Материце – косовска мајка као стуб памћења
Материце – празник мајки, празник оних чије су руке прве колевке, а срца последња уточишта.
У нашем народу то није само дан даривања и обичаја, већ тренутак када се тихо и дубоко загледамо у корен свога трајања. А ако постоји место где се тај корен најјасније види, онда је то Косово и Метохија. Призрен, Пећ, Ново Брдо, Драгаш, Урошевац – сва та имена у себи носе и једно друго, често непрепознато, али пресудно име: мајка.
У вековима у којима је српски човек на Косову био изложен терору, понижењу и страху, чинило се да је све против њега: сила, закон, оружје, време. Али једна сила је деловала непрекидно, готово невидљиво, а ипак одлучујуће – снага српске жене. „На жени кућа стоји“, каже народ, а на Косову је на мајци стајало и име, и вера, и памћење.
Тешко је објаснити како је у строго патријархалном поретку управо жена често имала последњу реч онда када је било најтеже. Можда је то заиста остатак оног времена када смо царовали, када је уз мушку власт ишла и женска мудрост. У том смислу, кнегиња Милица није само историјска личност, већ архетип. Када је, по народној песми, рекла: „Бит не може, хоћу говорити“, она је проговорила у име свих оних жена које су у пресудним тренуцима одбацивале „женску немоћ“ и узимале на себе бригу за вечне вредности.
Најсветлије и најдраже име у српској историји јесте име српске мајке – име које је кроз векове уздигнуто готово до божанства. У народном памћењу и песми, то поштовање није исказивано громким речима, већ делима и ћутањем. Мајка Југовића, која је на Косову испратила девет синова и мужа у смрт, остала је вечни образац српске мајке која бол не проклиње, већ је приноси Богу као жртву за опстанак рода.
Тај глас није утихнуо ни у вековима после Косова. У селу код Пећи, почетком XX века, једна мајка је, без вике и без патетике, одлучила да душа њене деце није роба за продају. Муж је, сломљен страхом, хтео да се одрекне вере, али она није дозволила да се прекине ланац који везује претке и потомке. Њено „не“ било је гласније од сваке оружане побуне. У том тренутку, она је била и царица Милица и мајка Југовића мајка Јевросима – не по титули, него по одговорности.
Таква је била и мајка Лазара Кујунџића, која је, пољубивши мртвог сина, одбила да га призна пред зулумћарима, жртвујући личну бол да би спасла живе и сачувала свој род. У том тренутку, она није била само мајка једног јунака, већ мајка читавог народа – стуб породице, темељ морала и живо сведочанство да се вера, част и памћење не дају ни за живот ни за страх.
Таквих примера је много. Божана из Брода, која је до смрти 1855. остала једина православна Српкиња међу својима; мајка Кујунџића, која је у Призрену 1905. пољубила мртвог сина, али га није признала да би спасла живе. То су призори достојни античких трагедија, али су се одигравали у нашем времену, на нашој земљи. И готово увек – у тишини.
Непријатељи су добро знали да српски човек на Косову живи не само од хлеба, већ од памћења. Зато је борба била усмерена управо против духа: против мисли да си нечији потомак, да имаш корен и завет. А тај завет, Лазарев избор за Царство Небеско, није се преносио само кроз цркве и књиге, већ и кроз мајчину реч, кроз причу крај огњишта, кроз крсни знак научен пре слова.
У томе су мајке биле тихи савезници Цркве. Док су свештеници храбрили народ да издржи „још мало“, мајке су биле те које су свакодневно издржавале – страх, глад, понижење – да би деца остала оно што јесу. Јер ако се поклекне у последњем тренутку, пропада неколико векова одједном.
Зато су Материце на Косову више од празника. То је дан сећања на жене које су носиле народ у себи онда када је изгледало да народа више нема. Камени белези на гробљима, разбијени и порушени, сведоче о једном страдању, али мајке сведоче о нечем јачем – о непрекинутом животу.
наставак у коментару
✍️ Срећко М. Мартиновић
Борба за истину
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Материце – празник мајки, празник оних чије су руке прве колевке, а срца последња уточишта.
У нашем народу то није само дан даривања и обичаја, већ тренутак када се тихо и дубоко загледамо у корен свога трајања. А ако постоји место где се тај корен најјасније види, онда је то Косово и Метохија. Призрен, Пећ, Ново Брдо, Драгаш, Урошевац – сва та имена у себи носе и једно друго, често непрепознато, али пресудно име: мајка.
У вековима у којима је српски човек на Косову био изложен терору, понижењу и страху, чинило се да је све против њега: сила, закон, оружје, време. Али једна сила је деловала непрекидно, готово невидљиво, а ипак одлучујуће – снага српске жене. „На жени кућа стоји“, каже народ, а на Косову је на мајци стајало и име, и вера, и памћење.
Тешко је објаснити како је у строго патријархалном поретку управо жена често имала последњу реч онда када је било најтеже. Можда је то заиста остатак оног времена када смо царовали, када је уз мушку власт ишла и женска мудрост. У том смислу, кнегиња Милица није само историјска личност, већ архетип. Када је, по народној песми, рекла: „Бит не може, хоћу говорити“, она је проговорила у име свих оних жена које су у пресудним тренуцима одбацивале „женску немоћ“ и узимале на себе бригу за вечне вредности.
Најсветлије и најдраже име у српској историји јесте име српске мајке – име које је кроз векове уздигнуто готово до божанства. У народном памћењу и песми, то поштовање није исказивано громким речима, већ делима и ћутањем. Мајка Југовића, која је на Косову испратила девет синова и мужа у смрт, остала је вечни образац српске мајке која бол не проклиње, већ је приноси Богу као жртву за опстанак рода.
Тај глас није утихнуо ни у вековима после Косова. У селу код Пећи, почетком XX века, једна мајка је, без вике и без патетике, одлучила да душа њене деце није роба за продају. Муж је, сломљен страхом, хтео да се одрекне вере, али она није дозволила да се прекине ланац који везује претке и потомке. Њено „не“ било је гласније од сваке оружане побуне. У том тренутку, она је била и царица Милица и мајка Југовића мајка Јевросима – не по титули, него по одговорности.
Таква је била и мајка Лазара Кујунџића, која је, пољубивши мртвог сина, одбила да га призна пред зулумћарима, жртвујући личну бол да би спасла живе и сачувала свој род. У том тренутку, она није била само мајка једног јунака, већ мајка читавог народа – стуб породице, темељ морала и живо сведочанство да се вера, част и памћење не дају ни за живот ни за страх.
Таквих примера је много. Божана из Брода, која је до смрти 1855. остала једина православна Српкиња међу својима; мајка Кујунџића, која је у Призрену 1905. пољубила мртвог сина, али га није признала да би спасла живе. То су призори достојни античких трагедија, али су се одигравали у нашем времену, на нашој земљи. И готово увек – у тишини.
Непријатељи су добро знали да српски човек на Косову живи не само од хлеба, већ од памћења. Зато је борба била усмерена управо против духа: против мисли да си нечији потомак, да имаш корен и завет. А тај завет, Лазарев избор за Царство Небеско, није се преносио само кроз цркве и књиге, већ и кроз мајчину реч, кроз причу крај огњишта, кроз крсни знак научен пре слова.
У томе су мајке биле тихи савезници Цркве. Док су свештеници храбрили народ да издржи „још мало“, мајке су биле те које су свакодневно издржавале – страх, глад, понижење – да би деца остала оно што јесу. Јер ако се поклекне у последњем тренутку, пропада неколико векова одједном.
Зато су Материце на Косову више од празника. То је дан сећања на жене које су носиле народ у себи онда када је изгледало да народа више нема. Камени белези на гробљима, разбијени и порушени, сведоче о једном страдању, али мајке сведоче о нечем јачем – о непрекинутом животу.
наставак у коментару
✍️ Срећко М. Мартиновић
Борба за истину
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
❤41👏6
Forwarded from Уз свој народ
Добро јутро Србијо!
ИЗАЂИ, ПОПРИЧАЈ СА СТУДЕНТИМА, ПОТПИШИ ПОБЕДУ!
Веома је битно да данас дамо подршку студентима у што већем броју.
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
ИЗАЂИ, ПОПРИЧАЈ СА СТУДЕНТИМА, ПОТПИШИ ПОБЕДУ!
Веома је битно да данас дамо подршку студентима у што већем броју.
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
👍46❤13🏆3🤮2😁1
❤52👍12💩4🤡1🏆1
Forwarded from Уз свој народ
Дибидус Табанлија и Зеки Чутура у спашавању Алека Вучија. Кажу нема стресова биће гаса из Русије.
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
💩57🤣15
Евроазија
Немогуће! Шиптари лажу.
Ухапшен Милош Стевић “Гребени” – “десна рука Радоичића”, осумњичен за уцене ради гласова
Полиција Косова је данас ухапсила Милоша Стевића због сумње да је вршио утицај, притисак и усмеравање гласања путем уцене.
Извори KosovaPressa унутар Полиције Косова наводе да је Стевић спроведен у полицијску станицу у Грачаници.
„Исти се тренутно налази на испитивању због сумње на вршење утицаја, притиска и усмеравања гласања путем принуде и уцене“, навео је извор, додајући да је Стевић „десна рука Милана Радоичића“.
Полиција је такође запленила једну свеску са забелшкама, у којој се налазе имена кандидата Српске листе, а KosovaPressa је осигурао и фотографију тог материјала.
Код њега је пронађен и новац, искључиво у апоенима од 20 и 50 евра.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Полиција Косова је данас ухапсила Милоша Стевића због сумње да је вршио утицај, притисак и усмеравање гласања путем уцене.
Извори KosovaPressa унутар Полиције Косова наводе да је Стевић спроведен у полицијску станицу у Грачаници.
„Исти се тренутно налази на испитивању због сумње на вршење утицаја, притиска и усмеравања гласања путем принуде и уцене“, навео је извор, додајући да је Стевић „десна рука Милана Радоичића“.
Полиција је такође запленила једну свеску са забелшкама, у којој се налазе имена кандидата Српске листе, а KosovaPressa је осигурао и фотографију тог материјала.
Код њега је пронађен и новац, искључиво у апоенима од 20 и 50 евра.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
🤣26👍5😱3❤2🤬1🎉1🤮1💩1
Да ли вама ова два човека изгледају исто?
Овај са капом има извијене (најк обрве) и широк, раван нос. Овај, ухапшени, има равне обрве и поломљен нос.
Једино им је исти учкур на дуксу.
Размислите два пута пре него што потврдите идентитет! Овај са капом делује крупније.
Друштвене мреже
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Овај са капом има извијене (најк обрве) и широк, раван нос. Овај, ухапшени, има равне обрве и поломљен нос.
Једино им је исти учкур на дуксу.
Размислите два пута пре него што потврдите идентитет! Овај са капом делује крупније.
Друштвене мреже
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
👏40❤5💩1
Forwarded from Уз свој народ
Курти води! Ја не знам кога ли ће Српска Љиста победити? Шта ли ће вођа вечерас измислити?😵💫
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
https://t.me/Uz_Svoj_Narod
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
🤮23😢1
од рођења СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ ЧУДОТВОРЦА
У сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.
Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије.
Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и је-два да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима....
👇 👇 👇
https://t.me/evroaz/57559
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ МОЛИ БОГА ЗА НАС
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
🙏42❤14🕊3