Јуче у Давосу, председник @ZelenskyyUa је прешао границу.

Нема ништа ново у чињеници да је, како се приближавају избори у Мађарској, поново ставио мађарску владу, и мене лично, на нишан. Међутим, изненађујуће је то што је у свом говору критиковао и сваког другог европског лидера. Каже да је подршка послата Украјини недовољна, оружје недовољно, а одлучност Европе недовољна.

Нисмо дуго чекали на одговор Брисела. Синоћ је @vonderleyen представила мапу пута за развој Украјине. У њој су Бриселчани прихватили сваки украјински захтев. 800 милијарди долара за Украјину, убрзано приступање ЕУ до 2027. и даља подршка све до 2040.

Ту ствари стоје. Председник Зеленски је све погрешно поставио, али Бриселчани су жељни да плате.

И ми ћемо имати неколико речи да кажемо о овоме. Стиже национална петиција, којом можемо послати јасну поруку Бриселу: нећемо плаћати!

Систем образовања у Србији има довољно проблема, решавајте њих, немојте измишљати нове, молим Вас.

Министре Станковићу,

Обраћам Вам се као особа која има искуство рада у министарству просвете у западним земљама. Мој рад у Британској амбасади у САД био је директно везан за Министарсво образовања у Белфасту, а укључивао је и константан контакт са људима из образовног система САД, Велике Британије, па и других земаља Европе. Добро знам како функционише и како се води одговорна образовна политика у уређеној земљи. Осим овога имам мастер диплому из Образовања и људског развоја (комбинација образовне политике и педагогије) са универзитета Џорџ Вашингтон, у Вашингтону.

Стога се, дозволићете, сматрам довољно компетентном да Вам се овим путем јавно обратим

Прошле недеље сте споменули идеју да часови треба да буду скраћени због дифузне пажње ђака и интерактивне наставе. Дифузна пажња, иначе, значи да се ђаци интезивно кратко фокусирају и дозвољава периоде сањарења, креативности, маште, када ум не мора да ради тако интензивно. Што се интерактивне наставе у Србији тиче, анализе међународних организација су о овоме писале још пре две деценије. Тако да та идеја није нова каквом је Ви представљате.

Колико ће деца имати пажње на часовима зависи не толико од дужине часа, колико од фактора као што су интерна и екстерна мотивација. Прва зависи од самог ђака, а за другу у школама су одговорни наставници. Ако наставник заинтересује ђаке за свој час и тему, онда им пажња неће бити проблем ни на часу од 60 минута. У супротном и час од 20 минута је предугачак. Успут, у Европи дужина часова се креће од 40 до 60 минута, углавном. Недге је и самим школама допуштено да одређују колико ће трајати часови.

Од када сам у Србији, а то је јесен 2017, нисам чула никога да се жали на трајање часова. Ни наставници, ни родитељи, ни ђаци. Али сам чула милион критика од све три групе на рачун преобимног градива и брда предмета. Те критике делим и ја као родитељ чије дете је у овом систему. Ако ишта треба „скратити” у школама то су ове две ставке. Ђаци у гимназијама у Србији имају и до 17 предмета! Ово је лудост, у најмању руку. Чему толико? Делује ми као да је ово урађено да се допуне фондови рада наставника, а не за добробит деце. Деца не знају шта пре да узму да уче. Да ли сте размишљали о овоме?

О количини градива у предметима да не говорим. Брдо дефиниција, датума, имена, чињеница, формула. Једне те исте ствари се уче и у основној и у средњој, само још дубље и детаљније. Наш образовни систем не даје простора за део дифузне пажње који је намењен маштарењу и креативности са количином градива који је наменио за учење. За све је потребно интензивно фокусирање.

Наставници немају много времена за интерактивне моделе јер имају брдо градива да предају. Не можемо причати о дифузној пажњи у оваквом амбијенту, а нарочито када је најбитније бубати дефиниције, датуме, имена, чињенице, формуле јер је то знање које се тражи овде. Да ли сте размишљали о овоме?

Даље, са сигурношћу Вам могу рећи да су моји уџбеници из осамдесетих и деведестих, када сам овде ишла у школу, биле бајке за лаку ноћ у односу на оно што су сада. Ово сада су енциклопедије. Успут, уџбеници у обавезном циклусу образовања у уређеним земљама су бесплатни, а у Србији коштају много. Да ли сте размишљали о овоме?

У земљама попут Француске, Шпаније, Велике Британије и Ирске, последње три године образовања (од 16. год.) они који хоће да студирају даље уче за оно што бисмо ми звали државна матура (Le Bac, Bachillerato, A levels, или Leaving Certificat су називи, зависно од државе). Имају мање од десет предмета, углавном седам или осам, државни систем их припрема за државну матуру, иду на наставу нормално, не морају да плаћају приватну припрему.

Тад говори Светитељу Саво:
„О Господе, велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом.
Под каменом гују отровницу
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити.
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.
Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже јс Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници Вером ослабили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником црквс испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно беззакоње.
Стид ме једе и стид ме изједе.
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем мој Предраги Спасе,
Вјечност ми јс кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити.