Власт у палијативној фази

Чињеница да власт показује снагу и „мишиће“ није знак да је у офанзиви, већ да је реч о нечему што се зове страх,

каже за ФоНет политиколог Цвијетин Миливојевић.

То је, како објашњава,

фаза у којој тежак болесник жели да на достојанствен начин оде са овог света – у овом случају, са политичке сцене – уз обезбеђене нормалне услове за одлазак, а не да оде осрамоћен.

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

✍ Јован Зафировић

ДА ЛИ ЈЕ КАСНО ЗА РЕАНИМАЦИЈУ?

Након што је Приштина посегла за чекићем како би закуцала последњи ексер институцијама у оквиру система Републике Србије, од две институције којима је све извеснија интеграција, фаворизовала се у јавном простору просвета.

Треба мало пребацити лопту из учионица у ординације.

Тема просвете издвојила се из ралога што је незадовољна група студената Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици покренула лавину, а наставила се и јавним оглашавањем, апелима професора приштинског Универзитета из "Проактива".

Међутим, по поновном активирању интеграцијске бомбе која би била убитачна за српски останак, болна тема здравства као да је скрајнута.

Понашамо ли се као болесници који крију своју болест?
Да ли је разлог што се, у истој мери, не говори о интеграцији здравства то што се нико од здравствених радника није огласио већ чека ред за стрељање свог хуманог позива од стране Приштине уз намиг међународних представника или је, посреди, нешто друго? Свеједно је.

Немост хара. Зашто? Можда се одговор крије у томе што је здравство, ако није умрло одавно, једном је ногом дуго већ у гробу. Како? Здравствени центри који функционишу (још увек) по српском систему, одавно имају, услед "приштинских процедура" проблема са допремањем лекова и санитетског материјала, проблема са кисеоником и другим средствима неопходним за рад.
Здравство изгледа као решена ствар о којој не вреди ни причати. Али, и покојнику се одржи говор.

У једној тако нехуманој атмосфери, један човек је (пример од пре три године, други који следи новијег датума), за причу битна дијагноза - дијабетичар, због недостатка материјала за рад умало и преминуо, када је, без свести, доведен у амбуланту, а у амбуланти нису имали трачице за апарат за гликемију да му измере. Срећом није, у комшилуку амбуланте живи жена дијабетичар, те је муњевитом брзином позајмљен апарат, како би се проверила вредност, те помогла у пружању помоћи.

У једној таквој атмосфери (делом сам писао за Контакт плус радио), због недостатка материјала, један је младић, после незгоде на циркулару, остао без дела прста, јер, док је из Косовског Поморавља стигао до Грачанице (упућен за Грачаницу јер у селу нема хирурга), а из Грачанице послат за Косовску Митровицу, већ је било касно да се интервенише. Резултат тога је да је остао без дела прста који је носио, у лед, са надом да ће се брзо интервенисати и ушити. Од Косовског Поморавља до Косовске Митровице два сата путовања, довољно да се закасни за хируршку интервенцију.

Наставак у коментару

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

1/3

АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: За Косово Албанци никада нису имали своје име, као што га немају ни дан-данас

Косово, заједно са Метохијом, данас се скраћено називају КОСМЕТ. Док се Метохија простире уз саму албанску границу Југо-западне Србије (један део Метохије се налази и у Албанији !), Косово се простире на исток Метохије, према Приштини, Биначкој Морави и Скопској Црној Гори, па према Гњилану и Подујеву, на север до испод реке Ибар.

Све до XVI века, граница Србије је била на обали реке Дрим, данас у Албанији: дели Северну Албанију од Средње. У раније векове Србија се простирала и испод реке Дрим, све до самог Драча (алб. Durrës), који су прадедови Срба отели Византијцима 548. године, кад у Албанији, па и на Балкану, није било живе душе албанске. Тада су Албанци били у Румунији, на падине планина Карпати и Бескиди, како ово признаје и највећи њихов албанолог, академик, проф. др Eqrem Çабеј.

Да би стигли до Драча, Срби су пре тога настанили Косово и Метохију, преко којих области су и продирали према Драчу и Солуну. Из сачуваних историјских докумената сазнајемо да су Косово и Метохија тада били претворени у прах и пепео од варварских племана, која су туда, у пролазу, плачкала, жарила, палила, убијали месно становништво, или су их одводили са собом као робове. Кад су се Срби настанили у те области, оне су биле пусте, покрите прахом и пепелом, или обрасле жбуњем, шумама, без живе људске душе. Сетите се византијског историчара Приск, који је управо тада обишао Дарданију (како се звало Косово у та времена), а који нам је оставио црно на бело неоспориво сведочансто да су Варвари претворили Дарданију у “ненастањену пустињу”. По шумама и жбуњу Дарданије, као каква нарицалка, кукала је птица кос, која нас и својим црним перјем (од Косовског боја!) потсећа на српске мајке, исто тако у црно обвијене, које су нарицале за својим убијеним синовима. Дижући је из праха и пепела, крчећи жбуње и шуме, сејући жита, винограде и воћке, они су ту изгадили села и градове, па и формирали своју прву државну творевину. Тако је Космет постао колевка српског народа, српске свести и српске бити, српске вере, државности, школе, просвете, културе и идеје, музеј и мементо српског постојања кроз векове.

Од првог дана свог приспећа тамо Срби су Косово и назвали овако, а по птици кос (= француски „merle“), која је у својој црној одежди кроз деценије и векове кукала по том пољу, засађеном више неголи пшеницом костима српских најбољих синова, који су је бранили од страних освајача. Од кад су ту стигли, Срби су својим грудима и животом бранили Косово и од турских освајача, дижући сву Европу на ноге у знак највећег поштовања, јер се ту – на Косову, бранила и Европа. Морем крви Срби су и ослободили Косово од турских окупатора. Тако је Косово наводњено српском крвљу више неголи водом.

Албанци, пошто су стигли из Румуније у данашњу област Мат, средња Албанија, изнад Тиране, по мом обрачунању у IX веку нове ере, по прорачунима Академика Чабеја у X веку нове ере, енормним множењем и асимилирањем остатака других народа, па и самих Срба, које су нашли тамо, ширили су се на све стране данашње Албаније, па су крајем XVIII-XIX века почели прелазити чопоративно и преко њених граница, на територији данашње Србије, Македоније и Црне Горе.

Долазећи на Косово они попримају од тамошњих Срба ово име, што нам доказије да пре Срба они нису тамо никада живели, јер – да су живели пре Срба – имали би своје име за ту област. Сем имена Косово, у историји албанског народа и језика нема други назив за ову област.

Ово нам доказују и остали истоимени топоними широм Балкана, где актуелно живе (или су живели !) Срби. Имате их и у самој Албанији, господине Nöel Малцолм-е! Овај енглески фалсификатор историје Косова, идући на руку велико-албанским фалсификаторима, учинио је све да порекне ово, иако зна сасвим добро да је и највећи албански етимолог, академик проф. др Ећрем Чабеј, признао као сасвим научну и неопорециву етимологију од српског апелатива кос, на алб. “mullenja”.

наставак у коментару

Искра

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

Царски град.

ФБ Дејан Милошевић

Добро јутро Србијо

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

Утисак недеље - за оне који још не схватају кратко и јасно објашњење:

Студентима је потребна само подршка народа и никога више.
Не постоји опозиција.

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |