Политичари одликовани од стране Српске православне цркве (СПЦ).
Војислав Шешељ:
Добио је више црквених одликовања. Између осталог, Епархија новограчаничко-средњезападноамеричка му је доделила Орден Светог владике Мардарија 2022. године, а претходно је примио одликовања од митрополита Амфилохија и владике Филарета.
Драган Марковић Палма:
Добио је Орден Светог Саве првог степена, највише признање које црква додељује. Уручен му је на предлог Владике Јована, а патријарх Иринеј је освештао цркву Светог Јована Крститеља у Кончареву, чији је Марковић ктитор. Добио је и Орден Светих Крагујевачких Новомученика првог степена од Епархије шумадијске.
Александар Вулин:
Такође је носилац Ордена Светог Саве. Поред тога, уручено му је црквено-друштвено одликовање „Крст вожда Ђорђа Стратимировића“.
Синиша Мали:
Одликован је Орденом Великомученика Крагујевачких првог степена од стране Епархије шумадијске 2019. године. Такође, сазнаје се да му је СПЦ уручила и Орден Светог Саве првог степена у мају 2020. године.
Братислав Гашић:
Заједно са својим братом, одликован је Орденом Светог краља Милутина 2015. године за ктиторски допринос изградњи цркве у селу Барзиловица.
Милорад Вучелић:
Патријарх српски Порфирије уручио му је Орден Светог Саве другог степена 2021. године за заслуге и допринос Цркви, нарочито кроз његов рад у медијима.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Војислав Шешељ:
Добио је више црквених одликовања. Између осталог, Епархија новограчаничко-средњезападноамеричка му је доделила Орден Светог владике Мардарија 2022. године, а претходно је примио одликовања од митрополита Амфилохија и владике Филарета.
Драган Марковић Палма:
Добио је Орден Светог Саве првог степена, највише признање које црква додељује. Уручен му је на предлог Владике Јована, а патријарх Иринеј је освештао цркву Светог Јована Крститеља у Кончареву, чији је Марковић ктитор. Добио је и Орден Светих Крагујевачких Новомученика првог степена од Епархије шумадијске.
Александар Вулин:
Такође је носилац Ордена Светог Саве. Поред тога, уручено му је црквено-друштвено одликовање „Крст вожда Ђорђа Стратимировића“.
Синиша Мали:
Одликован је Орденом Великомученика Крагујевачких првог степена од стране Епархије шумадијске 2019. године. Такође, сазнаје се да му је СПЦ уручила и Орден Светог Саве првог степена у мају 2020. године.
Братислав Гашић:
Заједно са својим братом, одликован је Орденом Светог краља Милутина 2015. године за ктиторски допринос изградњи цркве у селу Барзиловица.
Милорад Вучелић:
Патријарх српски Порфирије уручио му је Орден Светог Саве другог степена 2021. године за заслуге и допринос Цркви, нарочито кроз његов рад у медијима.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
💩37🙉18🤮9❤8😈2👍1🤡1😭1
Forwarded from Уз свој народ
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Милан Ћулибрк:
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
"Марихуана у Коњуху је државни посао, да није тако, провладини таблоиди би писали о томе"
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
💯39❤1🤮1
Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић:
Сећање на ђенерала Милана Недића не припада искључиво прошлости, већ и савременом преиспитивању односа према правди, одговорности и људском достојанству
Датум 4. фебруар 1946. године представља један од најмрачнијих тренутака у послератној историји Србије. Тога дана насилно је окончан живот армијског ђенерала Милана Ђ. Недића, председника Владе народног спаса за време Другог светског рата, у околностима које до данас остају предмет дубоких историјских, правних и моралних расправа. Његова исценирана смрт, наступила у притвору комунистичко-злочиначке Озне у Београду, симболички и стварно означава почетак епохе у којој је револуционарна правда надвладала принципе правне државе и људског достојанства.
Начин на који је ђенералу Недићу злочиначки одузет живот – исценираним „самоубиством” када га је антисрбско-брозоморна комунистичка крвава рука насилно гурнула са вишеспратнице – у колективном сећању добија значење које превазилази биолошки чин смрти. Он постаје знак суровости новог окупационог политичког поретка и његове неспремности да се суочи са сложеношћу историјских улога у условима трагичне окупације коју су црвени узурпатори продужили до данашњег дана. У том смислу, смрт ђенерала Милана Недића није само лична трагедија, већ и историјски догађај који открива дубоке пукотине у моралним темељима компартијског послератног тероризираног друштва.
Више је него нужно констатовати да је ђенерал Недић припадао генерацији србских официра и државника чији је политички и морални хоризонт био обликован идејом службе Србској држави и србском народу. Његово деловање током рата, као и одлука да прихвати улогу у изузетно сложеним и трагичним околностима, остају предмет историјске анализе, и не могу никада бити наметнути од стране црвених комунистичких окупатора, као део револуционарног суда. Управо одсуство такве анализе и замена исте идеолошком преком пресудом без суда, представља један од кључних проблема разумевања његове судбине.
Посматран из шире перспективе, кончина ђенерала Милана Ђ. Недића може се тумачити као пример страдања појединца у судару великих идеологија, у којем је човек сведен на симбол, а живот на средство политичке поруке. У том контексту, његова смрт добија обележје мучеништва не у теолошком, већ у историјско-егзистенцијалном смислу: као сведочанство о цени коју појединац плаћа када историја изгуби меру, а осиона ненародна власт милост.
Сећање на ђенерала Милана Недића, стога, не припада искључиво прошлости, већ и савременом преиспитивању односа према правди, одговорности и људском достојанству. Оно опомиње да ниједна идеологија, ма колико се представљала као носилац историјске нужности, нема право да укине право на живот и истину. Управо у том опомињућем карактеру лежи трајни значај његове судбине за историјску свест србског народа.
Вјечнаја Ти памјат, славни наш ђенерале и србска мајко!
Стање ствари
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Насилна смрт ђенерала Милана Ђ. Недића – један од најмрачнијих тренутака у послератној историји Србије
Сећање на ђенерала Милана Недића не припада искључиво прошлости, већ и савременом преиспитивању односа према правди, одговорности и људском достојанству
Датум 4. фебруар 1946. године представља један од најмрачнијих тренутака у послератној историји Србије. Тога дана насилно је окончан живот армијског ђенерала Милана Ђ. Недића, председника Владе народног спаса за време Другог светског рата, у околностима које до данас остају предмет дубоких историјских, правних и моралних расправа. Његова исценирана смрт, наступила у притвору комунистичко-злочиначке Озне у Београду, симболички и стварно означава почетак епохе у којој је револуционарна правда надвладала принципе правне државе и људског достојанства.
Начин на који је ђенералу Недићу злочиначки одузет живот – исценираним „самоубиством” када га је антисрбско-брозоморна комунистичка крвава рука насилно гурнула са вишеспратнице – у колективном сећању добија значење које превазилази биолошки чин смрти. Он постаје знак суровости новог окупационог политичког поретка и његове неспремности да се суочи са сложеношћу историјских улога у условима трагичне окупације коју су црвени узурпатори продужили до данашњег дана. У том смислу, смрт ђенерала Милана Недића није само лична трагедија, већ и историјски догађај који открива дубоке пукотине у моралним темељима компартијског послератног тероризираног друштва.
Више је него нужно констатовати да је ђенерал Недић припадао генерацији србских официра и државника чији је политички и морални хоризонт био обликован идејом службе Србској држави и србском народу. Његово деловање током рата, као и одлука да прихвати улогу у изузетно сложеним и трагичним околностима, остају предмет историјске анализе, и не могу никада бити наметнути од стране црвених комунистичких окупатора, као део револуционарног суда. Управо одсуство такве анализе и замена исте идеолошком преком пресудом без суда, представља један од кључних проблема разумевања његове судбине.
Посматран из шире перспективе, кончина ђенерала Милана Ђ. Недића може се тумачити као пример страдања појединца у судару великих идеологија, у којем је човек сведен на симбол, а живот на средство политичке поруке. У том контексту, његова смрт добија обележје мучеништва не у теолошком, већ у историјско-егзистенцијалном смислу: као сведочанство о цени коју појединац плаћа када историја изгуби меру, а осиона ненародна власт милост.
Сећање на ђенерала Милана Недића, стога, не припада искључиво прошлости, већ и савременом преиспитивању односа према правди, одговорности и људском достојанству. Оно опомиње да ниједна идеологија, ма колико се представљала као носилац историјске нужности, нема право да укине право на живот и истину. Управо у том опомињућем карактеру лежи трајни значај његове судбине за историјску свест србског народа.
Вјечнаја Ти памјат, славни наш ђенерале и србска мајко!
Стање ствари
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
❤32🕊6💩3🖕3
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Професор Уставног права Владан Петров, уједно и председник Уставног суда Србије није мутав, али јесте мутиран...хоће то кад почнеш да причаш са позиција условне недодирљивости, а ниси питао да ли смеш да износиш своје мишљење...јербо чим си рекао нешто што личи на сопствено мишљење укључено је дугме mute...бар тако личи одлука Уставног суда Петров ће са медијима комуницирати само преко службе...(службе суда наравно).
Не зна човек да ли да се смеје или да плаче, у сваком случају реакција суда је за жаљење јер до сада је Петров иако кодекс понашања судија Уставног суда то забрањује и више него довољно пута показао да је политички пристрасан што искључује прво и најсветије правило за судије,а то је непристрасност и не учествовање у дневно политичким препуцавањима политичких актера у Србији...јербо колико је времена провео на телевизији могао је многа питања уставности и законитости рада и деловања споменутих разних актера на један пристојан и уставом прописани начин да коментарише и у складу са УСТАВОМ који бар за судије Уставног суда мора бити СВЕТИЊА која се поштује без обзира на последице...реши, укаже, у крајњем случају и нареди поштовање Устава и Закона....јербо за судије Уставног суда се бирају најбољи од најбољих, најпоштенији од најпоштенијих, најчаснији од најчаснијих....али...то али изгледа увек зезне ствар, па буде све супротно од нога што би требало, нажалост!
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Не зна човек да ли да се смеје или да плаче, у сваком случају реакција суда је за жаљење јер до сада је Петров иако кодекс понашања судија Уставног суда то забрањује и више него довољно пута показао да је политички пристрасан што искључује прво и најсветије правило за судије,а то је непристрасност и не учествовање у дневно политичким препуцавањима политичких актера у Србији...јербо колико је времена провео на телевизији могао је многа питања уставности и законитости рада и деловања споменутих разних актера на један пристојан и уставом прописани начин да коментарише и у складу са УСТАВОМ који бар за судије Уставног суда мора бити СВЕТИЊА која се поштује без обзира на последице...реши, укаже, у крајњем случају и нареди поштовање Устава и Закона....јербо за судије Уставног суда се бирају најбољи од најбољих, најпоштенији од најпоштенијих, најчаснији од најчаснијих....али...то али изгледа увек зезне ствар, па буде све супротно од нога што би требало, нажалост!
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
💯30❤2💊1
Шиптарски терористи га отели и убили
Албански терористи су 24. јуна 1999. године отели доктора Андрију Томановића, начелника Хирушке клинике КБЦ-а у Приштини, редовног професора Медицинског факултета Универзитета у Приштини, члана Међународног удружења хирурга и потпредседника Црвеног крста Косова и Метохије.
Доктор Томановић је отет у свом стану по поврату са Хирушке клинике, где је радио пуних тридесет и шест година. Датум његове отмице обележава се као Дан убијених и отетих здравствених радника на Косову и Метохији, у периоду од 1998. до 2000. године.
У том периоду отети су или убијени др Јосиф Васић, Миле Вуксановић, Стамен Генев, др Златоје Глигоријевић, Светомир Микић, Борислав Павић, Душко Патрногић, др Небојша Петковић, др Александар Станојевић, Александар Тодоровски, др Андрија Томановић, др Ђорђе Тошковић и Димитрије Шабић.
Сви они били су хуманисти, пожртвовани, одговорни и племенити људи, одани својим етичким и професионалним принципима и Хипократовој заклетви, лекари који су бринули о здрављу и животима грађана на Косову и Метохији, без обзира на њихову веру и нацију. Били су спона између Срба и Албанаца, које су без разлике лечили, а њиховим отмицама и убиствима неко је желео и да те везе заувек прекине.
„Злочини над српским здравственим радницима на Косову и Метохији нису расветљени, нити су злочинци пронађени и приведени правди, што само потврђује чињеницу да је правда за српски народ на Косову и Метохији и даље недостижна“
Заташкавање злочина и напори Приштине да се они препусте забораву, велика су препрека успостављању трајног мира и међунационалног поверења. Зато је наша дужност да, одлучно и без одустајања, захтевамо од правосуђа привремених институција у Приштини и представника међународних организација на Косову и Метохији да не затварају очи пред злочинима и да у име човечности и будућности престану да занемарују и заташкавају отмице и убиства српских здравствених радника, али и све друге нерасветљене случајеве“.
Памтимо!
✍️ Зоран Векић
Борба за истину
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Албански терористи су 24. јуна 1999. године отели доктора Андрију Томановића, начелника Хирушке клинике КБЦ-а у Приштини, редовног професора Медицинског факултета Универзитета у Приштини, члана Међународног удружења хирурга и потпредседника Црвеног крста Косова и Метохије.
Доктор Томановић је отет у свом стану по поврату са Хирушке клинике, где је радио пуних тридесет и шест година. Датум његове отмице обележава се као Дан убијених и отетих здравствених радника на Косову и Метохији, у периоду од 1998. до 2000. године.
У том периоду отети су или убијени др Јосиф Васић, Миле Вуксановић, Стамен Генев, др Златоје Глигоријевић, Светомир Микић, Борислав Павић, Душко Патрногић, др Небојша Петковић, др Александар Станојевић, Александар Тодоровски, др Андрија Томановић, др Ђорђе Тошковић и Димитрије Шабић.
Сви они били су хуманисти, пожртвовани, одговорни и племенити људи, одани својим етичким и професионалним принципима и Хипократовој заклетви, лекари који су бринули о здрављу и животима грађана на Косову и Метохији, без обзира на њихову веру и нацију. Били су спона између Срба и Албанаца, које су без разлике лечили, а њиховим отмицама и убиствима неко је желео и да те везе заувек прекине.
„Злочини над српским здравственим радницима на Косову и Метохији нису расветљени, нити су злочинци пронађени и приведени правди, што само потврђује чињеницу да је правда за српски народ на Косову и Метохији и даље недостижна“
Заташкавање злочина и напори Приштине да се они препусте забораву, велика су препрека успостављању трајног мира и међунационалног поверења. Зато је наша дужност да, одлучно и без одустајања, захтевамо од правосуђа привремених институција у Приштини и представника међународних организација на Косову и Метохији да не затварају очи пред злочинима и да у име човечности и будућности престану да занемарују и заташкавају отмице и убиства српских здравствених радника, али и све друге нерасветљене случајеве“.
Памтимо!
✍️ Зоран Векић
Борба за истину
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
😢37🙏33🕊7❤5🤬1🤣1
КОГА ПОЗИВА СТУДЕНТ?
Пре скоро две године, написао сам текст где критикујем срамно ћутање на причу о интеграцији просвете. Два дана након објаве истог, на дан Универзитета, са свечаности осута је паљба да ми који говоримо о опасностима по Универзитет јесмо страни плаћеници. Да јесмо, не би ми, вероватно, била дијагностикована трострука дискус хернија настала због природе посла којим се, пре, али и током читавог студирања бавим како бих завршио студије, већ би ми једини посао био трабуњање по друштвеним мрежама, блебетање о некаквим правима, а у опису мог профила, стајало председник невладине организације или тако нешто.
Нисмо ми страни плаћеници, већ сте ви унутрашњи непријатељи.
Данас, када је све већ јасно шта ће се десити, опет ћуте телетабиси из Српске листе, који су били изричити у изјавама да до интеграције неће доћи.
Данас, када је група студената Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици организовала протестни скуп, појавило се нешто више од 40 људи. Где су студенти, где су професори, где су грађани?
Димитрије Ракочевић, студент Филозофског факултета, рекао је:
Кога позива студент? Ко да устане?
Онај професор што је дошао у кафану преко пута школе у Ранилугу да зове ученике да се врате на наставу? Нећемо, профо, није легла уплата! Одговорили су. Биће у току дана, рекао им је, а они су га оладили речима да ће се вратити на час када им буду дали паре. Није вам јасно о чему је реч?
Просто, деце на Косову је све мање, те професори месечно издвајају новац за ученике како би их платили да им долазе на часове, односно уписали школе у којима предају. Не, не воле их баш толико да им плаћају да им преносе знање, већ их плаћају да би имали посао, јер, ако нема ученика, нема ни посла. Износ који професори дају ученицима, по сведочењу ученика који не желе јавно да говоре, разликује се од школе до школе. Плус, свако од ученика, приликом уписа, бира хоће да му школа (професори) купе мобилни телефон, бицикл, скутер.
Ко да устане?
Директор једне од тих школа који је звао ученика да дође и подигне диплому, а он је одбио речима да му је донесе кући, цитирам:
Ко да устане?
Министар који говори о скраћивању школског часа на 30 минута, док их на Косову укидају.
Ко да устане?
Колеге му из Новог Сада које су изгласале забрану употребе заставе "Нема предаје"?
Ко да устане?
Очекујемо ли да устану они из моје приче једном девојком: У читаоници студентског дома у Косовској Митровици није било никог сем те студенткиње и мене. Мало смо читали, мало размењивали мишљења на различите теме. Зашто си уписала гимназију, упитао сам је. Нисам хтела да упишем гимназију, али сам морала, одговорила је. Морала? Зашто? Био је услов, ако сестра и ја упишемо гимназију, тетка ће добити посао. Што си прихватила, осуђивачки сам јој одбрусио. Шта сам могла да радим кад ме је цела фамилија притискала?!
Све је накарадно, изопачено, извитоперено, ишчашено.
Кога позива студент?
Кратковиде професоре, слепе родитеље, ученике научене неморалности, хипокризији, недостојности? Или оне који су нас све заједно, уз помоћ прећуткивања народа, издали?
Позива све, али их неће дозвати.
Неће.
Зато што су сви оглувели од личних интереса, зато ће уместо нашег опстанка, остати срамота.
📱 Јован Зафировић
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Пре скоро две године, написао сам текст где критикујем срамно ћутање на причу о интеграцији просвете. Два дана након објаве истог, на дан Универзитета, са свечаности осута је паљба да ми који говоримо о опасностима по Универзитет јесмо страни плаћеници. Да јесмо, не би ми, вероватно, била дијагностикована трострука дискус хернија настала због природе посла којим се, пре, али и током читавог студирања бавим како бих завршио студије, већ би ми једини посао био трабуњање по друштвеним мрежама, блебетање о некаквим правима, а у опису мог профила, стајало председник невладине организације или тако нешто.
Нисмо ми страни плаћеници, већ сте ви унутрашњи непријатељи.
Данас, када је све већ јасно шта ће се десити, опет ћуте телетабиси из Српске листе, који су били изричити у изјавама да до интеграције неће доћи.
Данас, када је група студената Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици организовала протестни скуп, појавило се нешто више од 40 људи. Где су студенти, где су професори, где су грађани?
Димитрије Ракочевић, студент Филозофског факултета, рекао је:
„Устаните, угрожен је наш Универзитет, није више реч ко је на којој страни, ради се о нашем опстанку.“
Кога позива студент? Ко да устане?
Онај професор што је дошао у кафану преко пута школе у Ранилугу да зове ученике да се врате на наставу? Нећемо, профо, није легла уплата! Одговорили су. Биће у току дана, рекао им је, а они су га оладили речима да ће се вратити на час када им буду дали паре. Није вам јасно о чему је реч?
Просто, деце на Косову је све мање, те професори месечно издвајају новац за ученике како би их платили да им долазе на часове, односно уписали школе у којима предају. Не, не воле их баш толико да им плаћају да им преносе знање, већ их плаћају да би имали посао, јер, ако нема ученика, нема ни посла. Износ који професори дају ученицима, по сведочењу ученика који не желе јавно да говоре, разликује се од школе до школе. Плус, свако од ученика, приликом уписа, бира хоће да му школа (професори) купе мобилни телефон, бицикл, скутер.
Ко да устане?
Директор једне од тих школа који је звао ученика да дође и подигне диплому, а он је одбио речима да му је донесе кући, цитирам:
"Ти си ме натерао да упишем школу, ти ми диплому и донеси."
Ко да устане?
Министар који говори о скраћивању школског часа на 30 минута, док их на Косову укидају.
Ко да устане?
Колеге му из Новог Сада које су изгласале забрану употребе заставе "Нема предаје"?
Ко да устане?
Очекујемо ли да устану они из моје приче једном девојком: У читаоници студентског дома у Косовској Митровици није било никог сем те студенткиње и мене. Мало смо читали, мало размењивали мишљења на различите теме. Зашто си уписала гимназију, упитао сам је. Нисам хтела да упишем гимназију, али сам морала, одговорила је. Морала? Зашто? Био је услов, ако сестра и ја упишемо гимназију, тетка ће добити посао. Што си прихватила, осуђивачки сам јој одбрусио. Шта сам могла да радим кад ме је цела фамилија притискала?!
Све је накарадно, изопачено, извитоперено, ишчашено.
Кога позива студент?
Кратковиде професоре, слепе родитеље, ученике научене неморалности, хипокризији, недостојности? Или оне који су нас све заједно, уз помоћ прећуткивања народа, издали?
Позива све, али их неће дозвати.
Неће.
Зато што су сви оглувели од личних интереса, зато ће уместо нашег опстанка, остати срамота.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
👏19😭9❤3💯3
Адвокат Синише Малог сада чува леђа и Селаковићу: Ко је Игор Исаиловић, од Београђанке, преко БИГЗ-а и EXPO 2027, до Генералштаба
У афери "Генералштаб" међу адвокатима који заступају Селаковића и остале окривљене нашао се и Игор Исаиловић, београдски адвокат познат по блиским везама са врхом власти и дугогодишњој сарадњи са министром финансија Синишом Малим.
Исаиловићево појављивање у овом поступку само је најновија епизода у низу послова и ангажмана који га годинама сврставају међу најутицајније, али и најконтроверзније адвокате блиске Српској напредној странци (СНС). Од случаја Синише Малог и афере са пореклом новца, преко послова везаних за EXPO 2027, до Београђанке, БИГЗ-а и бројних фирми са офшор адресама – Исаиловићево име се упорно појављује на местима где се укрштају политика, крупни бизнис и јавни новац.
Човек од поверења Синише Малог
У ширу јавност Исаиловић је доспео још 2017. године, када је бивша супруга Синише Малог, Марија Мали, за КРИК говорила о притисцима да Агенцији за борбу против корупције достави изјаву којом би се оправдало порекло 95.000 евра у готовини.
испричала је тада Марија Мали.
Она је Исаиловића описала као најближег сарадника Синише Малог, наводећи да „не постоји ниједан посао који је Мали икада радио, а да Исаиловић у њему није учествовао“. Њихова сарадња, према њеним речима, почела је још док је Исаиловић био на почетку каријере, а Мали радио на пословима око продаје „Гранд кафе“.
опширније nova.rs
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
У афери "Генералштаб" међу адвокатима који заступају Селаковића и остале окривљене нашао се и Игор Исаиловић, београдски адвокат познат по блиским везама са врхом власти и дугогодишњој сарадњи са министром финансија Синишом Малим.
Исаиловићево појављивање у овом поступку само је најновија епизода у низу послова и ангажмана који га годинама сврставају међу најутицајније, али и најконтроверзније адвокате блиске Српској напредној странци (СНС). Од случаја Синише Малог и афере са пореклом новца, преко послова везаних за EXPO 2027, до Београђанке, БИГЗ-а и бројних фирми са офшор адресама – Исаиловићево име се упорно појављује на местима где се укрштају политика, крупни бизнис и јавни новац.
Човек од поверења Синише Малог
У ширу јавност Исаиловић је доспео још 2017. године, када је бивша супруга Синише Малог, Марија Мали, за КРИК говорила о притисцима да Агенцији за борбу против корупције достави изјаву којом би се оправдало порекло 95.000 евра у готовини.
Синиша и његов адвокат Игор Исаиловић дошли су на идеју да прикажу да сам после смрти оца пронашла новац који сам потом користила за свакодневне потребе. Стигла ми је порука од Исаиловића: ‘Марија, треба да потпишеш изјаву за Агенцију за борбу против корупције’. Одбила сам,
испричала је тада Марија Мали.
Она је Исаиловића описала као најближег сарадника Синише Малог, наводећи да „не постоји ниједан посао који је Мали икада радио, а да Исаиловић у њему није учествовао“. Њихова сарадња, према њеним речима, почела је још док је Исаиловић био на почетку каријере, а Мали радио на пословима око продаје „Гранд кафе“.
опширније nova.rs
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
🤬23💩4❤2
😁28
Зашто је српско страдање увек „проблематично“, а туђе увек „несумњиво“
Постоји једна необична и упорна законитост у савременом јавном говору: туђе страдање се прихвата као чињеница, српско се увек најпре испитује. Туђе жртве се именују без ограде, српске се стављају под наводнике. Туђи бол је доказ сам по себи, српски бол мора да положи испит моралне подобности. И што је страдање веће, то је сумња систематичнија.
Ово није питање историографије. Ово је питање антропологије греха.
У колективној психологији Запада, жртва није онај ко страда, већ онај ко се уклапа у наратив. Страдање није чињеница, него статус. А статус се додељује.
Зато је српско страдање „проблематично“. Не зато што није документовано – напротив, управо зато што јесте. Оно је превише истрајно, превише дуго, превише упорно, и што је најопасније: не пристаје да буде последња реч.
Српско страдање није пасивна патња, већ активна меморија. Оно не тражи само сажаљење, него истину. А истина увек угрожава моћ.
Туђе страдање је „несумњиво“ јер не ремети структуру света. Српско је проблем јер у себи носи оптужницу – не само против починилаца, већ против система који је злочине дозволио, прећутао или накнадно оправдао.
Стари Завет већ познаје овај механизам. Јов не страда зато што је крив, већ зато што је праведан. И управо то изазива саблазан.
Ово питање није питање ђавола, већ је питање света. Свет не може да поднесе страдање које није последица кривице. Праведно страдање разбија логику узрока и последице на којој почива свака самозадовољна цивилизација.
Српско страдање је управо такво: оно се не да свести на казну. Оно није „лекција историје“, није „последица погрешне политике“, није „колатерал“. Оно стоји као Јов- без оправдања, без признања кривице, али и без одрицања од Бога.
Зато мора бити релативизовано. Јер ако је српско страдање стварно, онда је свет неправедан. А то је мисао коју савремени човек не подноси.
Његош у Луче микрокозме не пише о страдању као историјском инциденту, већ као космичком принципу. Он зна да је бол место суда:
За Његоша, жртва није пораз, него испит слободе. Народ који страда, а не одриче се истине, постаје опасан, не војно, него онтолошки. Он подсећа да историја није последњи суд.
Зато се српско страдање мора свести на „контроверзу“, „контекст“, „обострану кривицу“. Јер ако је жртва могућа без кривице, онда је зло могуће без оправдања.
А то руши читаву архитектуру модерног морализма.
Зашто доказ није довољан?!
Српско страдање је документовано: логори, јаме, покољи, протеривања, геноцид. Али проблем није у недостатку доказа. Проблем је у одбијању смисла.
Јер признати српско мучеништво значи признати да постоји историјска неправда која није исправљена. Значи признати да зло није увек поражено. Значи признати да жртва није увек „на правој страни историје“.
А то је јерес модерног доба.
Српско страдање је необориво не зато што је веће од других, него зато што је смислено. Оно није култ жртве, него сведочанство истине. Оно није политика, него суд историји.
И као свако истинско мучеништво, оно не тражи аплауз. Оно тражи да буде изговорено без наводника.
Јер, како каже Писмо:
Српско страдање је тај камен. Одбачен, али носив. Проблематичан, јер држи тежину света који би хтео да се прави невин.
✍️ Марија Поповић
Видовдан
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Постоји једна необична и упорна законитост у савременом јавном говору: туђе страдање се прихвата као чињеница, српско се увек најпре испитује. Туђе жртве се именују без ограде, српске се стављају под наводнике. Туђи бол је доказ сам по себи, српски бол мора да положи испит моралне подобности. И што је страдање веће, то је сумња систематичнија.
Ово није питање историографије. Ово је питање антропологије греха.
У колективној психологији Запада, жртва није онај ко страда, већ онај ко се уклапа у наратив. Страдање није чињеница, него статус. А статус се додељује.
Зато је српско страдање „проблематично“. Не зато што није документовано – напротив, управо зато што јесте. Оно је превише истрајно, превише дуго, превише упорно, и што је најопасније: не пристаје да буде последња реч.
Српско страдање није пасивна патња, већ активна меморија. Оно не тражи само сажаљење, него истину. А истина увек угрожава моћ.
Туђе страдање је „несумњиво“ јер не ремети структуру света. Српско је проблем јер у себи носи оптужницу – не само против починилаца, већ против система који је злочине дозволио, прећутао или накнадно оправдао.
Стари Завет већ познаје овај механизам. Јов не страда зато што је крив, већ зато што је праведан. И управо то изазива саблазан.
„Зар се Јов боји Бога узалуд?“ (Јов 1,9)
Ово питање није питање ђавола, већ је питање света. Свет не може да поднесе страдање које није последица кривице. Праведно страдање разбија логику узрока и последице на којој почива свака самозадовољна цивилизација.
Српско страдање је управо такво: оно се не да свести на казну. Оно није „лекција историје“, није „последица погрешне политике“, није „колатерал“. Оно стоји као Јов- без оправдања, без признања кривице, али и без одрицања од Бога.
Зато мора бити релативизовано. Јер ако је српско страдање стварно, онда је свет неправедан. А то је мисао коју савремени човек не подноси.
Његош у Луче микрокозме не пише о страдању као историјском инциденту, већ као космичком принципу. Он зна да је бол место суда:
„Страдање је мјера духа, у њему се вага вјечност.“
За Његоша, жртва није пораз, него испит слободе. Народ који страда, а не одриче се истине, постаје опасан, не војно, него онтолошки. Он подсећа да историја није последњи суд.
Зато се српско страдање мора свести на „контроверзу“, „контекст“, „обострану кривицу“. Јер ако је жртва могућа без кривице, онда је зло могуће без оправдања.
А то руши читаву архитектуру модерног морализма.
Зашто доказ није довољан?!
Српско страдање је документовано: логори, јаме, покољи, протеривања, геноцид. Али проблем није у недостатку доказа. Проблем је у одбијању смисла.
Јер признати српско мучеништво значи признати да постоји историјска неправда која није исправљена. Значи признати да зло није увек поражено. Значи признати да жртва није увек „на правој страни историје“.
А то је јерес модерног доба.
Српско страдање је необориво не зато што је веће од других, него зато што је смислено. Оно није култ жртве, него сведочанство истине. Оно није политика, него суд историји.
И као свако истинско мучеништво, оно не тражи аплауз. Оно тражи да буде изговорено без наводника.
Јер, како каже Писмо:
„Камен који одбацише зидари, постаде глава од угла.“ (Пс. 118,22)
Српско страдање је тај камен. Одбачен, али носив. Проблематичан, јер држи тежину света који би хтео да се прави невин.
✍️ Марија Поповић
Видовдан
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
👍43❤10
Једина опозиција нарко картелу на челу са нелеченим нарцисом јесу студенти и професори
Госпођа Јелена Павловић, увек смирено у срж давно огољене истине, коју не виде само они који неће да виде и они који имају корист од обневиделости.
У Србији, једина опозиција вулгарном нарко картелу на челу са нелеченим нарцисом, јесу студенти и професори.
Све што се овде декларише као опозиција, С В Е, и на левом и на десном крилу, су играчи секте, који имају вечни интерес да секту одржавају на власти: наш новац, НАШ буџетски новац капље редовно за више него лагодан живот.
Разноразне „принадлежности“, трошкови пута, одвојеног живота, смештаја, учешћа у раду разних одбора, агенција…. Све се то редовно гули са народне грбаче.
За узврат, нема се никаква одговорност, апсолутни рај за „опозиционе“ вучићијеве јуришнике: мало пред камерама лапрдаш глупости, имаш имунитет па те боли увце, накривио си капу, док си кашику умочио у народни казан. Лижеш народни мед, па га пљуцнеш помало на секташе, у стилу „ал’ сам му рек’о!“, ништа се не питаш, ни за шта не одговараш, паре теку редовно, размећеш се незарађеним и Бог да те види!
Кад треба на делу да нешто докажеш, нема те нигде, „службено си одсутан“, „на пријему си у амбасади“, „на хуманитарној мисији си“ итд.
Не постоји опозиција у Републици Србији.
Постоје само професионални недавачи скупштинског тапацирунга, јефтиних ћевапа и бесплатног, увек доступног паркинга у центру града.
Ствар је одавно кристално јасна:
Студенти и професори су једна страна.
Неписмени нарко картел са „опозиционим“ пудлицама и чивавицама је друга страна.
И народ.
Глас Божји.
* * *
Никада студенти садашњи, сви ми, који смо студенти били, наша деца, од којих ће многа студенти бити, не смемо да заборавимо да је у нашој дугој историји постојало једно мрачно доба.
Мрачно доба, током кога смо живи и здрави, духовно, интелектуално и вредносно обогаљени оружјем које се звало пропагандно медијско ђубре.
Мрачно доба, током кога су се дипломе куповале као крушке, током кога су се факултети завршавали и без завршених средњих школа.
Током кога су се магистратуре и докторати бранили 30. фебруара у суботу.
Током кога су се средње школе завршавале у четвртој и петој деценији живота.
Током кога су приватни „факултети“ ницали попут печурака после кише, а акредитације добијали тако што су њихови власници уцењивали „државнике“ да ће објавити списак политичара и државних чиновника који су код њих пазарили звања, титуле и дипломе.
Током кога су се керамичари и шофери, заденути лажним дипломама и прескупим оделима, усуђивали да редовне студенте државних универзитета називају „талогом друштва“.
Током кога су СВЕ што државу чини државом, обезвредили и разорили полумутави, немушти, неспособни да саставе 2 просте непроширене реченице, неуки за одговорне функције којима су награђивани за своје бешчашће и незнање.
Током кога су многи са правим дипломама, тужилачким, судијским, инспекторским функцијама, вредност својих регуларно стечених диплома уништили својом безличношћу, ситничарењем, својом грамзивошћу и похлепом, својом умишљеношћу да је њихов лични материјални интерес претежнији од интереса целе земље и народа.
И током кога су, веровали или не, постојали неки који се усуђују да криве студенте што не пристају да се школују, раде и живе на начин који је овде постао подразумевајућ и што неће да се слижу и смешају са таквом љигавошћу и таквим смрадинама. Што неће да лижу дупета неупоредиво горих од себе или да се учлане у секту најгорег олоша и несоја, да би се запослили. Што неће да им шефују неписмене незналице и безвредне протуве.
наставак у коментару
✍️ Сашка Љубичић
Борба за истину
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Госпођа Јелена Павловић, увек смирено у срж давно огољене истине, коју не виде само они који неће да виде и они који имају корист од обневиделости.
У Србији, једина опозиција вулгарном нарко картелу на челу са нелеченим нарцисом, јесу студенти и професори.
Све што се овде декларише као опозиција, С В Е, и на левом и на десном крилу, су играчи секте, који имају вечни интерес да секту одржавају на власти: наш новац, НАШ буџетски новац капље редовно за више него лагодан живот.
Разноразне „принадлежности“, трошкови пута, одвојеног живота, смештаја, учешћа у раду разних одбора, агенција…. Све се то редовно гули са народне грбаче.
За узврат, нема се никаква одговорност, апсолутни рај за „опозиционе“ вучићијеве јуришнике: мало пред камерама лапрдаш глупости, имаш имунитет па те боли увце, накривио си капу, док си кашику умочио у народни казан. Лижеш народни мед, па га пљуцнеш помало на секташе, у стилу „ал’ сам му рек’о!“, ништа се не питаш, ни за шта не одговараш, паре теку редовно, размећеш се незарађеним и Бог да те види!
Кад треба на делу да нешто докажеш, нема те нигде, „службено си одсутан“, „на пријему си у амбасади“, „на хуманитарној мисији си“ итд.
Не постоји опозиција у Републици Србији.
Постоје само професионални недавачи скупштинског тапацирунга, јефтиних ћевапа и бесплатног, увек доступног паркинга у центру града.
Ствар је одавно кристално јасна:
Студенти и професори су једна страна.
Неписмени нарко картел са „опозиционим“ пудлицама и чивавицама је друга страна.
И народ.
Глас Божји.
* * *
Никада студенти садашњи, сви ми, који смо студенти били, наша деца, од којих ће многа студенти бити, не смемо да заборавимо да је у нашој дугој историји постојало једно мрачно доба.
Мрачно доба, током кога смо живи и здрави, духовно, интелектуално и вредносно обогаљени оружјем које се звало пропагандно медијско ђубре.
Мрачно доба, током кога су се дипломе куповале као крушке, током кога су се факултети завршавали и без завршених средњих школа.
Током кога су се магистратуре и докторати бранили 30. фебруара у суботу.
Током кога су се средње школе завршавале у четвртој и петој деценији живота.
Током кога су приватни „факултети“ ницали попут печурака после кише, а акредитације добијали тако што су њихови власници уцењивали „државнике“ да ће објавити списак политичара и државних чиновника који су код њих пазарили звања, титуле и дипломе.
Током кога су се керамичари и шофери, заденути лажним дипломама и прескупим оделима, усуђивали да редовне студенте државних универзитета називају „талогом друштва“.
Током кога су СВЕ што државу чини државом, обезвредили и разорили полумутави, немушти, неспособни да саставе 2 просте непроширене реченице, неуки за одговорне функције којима су награђивани за своје бешчашће и незнање.
Током кога су многи са правим дипломама, тужилачким, судијским, инспекторским функцијама, вредност својих регуларно стечених диплома уништили својом безличношћу, ситничарењем, својом грамзивошћу и похлепом, својом умишљеношћу да је њихов лични материјални интерес претежнији од интереса целе земље и народа.
И током кога су, веровали или не, постојали неки који се усуђују да криве студенте што не пристају да се школују, раде и живе на начин који је овде постао подразумевајућ и што неће да се слижу и смешају са таквом љигавошћу и таквим смрадинама. Што неће да лижу дупета неупоредиво горих од себе или да се учлане у секту најгорег олоша и несоја, да би се запослили. Што неће да им шефују неписмене незналице и безвредне протуве.
наставак у коментару
✍️ Сашка Љубичић
Борба за истину
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
❤22👏13💯5🤮1
Зашто Трамп веома жели да увуче Русију у нову трку у наоружању
О последицама непродужења Споразума о смањењу стратешког офанзивног наоружања – коментатор „Абзаца“ Игор Пшеничников.
5. фебруара званично је истекао Споразум између Русије и САД о смањењу стратешког офанзивног наоружања (ДСНВ), који су стране потписале 8. априла 2010. године, а ступио је на снагу 5. фебруара 2011. године.
Како је написао наш МИП, „завршава се животни циклус“ овог споразума, који је ограничавао број интерконтиненталних балистичких и неких других ракета, као и нуклеарних бојевих глава за Русију и САД.
Сада Русија и САД нису ограничене у ничему што се тиче нуклеарног оружја и средстава његовог достављања. И главно питање је да ли је заиста тачно да су обе земље застале у ниском старту пред неограниченом и неконтролисаном трком нуклеарног наоружања.
Да би се боље схватио обим могућих претњи целој планети, истичем забрињавајућу изјаву генералног секретара УН Антонија Гутереша, који је коначно правилно и брзо реаговао на догађај који носи опасност целом свету. Он је истакао да престанак важења ДСНВ ствара безпрецедентни ризик за глобалну безбедност.
И заиста, први пут после више од 50 година на планети нико – а пре свега Русија и САД – нема никаква обавезна ограничења на стратешке нуклеарне арсенале.
Русија је више пута указивала на дестабилизујуће активности САД у области противракетне одбране, супротно утврђеној у ДСНВ нераскидивој вези између стратешког офанзивног и стратешког одбрамбеног наоружања. Америка је свесно ометала одржавање равнотеже снага, што је и био смисао споразума.
Због тога је у фебруару 2023. године Русија суспендовала важење ДСНВ, али је истовремено изјавила намеру да добровољно одржава квантитативна ограничења на наоружање до фебруара 2026. године. Тада је том примеру приступила и америчка страна.
Прошле јесени Владимир Путин је изјавио да је Русија спремна да након истека споразума још годину дана поштује квантитативна ограничења предвиђена документом. Председник САД Трамп је у пролазу новинарима рекао да је то добра идеја. Међутим, званичан одговор из Беле куће на предлог Русије није уследио. И зато се данас догодило оно што се догодило.
У насталим околностима Русија је саопштила да је сада слободна у избору даљих корака и „непрекидно спремна на одлучне војно-техничке контрамере ради сузбијања потенцијалних додатних претњи националној безбедности“.
Накуљени нуклеарни арсенали обе стране су довољни да униште Земљу неколико десетина пута. Зато се поставља питање: зашто и ми и Американци треба да производимо нове ракете и нуклеарне бојеве главе?
Једно од најлогичнијих објашњења непожељности администрације Трампа да смањује залихе нуклеарног оружја јесте намера да врши психолошки притисак на Москву и примора је да се увуче у трку у наоружању која, како се у Вашингтону сигурно сматра, може да је исцрпи и доведе до економског колапса.
То се већ догодило. У марту 1983. године председник САД Рејган је најавио покретање такозване Стратешке одбрамбене иницијативе (СОИ), познате као програм „Звездане ратове“. Она је наводно предвиђала стварање система противракетне одбране са елементима космичке базе, који би онемогућио да руски пројектили погоде америчке копнене и морске циљеве из космоса.
Као резултат, СССР је увучен у скупу трку у наоружању која је исцрпљивала његове економске ресурсе. Како се касније испоставило, СОИ је био блеф, осмишљен управо да економски ослаби Совјетски Савез и доведе до његовог распада. Што се и догодило.
Веома је могуће да Трамп следи „заповести“ Рејгана, нудећи Русији исти пут који је Совјетски Савез прошао осамдесетих година до свог нестанка почетком деведесетих.
Очигледно ми је да он не жели нуклеарни рат, јер у том случају... (завршетак прочитајте овде)
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
О последицама непродужења Споразума о смањењу стратешког офанзивног наоружања – коментатор „Абзаца“ Игор Пшеничников.
5. фебруара званично је истекао Споразум између Русије и САД о смањењу стратешког офанзивног наоружања (ДСНВ), који су стране потписале 8. априла 2010. године, а ступио је на снагу 5. фебруара 2011. године.
Како је написао наш МИП, „завршава се животни циклус“ овог споразума, који је ограничавао број интерконтиненталних балистичких и неких других ракета, као и нуклеарних бојевих глава за Русију и САД.
Сада Русија и САД нису ограничене у ничему што се тиче нуклеарног оружја и средстава његовог достављања. И главно питање је да ли је заиста тачно да су обе земље застале у ниском старту пред неограниченом и неконтролисаном трком нуклеарног наоружања.
Да би се боље схватио обим могућих претњи целој планети, истичем забрињавајућу изјаву генералног секретара УН Антонија Гутереша, који је коначно правилно и брзо реаговао на догађај који носи опасност целом свету. Он је истакао да престанак важења ДСНВ ствара безпрецедентни ризик за глобалну безбедност.
И заиста, први пут после више од 50 година на планети нико – а пре свега Русија и САД – нема никаква обавезна ограничења на стратешке нуклеарне арсенале.
Русија је више пута указивала на дестабилизујуће активности САД у области противракетне одбране, супротно утврђеној у ДСНВ нераскидивој вези између стратешког офанзивног и стратешког одбрамбеног наоружања. Америка је свесно ометала одржавање равнотеже снага, што је и био смисао споразума.
Због тога је у фебруару 2023. године Русија суспендовала важење ДСНВ, али је истовремено изјавила намеру да добровољно одржава квантитативна ограничења на наоружање до фебруара 2026. године. Тада је том примеру приступила и америчка страна.
Прошле јесени Владимир Путин је изјавио да је Русија спремна да након истека споразума још годину дана поштује квантитативна ограничења предвиђена документом. Председник САД Трамп је у пролазу новинарима рекао да је то добра идеја. Међутим, званичан одговор из Беле куће на предлог Русије није уследио. И зато се данас догодило оно што се догодило.
У насталим околностима Русија је саопштила да је сада слободна у избору даљих корака и „непрекидно спремна на одлучне војно-техничке контрамере ради сузбијања потенцијалних додатних претњи националној безбедности“.
Накуљени нуклеарни арсенали обе стране су довољни да униште Земљу неколико десетина пута. Зато се поставља питање: зашто и ми и Американци треба да производимо нове ракете и нуклеарне бојеве главе?
Једно од најлогичнијих објашњења непожељности администрације Трампа да смањује залихе нуклеарног оружја јесте намера да врши психолошки притисак на Москву и примора је да се увуче у трку у наоружању која, како се у Вашингтону сигурно сматра, може да је исцрпи и доведе до економског колапса.
То се већ догодило. У марту 1983. године председник САД Рејган је најавио покретање такозване Стратешке одбрамбене иницијативе (СОИ), познате као програм „Звездане ратове“. Она је наводно предвиђала стварање система противракетне одбране са елементима космичке базе, који би онемогућио да руски пројектили погоде америчке копнене и морске циљеве из космоса.
Као резултат, СССР је увучен у скупу трку у наоружању која је исцрпљивала његове економске ресурсе. Како се касније испоставило, СОИ је био блеф, осмишљен управо да економски ослаби Совјетски Савез и доведе до његовог распада. Што се и догодило.
Веома је могуће да Трамп следи „заповести“ Рејгана, нудећи Русији исти пут који је Совјетски Савез прошао осамдесетих година до свог нестанка почетком деведесетих.
Очигледно ми је да он не жели нуклеарни рат, јер у том случају... (завршетак прочитајте овде)
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
💯14🌭2❤1👏1
Forwarded from Уз свој народ
Евроазија
"Што се грбо роди време не исправи"....и више него довољно шанси за исправљање је било...али...као што студенти кажу "Ми радимо своје.." 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 🇷🇸 |📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај| | @evroaz| @evroazp |
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
❤29🙏9🔥2🥴1🌭1
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Одлично је ово са правосуђем што ради Вучић, јер је потпуно оголио систем. Речи председника Уставног суда Владана Петрова да треба отпустити све судије и тужиоце који не слушају председника су корисне за све нас. Он је само јавно изговорио оно што је било у пракси до сада. И треба званично да се у сваку судску одлуку унесе да се доноси у име Александра, Андреја, Данила, Вукана, Милице Вучић, јер је у пракси тако. Они су само омогућили да сви сада знамо оно што су до сада малобројни знали а многи осећали на својој кожи али нису схватали, е сада су отворили очи народу. Сад када чујете некога да после овога каже како има часних и поштених судија и тужилаца, знајте да је део система или припадник СНС криминалног клана.
📱 Срђан Ного
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
👍29👏5❤2🤮1💩1
Forwarded from Уз свој народ
Сретнимо се поново. Сви заједно!
Сретење 2026
Студенти објаснили детаље предстојећег скупа у Крагујевцу на Сретење....
Скуп почиње у преподневним сатима у недељу 15. фебруара, а биће одржан на две локације. Тачније, окупљање почиње на једној локацији у Крагујевцу, са које ће се, надамо се, велика колона, преселити на другу, надомак града. На другој локацији, која је у близини Крагујевца, до које ћемо пешачити, биће одржани говори.
У Крагујевцу ћемо одржати 16 минута тишине, а потом ћемо кренути на другу локацију, где ће се одиграти централни део догађаја. Биће нам потребно неко време да стигнемо до тамо, тако да ће скуп сигурно трајати до касних поподневних сати. На локацији изван града говориће студенти и наши гости. Они ће се обратити окупљенима, а теме говора су Устав, безакоње, непоштовање студената и грађана, репресија према нама у целој земљи, као и према свима који се усуђују да мисле својом главом. Говорићемо и о аутономији Универзитета, указати на проблеме нашег, али и свих других у Србији.
Они који не буду дошли у Крагујевац, могу доћи директно на другу локацију, уколико не желе да пешаче, а објавићемо је до краја дана.
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
❤30👍2🤮1
Брнабић са новим шефом УНМИК-а о ситуацији на КиМ и поштовању Резолуције 1244 СБ УН
Председник Народне скупштине Ана Брнабић разговарала је у Београду са новим шефом УНМИК-а Петером Дуеом, а теме раговора били су безбедносна ситуација на Косову и Метохији, улога УНМИК-а и поштовање Резолуције СБ УН 1244.
„Настављамо отворену комуникацију и конструктивну сарадњу, у циљу заштите права српског народа и очувања безбедности на терену“, истакла је Брнабић, саопштено је из Скупштине Србије.
Шеф УНМИК-а се данас састао и са министром унутрашњих послова Ивицом Дачићем и директором Канцеларије за Косово и Метохију Петром Петковићем."
Танјуг
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Председник Народне скупштине Ана Брнабић разговарала је у Београду са новим шефом УНМИК-а Петером Дуеом, а теме раговора били су безбедносна ситуација на Косову и Метохији, улога УНМИК-а и поштовање Резолуције СБ УН 1244.
„Настављамо отворену комуникацију и конструктивну сарадњу, у циљу заштите права српског народа и очувања безбедности на терену“, истакла је Брнабић, саопштено је из Скупштине Србије.
Шеф УНМИК-а се данас састао и са министром унутрашњих послова Ивицом Дачићем и директором Канцеларије за Косово и Метохију Петром Петковићем."
Танјуг
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
🤮23💩14🤣9❤3🤔1🖕1
Генерација З је постала прва генерација откако су записи почели да буду мање интелигентни од својих родитеља, а стручњак је открио разлог. Доктор Џаред Куни Хорват, бивши учитељ који је постао неуронаучник, открио је да је генерација рођена између 1997. и почетка 2010-их когнитивно заостала због прекомерног ослањања на дигиталну технологију у школи.
Од када се воде евиденције о когнитивном развоју крајем 19. века, генерација З је сада званично прва група која је икада постигла нижи резултат од генерације пре њих, опадајући у пажњи, памћењу, вештинама читања и математике, способностима решавања проблема и укупном коефицијенту интелигенције.
Хорват је рекао Одбору америчког Сената за трговину, науку и транспорт да је интелигенција генерације З опала упркос томе што ови тинејџери и млади одрасли проводе више времена у школи него деца у 20. веку, пише Дејли мејл.
Узрок, тврди Хорват, директно је повезан са повећањем количине учења које се сада спроводи коришћењем онога што је назвао „образовном технологијом” или Едтех, што укључује рачунаре и таблете. Неуронаучник је објаснио да је ова генерација заостала јер људски мозак никада није био програмиран да учи из кратких клипова виђених на мрежи и читања кратких реченица које сумирају много веће књиге и сложене идеје.
„Више од половине времена које је тинејџер будан, половина тога се одвија гледајући у екран”, рекао је Хорват за Њујорк пост.
Хорват и други стручњаци, говорећи пред Конгресом, објаснили су да су људи еволуирали да најбоље уче кроз праву људску интеракцију, што значи лицем у лице са наставницима и вршњацима, а не са екрана. Додао је да екрани ремете природне биолошке процесе који граде дубоко разумевање, памћење и фокус.
Не ради се о лошој имплементацији, неадекватној обуци или потреби за бољим апликацијама у школама. Научници су рекли да сама технологија није у складу са начином на који наши мозгови природно раде, расту и задржавају информације.
Хорват, директор ЛМЕ Глобал, групе која дели истраживања мозга и понашања са предузећима и школама, рекао је да подаци јасно показују да су когнитивне способности почеле да се стабилизују, па чак и опадају око 2010. године. Стручњак је рекао сенаторима да се школе генерално нису много промениле те године и да се људска биологија развија преспоро да би то био разлог.
„Одговор изгледа да су алати које користимо у школама да бисмо подстакли то учење”, рекао је.
Додао је да САД нису једина земља погођена дигиталним когнитивним падом, напомињући да је његово истраживање обухватило 80 земаља и показало шестодеценијски тренд лошијих резултата учења како се све више технологије користи у учионицама. Штавише, деца која користе рачунаре само пет сати дневно посебно за своје школске задатке постигла су знатно ниже резултате од оних који ретко или никада нису користили технологију у учионици.
Магазин Политика
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Од када се воде евиденције о когнитивном развоју крајем 19. века, генерација З је сада званично прва група која је икада постигла нижи резултат од генерације пре њих, опадајући у пажњи, памћењу, вештинама читања и математике, способностима решавања проблема и укупном коефицијенту интелигенције.
Хорват је рекао Одбору америчког Сената за трговину, науку и транспорт да је интелигенција генерације З опала упркос томе што ови тинејџери и млади одрасли проводе више времена у школи него деца у 20. веку, пише Дејли мејл.
Узрок, тврди Хорват, директно је повезан са повећањем количине учења које се сада спроводи коришћењем онога што је назвао „образовном технологијом” или Едтех, што укључује рачунаре и таблете. Неуронаучник је објаснио да је ова генерација заостала јер људски мозак никада није био програмиран да учи из кратких клипова виђених на мрежи и читања кратких реченица које сумирају много веће књиге и сложене идеје.
„Више од половине времена које је тинејџер будан, половина тога се одвија гледајући у екран”, рекао је Хорват за Њујорк пост.
Хорват и други стручњаци, говорећи пред Конгресом, објаснили су да су људи еволуирали да најбоље уче кроз праву људску интеракцију, што значи лицем у лице са наставницима и вршњацима, а не са екрана. Додао је да екрани ремете природне биолошке процесе који граде дубоко разумевање, памћење и фокус.
Не ради се о лошој имплементацији, неадекватној обуци или потреби за бољим апликацијама у школама. Научници су рекли да сама технологија није у складу са начином на који наши мозгови природно раде, расту и задржавају информације.
Хорват, директор ЛМЕ Глобал, групе која дели истраживања мозга и понашања са предузећима и школама, рекао је да подаци јасно показују да су когнитивне способности почеле да се стабилизују, па чак и опадају око 2010. године. Стручњак је рекао сенаторима да се школе генерално нису много промениле те године и да се људска биологија развија преспоро да би то био разлог.
„Одговор изгледа да су алати које користимо у школама да бисмо подстакли то учење”, рекао је.
Додао је да САД нису једина земља погођена дигиталним когнитивним падом, напомињући да је његово истраживање обухватило 80 земаља и показало шестодеценијски тренд лошијих резултата учења како се све више технологије користи у учионицама. Штавише, деца која користе рачунаре само пет сати дневно посебно за своје школске задатке постигла су знатно ниже резултате од оних који ретко или никада нису користили технологију у учионици.
Магазин Политика
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
❤11🙏8😁7
Forwarded from Уз свој народ
Иначе он је нарко дилер из Лепосавића. Син му је на одржавању казне због препродаје дроге. Миланов батинаш. Харао СНС-ом и малтретирао оне који неће да гласају за СНС. Иначе води фирму МТС Д.О.О у КМ. Доводи спонзорише на свим местима у фирми. Педофил.
Надам се да народ зна о коме се ради.
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
👏32🍾8🔥3❤2👌2🌭1