Добро дошли сутра у Мрчајевце🥰

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

Обавештајци у мантији

ВАТИКАН И ТАЈНЕ СЛУЖБЕ

Ватиканска обавештајна служба постала је јавности позната после објављивања докумената у оквиру акције познате као „Vatileaks“ (асоцијација на „Викиликс“), али и монографије шпанско-перуанског новинара Ерика Фратинија „Шпијуни папе“ („Lespie del papa“) у којој је изнео податке, на основу архивске грађе из Латинске Америке и САД, о неким операцијама ватиканске тајне службе од времена њене обнове па до 2008. године, при чему је аргументовао став да ова служба увек значајно мења ток људске историје

Папска обавештајна служба имала је велико искуство, али и традицију сакупљања и анализа информација, као и извођења тајних, специјалних операција. Према речима најчувенијег ловца на нацисте Симона Визентала, обавештајна служба Ватикана је чак ефикаснија од израелског Мосада. Тренутно у свом саставу има 200 агената, које је одлично обучио бивши официр тајних служби Италије (Sisde) Доминико Ђани. У службу су инкорпорирани кардинали (наравно у тајности), монсињори, свештеници и поверљиви световни сарадници. Према традицији њихов рад тајно координира ред језуита, основао га је Игњатије Лојола у 15. веку, а који у свом саставу има и религиозни и војни део.

АРГЕНТИНСКА ВЕЗА

За време папе Војтиле, шеф ватиканске обавештајне службе био је кардинал из Пјаченце Луиђи Поджи, који је умро 2010. у 93. години. Није случајно што је још као млад свештеник био именован за чувара тајног архива Ватикана. Сада се претпоставља да је нови шеф Хосе Луис Уболди из Буенос Ајреса, сива еминенција ватиканске тајне службе у Аргентини и, наравно, одличан друг папе Франциска, уз то, поверљив је човек Рубена ди Монтеа, бившег архиепископа Мерседес-Лухана. Дакле, није само први човек Римокатоличке цркве из Аргентине већ и први човек њихове тајне службе.

Има мишљења да тајна служба Ватикана ништа не заборавља, а са новим временом прихвата и нове методе рада, попут праћења, уклањања и људи и докумената, као и манипулисања појединцима или друштвеним групама. Добар пример манипулације тајне службе Ватикана је „Википедија“, где муњевито уклањају сваку нежељену или погрешну информацију о Ватикану. А седамдесетих година прошлог века, према доступним подацима, умела је да се носи и са ЦИА и Мосадом, као и да заштити Ватикан од напада Ал Каиде.

Познато је, премда се у јавности о томе мало говори, да Ватикан има одличну обавештајну службу. У литератури се срећу различита имена, мада је део истраживача назива „Sodalitium pianum“, како се звала када ју је 1566. године оснивао велики инквизитор Пије V за заштиту хришћанства од раскола и борбу са опозицијом (неки аутори тврде пак да је формирана 1500, са геслом „Мачем за крст“). Ова обавештајна служба званично је престала са радом 1922. године за време папе Бенедикта XV, док Барбара Ћиоли у часопису Летера 43 наводи да она заправо никада није престала да постоји. Прикупљене информације и досијеи су били на располагању папи и папским службама, од дипломатске до мисионарске.

СИМБОЛИКА КЉУЧЕВА

На грбу Ватикана налазе се два кључа. Једним да све отвори и учини доступним људима, а другим да закључа оно што није за јавност. Дакле, како би знали шта се планира и шта крију државе у међународној политици, папе су организовале обавештајну, тајну службу. Фактички је опслужује сва римокатоличка црквена јерархија, уз помоћ више од 500 дипломатских представништава, мноштва бискупа, монсињора монашких редова… који систематски сакупљају различите информације, не само о (не)раду потчињених већ и о политици и амбицијама конкурентских цркава и држава. На крају, обавештајне информације Ватикан добија и од различитих римокатоличких организација уједињених у асоцијацију „Католичка акција“, али и од политичких партија римокатолика. Све те информације се шаљу у Конгрегацију свете канцеларије, где их потом огроман апарат аналитичара проучава и класификује, тј. прослеђују на даље решавање. Томас Морган, аутор књиге о Ватикану, написао је:


наставак у коментару

✍️ Зоран Милошевић

Печат

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

1/3

КАКО ПОМОЋИ ЗАБЛУДЕЛИМ СРПСКИМ ПОРИЦАТЕЉИМА СРБОЦИДА ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945?

Хришћански је помоћи залуталима да се ослободе својих заблуда, да пронађу и усвоје истину. Исто тако, не узвраћати увредама на увреде, дисквалификацијама на дисквалификације, клеветама на клевете, отровом на отров.

Једини прави противотров је понудити им знање и, истовремено, упутити их на морал и етику, на искреност, поштење и – пристојност. Јер са жаљењем се мора констатовати, да им све те вредности, неке у већој а неке у мањој мери, недостају.

Основна област, којом се (у оквиру историографије) бавим деценијама, је Србоцид хрватске државе 1941-1945, закључно са његовом основном парадигмом, логором смрти Јасеновац.

Истовремено, често тематизујем континуитет историје тј. третирања Срба од стране Запада и анализирам паралеле између догађања у време Другог светског рата и у време последњих балканских ратова при насилном распаду друге Југославије на крају 20. века.

То је нешто, што по природи ствари не може да прија једном великом делу хрватске јавности, политичарима, академицима, медијима… Но радо подвлачим, да са те стране до данас нисам дожвео неке нарочито „ниске ударце“, мада наравно ни аплаузе.

Сасвим другачији третман доживљавам, међутим, од једног дела српске „интелигенције“ (Арчибалд Рајс: „Са све надмоћнијим ступањем на власт интелигенције, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из српске склоности за страначку политику.“), који све време не презају од увреда, ниподаштавања, клевета.

У почетку сам се кратко време питао, ако су они против мојих истраживања и објављивања, зашто се не служе аргументима тј. зашто нападају тако лично и острашћено?

Одговор је, свакако, врло брзо дошао и гласи, јер они једноставно немају противаргументе и, истовремено, имају очигледно врло проблематичан однос према моралу и етици. На страну то, да се ни на једном факултету не учи основна пристојност, јер се она напросто очекује.

Ову чудну констелацију односа желим да илуструјем једним примером.

Немачки историчар Александер Корб се прочуо по тврдњама у свом докторском раду, да се у хрватској држави 1941-1945. није десио никакав геноцид над Србима, да локални римокатолички клир и Ватикан са том државом нису имали никакав близки однос а камоли сарадњу при бруталним поступцима према Србима, да се највеће умирање у Јасеновцу догодило услед и током једне поплаве Саве, да је и Јадовно био један нормални радни логор, да су усташе местимично рушиле српске цркве, јер су партизани користили њихове торњеве као осматрачнице, да су усташе (у једном каснијем прилогу) били заправо идеалистички визионари, који су сањали нови и правденији светски поредак… и…и…и…

Тог истог Корба су пак перјанице овог дела српске „интелигенције“, званично „највиши српски ауторитети“ за питање Србоцида и Јасеновца здушно позивали на своје „међународне конференције о Јасеновцу“, водали га и гостили по Београду и Бањалуци, да би просвећивао неуке Србе и лечио их од ненаучних и наравно само националистичких глупости.

Ја сам се ето показао тврдоглавим, отпорним на његово поучавање и усудио се да игноришем и тако значајну, по њиховом схватању вероватно и обавезујућу подршку дотичних „највиших српских ауторитета“ за питање Србоцида и Јасеновца.

Написао сам, уместо тога, једну аргументовану реплику овом дословце бестидном ревизионисти историје и тачку по тачку побио његове поставке. Тај текст је био објављен у Зборнику за друштвене науке Матице српске а потом сам тим поводом дао и један интервју недељнику „Печат“.

Доле уводни део коментара тог иступа у јавности од стране гласила Матице хрватске:

„Hrvatska revija 1, 2014. Matica hrvatska

Višedimenzionalna povijest ratnog ustaštva

Gojko Borić

Alexander Korb: „Im Schatten des Weltkriegs – Massengewalt der Ustaša gegen Serben, Juden und Roma in Kroatien 1941-1945“, naklada Hamburger Edition HIS Verlages, Hamburg, 2013.

наставак у коментару

✍️ Владимир Умељић

Искра

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |