини Југославији наставио службу као министар војске и морнарице.
Михаило Рашић је рођен 16. јуна 1858. године у Алексинцу, од оца Петра и мајке Катарине. Умро је 17. фебруара 1932. године у Београду.
Отац му је био судски чиновник. Породица је водила порекло из околине Приштине.
Оженио се Лепосавом, кћерком Глише Исајловића, телеграфисте и управника поште. Имао је синове Светозара, Бранивоја и Драгољуба, те кћерке Катарину, Ружицу и Јелену (умрла као дете).
Унапређење у чинове
- Каплар, 6. септембра 1875.
- Поднаредник, 4. маја 1876.
- Наредник, 1. јуна 1876.
- Потпоручник, 10. децембра 1876.
- Поручник, 20. октобра 1883.
- Капетан 2. класе, 22. фебруара 1887.
- Капетан 1. класе, 1. јануара 1891.
- Мајор, 22. фебруара 1893.
- Потпуковник, 22. фебруара 1897.
- Пуковник, 6. априла 1901.
- Генерал, 20. октобра 1912.
- Дивизијски генерал, 21. октобра 1923.
Дужности
Први српско-турски рат, 1876. године, затекао га је као питомца Артиљеријске школе. По избијању ратних сукоба, каопитомац-наредник одређен је за ордонанса Штаба Шумадијске артиљеријске бригаде Народне војске. Са том јединицом учествовао је у ратном сукобу. Од 10. децембра 1876, када је унапређен учин артиљеријског потпоручника, одређен је за водног официра пољске артиљерије у истој бригади.
У ратним догађајима 1877, од 28. децембра вршио је дужност ађутанта у 1. шумадијском артиљеријском пуку. На тој дужности остао је до 12. априла 1878, када је за кратко, до 1. маја, као официр у штабу исте бригаде, одређен на послове крокирања ново-ослобођеног Врањског округа. Од 1. маја до 20. августа 1878. откомандован је у Штаб 1. дивизије Шумадијског кора. После тога враћен је, као водни официр, у Шумадијску артиљеријску бригаду. На тој дужности остао је до 1. децембра 1878, када је враћен на наставак школовања, прекинутог 1876. године. По завршеном школовању, 1. септембра 1880, поново је враћен за водног официра у исту јединицу.
По повратку из Немачке, фебруара 1883, одређен је на службу у Лафетницу Војнотехничког завода. Од априла 1884. био је ађутант Управе овог завода. Новим распоредом, марта 1885, одређен је за водног официра Тимочког артиљеријског пука. У ратном сукобу са Бугарском прекомандован је најпре у Штаб Нишавске војске, а потом у Оперативно одељење Штаба Врховне команде. Од 1. марта 1886. био је у Тимочком артиљеријском пуку.
Од октобра 1886. до априла 1887. године био је на челу новоформиране јединице српске војске - Телеграфског одреда. Од 16. априла 1887. постављен је за ордонанс-официра краља Милана Обреновића. Ту дужност обављао је до 21. фебруара 1889, када је унапређен за ађутанта принца Александра и вршиоца дужности личног ађутанта краља Милана. Уз ове дужности, од октобра
1890. до септембра 1892, био је и на месту командира 1. батерије Дунавског артиљеријског пука.
На дужности краљевог ађутанта остао је до августа 1893, када је постављен за маршала краљевог двора. Маршал двора био је скоро седам година, до фебруара 1900, када је разрешен ове дужности и постављен за команданта Моравског артиљеријског пука.
Од септембра 1892. био је вршилац дужности команданта артиљеријске Подофицирске школе и члан Артиљеријског комитета, од новембра 1892.
Од априла 1902. до јуна 1905. био је командант Шумадијске Дивизијске области. У скоро истом периоду, од јуна 1903. до августа 1906. био је и на дужности инспектора артиљерије при Министарству војном, а до јануара 1907. и комесар за пограничне спорове према Турској.
После дужег, службеног боравка у Француској, фебруара 1911. године је по сопственој жељи пензионисан. У рату 1912, као резервни официр, ратним распоредом постављен је за команданта Дунавске дивизије 2. позива.
наставак у коментару
Извор: мр Милић Милићевић, Љубодраг Поповић: ГЕНЕРАЛИ ВОЈСКЕ КНЕЖЕВИНЕ И КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ, Београд, 2003, Војноиздавачки завод Београд
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
🫡23❤10👍8
Заборављени великани
Први српски докторант војне социологије на Сорбони
О ПЕШАДИЈСКОМ пуковнику, социологу и професору ТОДОРУ Љ. ПАВЛОВИЋУ из Јагодине, првом српском официру који је докторирао на Сорбони и првом српском школованом социологу*, готово да ништа није написано, чак се и не помиње у Споменици погинулих и умрлих српских официра 1912-1918. године.
наводи пуковник у пензији мр Велимир Иветић у тексту „Официри из Јагодине – најзаступљенији припадници врха војне интелектуалне елите Краљевине Србије у 20. веку“ у часопису „Корени“ јагодинског Историјског архива „Средње Поморавље“, објављеног 2003. године. Павловић је и први грађанин Србије који је одликован француском Легијом части, са три Карађорђеве звезде за храброст и војничке заслуге, Златном медаљом за храброст и са четири споменице.
Једна улица у Београду понела је његово име, али јој је 1948. године дат назив Есад-Пашина.
ТОДОР Љ. ПАВЛОВИЋ (Јагодина 1876–?(северна Албанија) 1915). НАЖАЛОСТ, пуковник Павловић нема директне потомке, у јагодинским матичним књигама се не помиње да је имао браће ни сестара. Могуће је, али мало вероватно, да има родбину у Књажевцу. Рођен је у старој српској патријархалној и родољубивој породици у Јагодини. Мајка Милева и отац Љубомир избегли су из Књажевца у Јагодину 1876. године у време масовних турских злочина. Тодор је дипломирао 1909. на социолошко-педагошком одсеку Високе школе друштвених наука у Паризу (École des Hautes Études Sociales) са темом Друштвени развитак и војска: еволуција војне дисциплине)), а докторирао је темом из војне социологије (Демократски идеал и војна дисциплина – L’Idéal démocratique et la discipline militaire) на Сорбони (1911). Дисертација је одмах штампана у Паризу, постала део обавезне литературе у француским војним школама и уврштена у библиотеке многих земаља (Универзитета у Мичигену и великог броја унивезитета у САД).
О овој дисертацији Тодора Љ. Павловића објављена је и белешка у Српском књижевном гласнику (1911, књ. 26, св. 8, стр. 646–647). Белешку је написао Јован Скерлић, који је истакао да је Павловић „сасвим у модерним и напредним идејама, и са знатним социолошким знањем“, те да у дисертацији „развија мисао да се модерно схватање војне дисциплине оснива на идеји друштвене солидарности“.
Био је истакнути војни писац, професор Војне академије и најмлађи члан њеног савета у 20. веку, један од најспособнијих и најзаслужнијих ратних команданата, који је увек јуришао на челу свог батаљона и пука, а био последњи у одступању.
Павловић је први грађанин Србије који је добио легију части из области друштвених наука (почетком 1914). Још као поручник објавио је књигу О војној дисциплини, превео први рад о Клаузевицу, студију В. Б. Дерекагеа Рат и војска (1903), а његов дипломски рад, Друштвени развитак и војска штампан је као посебна књига (1910). Од педесетак чланака, са социолошког гледишта, важни су прилози о професијама официр и подофицир, о војном школству, о друштвеним односима у војсци, слободи писања официра у штампи и др. Павлопвић је и аутор прве наше књиге из војне психологије (Из психологије борбе, Београд, 1914).
Павловић је био трупни официр и истицао се организационим способностима, ауторитетом и личном храброшћу. Један је од хероја Кумановске битке (1912), одлучујуће је допринео освајању Једрена (1912), ноћним нападом на бугарски 55. пешадијски пук онемогућио је непријатељски противудар на крају Брегалничке битке (1913), рањен је као командант 2. прекобројног пука у бици на Мачковом камену (1914), још неизлечен, по својој молби, вратио се у борбу као командант 3. пешадијског пука и још једном се истакао у Колубарској бици (1914), са својим пуком је пружио снажан отпор бугарској војсци код Лесковца и тиме омогућио Качанички маневар (1915).
наставак у коментару
srpski memorijal.rs
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Први српски докторант војне социологије на Сорбони
О ПЕШАДИЈСКОМ пуковнику, социологу и професору ТОДОРУ Љ. ПАВЛОВИЋУ из Јагодине, првом српском официру који је докторирао на Сорбони и првом српском школованом социологу*, готово да ништа није написано, чак се и не помиње у Споменици погинулих и умрлих српских официра 1912-1918. године.
Чак нема ни одредницу у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој, у којој су обрађени многи заслужни српски официри, од којих је већина испод његовог нивоа –
наводи пуковник у пензији мр Велимир Иветић у тексту „Официри из Јагодине – најзаступљенији припадници врха војне интелектуалне елите Краљевине Србије у 20. веку“ у часопису „Корени“ јагодинског Историјског архива „Средње Поморавље“, објављеног 2003. године. Павловић је и први грађанин Србије који је одликован француском Легијом части, са три Карађорђеве звезде за храброст и војничке заслуге, Златном медаљом за храброст и са четири споменице.
Једна улица у Београду понела је његово име, али јој је 1948. године дат назив Есад-Пашина.
ТОДОР Љ. ПАВЛОВИЋ (Јагодина 1876–?(северна Албанија) 1915). НАЖАЛОСТ, пуковник Павловић нема директне потомке, у јагодинским матичним књигама се не помиње да је имао браће ни сестара. Могуће је, али мало вероватно, да има родбину у Књажевцу. Рођен је у старој српској патријархалној и родољубивој породици у Јагодини. Мајка Милева и отац Љубомир избегли су из Књажевца у Јагодину 1876. године у време масовних турских злочина. Тодор је дипломирао 1909. на социолошко-педагошком одсеку Високе школе друштвених наука у Паризу (École des Hautes Études Sociales) са темом Друштвени развитак и војска: еволуција војне дисциплине)), а докторирао је темом из војне социологије (Демократски идеал и војна дисциплина – L’Idéal démocratique et la discipline militaire) на Сорбони (1911). Дисертација је одмах штампана у Паризу, постала део обавезне литературе у француским војним школама и уврштена у библиотеке многих земаља (Универзитета у Мичигену и великог броја унивезитета у САД).
О овој дисертацији Тодора Љ. Павловића објављена је и белешка у Српском књижевном гласнику (1911, књ. 26, св. 8, стр. 646–647). Белешку је написао Јован Скерлић, који је истакао да је Павловић „сасвим у модерним и напредним идејама, и са знатним социолошким знањем“, те да у дисертацији „развија мисао да се модерно схватање војне дисциплине оснива на идеји друштвене солидарности“.
Био је истакнути војни писац, професор Војне академије и најмлађи члан њеног савета у 20. веку, један од најспособнијих и најзаслужнијих ратних команданата, који је увек јуришао на челу свог батаљона и пука, а био последњи у одступању.
Павловић је први грађанин Србије који је добио легију части из области друштвених наука (почетком 1914). Још као поручник објавио је књигу О војној дисциплини, превео први рад о Клаузевицу, студију В. Б. Дерекагеа Рат и војска (1903), а његов дипломски рад, Друштвени развитак и војска штампан је као посебна књига (1910). Од педесетак чланака, са социолошког гледишта, важни су прилози о професијама официр и подофицир, о војном школству, о друштвеним односима у војсци, слободи писања официра у штампи и др. Павлопвић је и аутор прве наше књиге из војне психологије (Из психологије борбе, Београд, 1914).
Павловић је био трупни официр и истицао се организационим способностима, ауторитетом и личном храброшћу. Један је од хероја Кумановске битке (1912), одлучујуће је допринео освајању Једрена (1912), ноћним нападом на бугарски 55. пешадијски пук онемогућио је непријатељски противудар на крају Брегалничке битке (1913), рањен је као командант 2. прекобројног пука у бици на Мачковом камену (1914), још неизлечен, по својој молби, вратио се у борбу као командант 3. пешадијског пука и још једном се истакао у Колубарској бици (1914), са својим пуком је пружио снажан отпор бугарској војсци код Лесковца и тиме омогућио Качанички маневар (1915).
наставак у коментару
srpski memorijal.rs
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
👍20❤10🫡8
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
📁 Откријте најбоље Телеграм канале у овом каталогу да бисте пратили догађаје уживо и били у току са најновијим геополитичким, финансијским и културним вестима.
👉 ДОДАЈ КАНАЛЕ
Ако сте заинтересовани да постанете део овог каталога, контактирајте нас директним порукама.
👉 ДОДАЈ КАНАЛЕ
Ако сте заинтересовани да постанете део овог каталога, контактирајте нас директним порукама.
👍4
Српска православна црква и верници данас славе СВЕТОГ САВУ ДРУГОГ, архиепископа српског
Светитељ Сава Други син је краља Стефана Првовенчаног, а братанац Светога Саве Српског. Родио се 1200. године и пре монашења звао се Предислав. Следећи пример свога стрица, Предислав се замонашио и ревносно предао подвигу.
Подвизавао се дуго година у манастиру Хиландар, одакле је ходочастио у Свету земљу и поклонио се гробу Христовом. Из Хиландара био је најпре постављен за епископа хумског, а потом и за архиепископа српског, после Светог Арсенија 1266. године.
Управљао је Црквом са великом преданошћу и љубављу, знајући, како говори његов биограф Свети архиепископ Данило, “да ће свако одговарати за дани му талант и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог”.
Упокојио се 1271. године у Пећи. Његове мошти налазе се у Цркви Светих апостола у Пећкој патријаршији.
Тропар (глас 4): Уздизање вере и образ кротости, и као дрво усред Раја светим делима твојим свет си просветио, због тога ка часним моштима твојим са љубављу прилазимо, целивамо их и верно ти појемо: Буди у помоћи онима који у песмама величају свету и светлу успомену твоју, милостиви светитељу, оче Саво, и молимо те да се молиш Христу Богу да спасе душе наше.
На здравље и на спасење😇 ☦️
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Светитељ Сава Други син је краља Стефана Првовенчаног, а братанац Светога Саве Српског. Родио се 1200. године и пре монашења звао се Предислав. Следећи пример свога стрица, Предислав се замонашио и ревносно предао подвигу.
Подвизавао се дуго година у манастиру Хиландар, одакле је ходочастио у Свету земљу и поклонио се гробу Христовом. Из Хиландара био је најпре постављен за епископа хумског, а потом и за архиепископа српског, после Светог Арсенија 1266. године.
Управљао је Црквом са великом преданошћу и љубављу, знајући, како говори његов биограф Свети архиепископ Данило, “да ће свако одговарати за дани му талант и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог”.
Упокојио се 1271. године у Пећи. Његове мошти налазе се у Цркви Светих апостола у Пећкој патријаршији.
Тропар (глас 4): Уздизање вере и образ кротости, и као дрво усред Раја светим делима твојим свет си просветио, због тога ка часним моштима твојим са љубављу прилазимо, целивамо их и верно ти појемо: Буди у помоћи онима који у песмама величају свету и светлу успомену твоју, милостиви светитељу, оче Саво, и молимо те да се молиш Христу Богу да спасе душе наше.
На здравље и на спасење
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
🙏36❤7
Нишки митрополит преузео привремено управљање Епархијом жичком
Након суспензије митрополита и архиепископа жичког Јустина, Синод Српске православне цркве је одлучио да као привременог администратора једне од најстаријих епархија постави нишког архиепископа и митрополита Арсенија.
Ова одлука ступила је на снагу 18. фебруара и уследила је примопредаја. Ово јесте привремено решење до редовне мајске седнице Сабора СПЦ којег чине све владике. Митрополит Арсеније наставља да управља нишком епархијом, ово је уобичајена мера када се суспендује неки епископ, место привремено преузме неко од актуелних владика из других епархија.
Упућивање митрополита нишког у Епархију жичку није случајно. Духовни пут митрополита Арсенија везан је за ову епархију. Господин Арсеније је, следећи свог духовног оца епископа Христозома прешао 2005. у Епархију жичку, постављен је на дужност секретара епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи.
На дужности секретара епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. Онда је у Студеници рукоположен у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници, а затим у манастиру Жичи рукоположен је у чин јеромонаха, а наредне 2008. у манастиру Студеници произведен је у чин архимандрита.
Пратећи Христозома, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево маја 2011. и уз свог духовног оца остаје све до његовог упокојења децембра 2012. године. Остао је као придворни монах у Краљеву, а фебруара 2014. добија благослов за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.
23. маја 2014. изабран је за епископа топличког, а 24. маја 2017. за епископа нишког.
<....>
А шта ће бити са Јустином, да ли ће бити смењен, пензионисан или можда рашчињен, да ли ће Епархија жичка бити подељена како се спекулише, ко ће је водити и да ли ће то изазвати промене и у другим епархијама – све то чека редован мајски сабор СПЦ.
Јужне вести
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Након суспензије митрополита и архиепископа жичког Јустина, Синод Српске православне цркве је одлучио да као привременог администратора једне од најстаријих епархија постави нишког архиепископа и митрополита Арсенија.
Ова одлука ступила је на снагу 18. фебруара и уследила је примопредаја. Ово јесте привремено решење до редовне мајске седнице Сабора СПЦ којег чине све владике. Митрополит Арсеније наставља да управља нишком епархијом, ово је уобичајена мера када се суспендује неки епископ, место привремено преузме неко од актуелних владика из других епархија.
Упућивање митрополита нишког у Епархију жичку није случајно. Духовни пут митрополита Арсенија везан је за ову епархију. Господин Арсеније је, следећи свог духовног оца епископа Христозома прешао 2005. у Епархију жичку, постављен је на дужност секретара епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи.
На дужности секретара епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. Онда је у Студеници рукоположен у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници, а затим у манастиру Жичи рукоположен је у чин јеромонаха, а наредне 2008. у манастиру Студеници произведен је у чин архимандрита.
Пратећи Христозома, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево маја 2011. и уз свог духовног оца остаје све до његовог упокојења децембра 2012. године. Остао је као придворни монах у Краљеву, а фебруара 2014. добија благослов за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.
23. маја 2014. изабран је за епископа топличког, а 24. маја 2017. за епископа нишког.
<....>
А шта ће бити са Јустином, да ли ће бити смењен, пензионисан или можда рашчињен, да ли ће Епархија жичка бити подељена како се спекулише, ко ће је водити и да ли ће то изазвати промене и у другим епархијама – све то чека редован мајски сабор СПЦ.
Јужне вести
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
😢23🤮10❤3👍1
Наши пријатељи са канала Geopolitics Prime већ су објавили неколико стотина постова са анализом новообјављених Епштајнових докумената.
Ниједан други канал на енглеском језику на Телеграму не покрива овај случај са овом мером детаља и дубине. Ако вас тема интересује, погледајте њихов канал @geopolitics_prime
Ниједан други канал на енглеском језику на Телеграму не покрива овај случај са овом мером детаља и дубине. Ако вас тема интересује, погледајте њихов канал @geopolitics_prime
👍13