БИТКА НА КОШАРАМА
9. АПРИЛ - 14. ЈУН 1999.

Битка на Кошарама у новијој историји постала је синоним за одбрану отаџбине. 9. априла снаге ОВК су из правца Албаније напале граничаре у области карауле Кошара, која се налази на оброцима Проклетија у рејону Јуничке планине, између градова Ђаковице и Пећи. Нико није очекивао да ће копнена инвазија кренути преко тешко проходних планинских врхова који достижу и до 2.000 метара надморске висине. Био је то покушај копнене инвазије на Југославију.

Пуковник Љубинко Ђурковић, командант 2. батаљона 125. моторизоване бригаде:

„Циљ НАТО планера са почетком и усмеравањем сопствених снага на правцу Кошара је био да постигне ефекат изненађења, да расече снаге, војску Савезне Републике Југославије, да направи брзи продор у метохијску долину, да одсече главнину снага од других снага Приштинског корпуса, што пре дође уклињавањем до Приштине и фактички Приштински корпус подели на два дела, делом снага опколи, да ваздушним десантом у рејону Дренице доведе свеже снаге и да фактички порази, уништи Приштински корпус до тоталне окупације“.

У бици која је трајала 67 дана војници Војске Југославије успели су да зауставе даљи продор непријатеља ка Косову и Метохији. Непријатељске снаге освојиле су поједина заседна места која су држали граничари. Заузели су и караулу Кошаре која због свог неповољног положаја није била брањена. Даље од те линије фронта, која је формирана у првим данима напада, непијатељ није могао.

Пуковник Душко Шљиванчанин, команднат 53. граничног батаљона:

„Државну границу је нападала пре свега у првом таласу то су била такозвана Ослободилачка војска Косова, уз све инструкције и команду регуларне војске Републике Албаније, уз подршку НАТО авијације. Када говоримо да је Савезну Републику Југославију напало 19 чланица НАТО пакта ми нигде не помињемо да је агресију на Савезну Републику Југославију вршила Република Албанија“.

ОВК терористи, који су тих дана нападали на Кошарама, у Албанију су са Косова дошли током 1998. и почетком 1999. године, где су у терористичким камповима прошли војну обуку. Подаци говоре да их је у ширем рејону карауле Кошаре било око 6.000. У нападу је обично учествовало 1.500 до 2.000 људи.

Пуковник Душко Шљиванчанин, команднат 53. граничног батаљона:

„Још једна карактеристика битке на Кошарама јесте невероватно несразмеран однос снага између онога ко је вршио агресију и граничара који су бранили државну границу. Првих дана је било негде између 120 и 130 граничара у рејону карауле Кошаре, а с друге стране, сада када су и Албанци почели да причају о томе, било је неколико хиљада људи који су у таласима нападали“.

Однос снага је врло брзо изједначен. Граничарима се придружују и војници 125. моторизоване бригаде, припадници Војне полиције, 63. падобранске бригаде као и делови 72. специјалне бригаде, добровољци ...

Љубинко Ђурковић, командант 2. батаљона 125. моторизоване бригаде: „Нас на Кошарама у свакодневним борбама у извођењу те битке било је 1.357 бораца, али део бораца је био заменљив тако да је учешће у бици на Кошарама имало око 2.500 људи, бораца, старешина, официра, подофицира у тој збирној бројци“.

У бици на Кошарама погинуло је 108 припадника Војске Југославије. Војска Југославије се са Кошара повукла тек након потписивања Кумановског споразума. До 14. јуна непријатељ преко Кошара није могао.

У прилогу видео: "Ратне приче са Кошара", документарно-играни филм Слађане Зарић.
Кошаре...Симбол одбране земље и државне границе .. једна од најсуровијих и најтежих битки у новијој српској историји....Битка, за коју они који су је преживели кажу да је била пакао на земљи? Како је све почело? И шта се на Кошарама дешавало?

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

Кум Александра Вучића, Никола Петровић.

Студенти Правног факултета Универзитета у Београду

| 📚Канал |✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz | @evroazp |

Како грађани наше земље коментаришу то што је председник Србије (са узурпаторским склоностима) мандат за састав нове владе дао Ђуру Мацуту? Између осталог кажу: „Вучићу теби треба лекар, а не Србији доктор на месту премијера; побркао си лончиће“. При томе, очито, мисле на психијатра а не на ендокринолога!

Политички аутистично, као да не схвата да ствари не може да врати на претходно стање, Алек без Косова наставља по старом. Једнострано натура оно што му одговара. Резултат тога само може да буде продужетак друштвено-политичке агоније. После додатне штете коју ће ова наша већ напаћена земља претрпети услед тврдоглавости носиоца режима, он ће са опозицијом, студентима и професорима – вероватно уз посредовање неких страних фактора – морати да потражи компромис који води ка обнови какве-такве демократије.

Вучић својим тврдоглавим потезима неће добити ништа друго осим мало (непродуктивног) времена. Али исто тако стоје ствари и са Прогласом, делом опозиционих партија и неким (мањинским) студентским центрима одлучивања који их горљиво подржавају. Они и даље, као да не схватају шта се око њих дешава, из петних жила урлају: „Хоћемо владу националног поверења“ или, у другој варијантни, „експертску владу“.

Можда и њима треба психијатар ако не разумеју колико је то ирационално. Ако Вучић гура по своме не обазирући се на негодовање великог дела народа, шта значи одржати округли сто или нешто томе слично, те ту по ко зна који пут тражити свој модел прелазне владе? Ништа! Играле се мало „делије“ на сред конференцијске сале, па онда куд који, мили моји.

Нема сумње да је Пленум студената Филозофском факултета у Београду у праву када истиче да иза поменутих прича о експертској влади прикривено стоје интереси неких фактора које „желе да злоупотребе студентски покрет у страначке сврхе“. Али није ни то најгоре. Да не улазим по стоти пут у то каква нам је опозиција, највеће зло је власт. Она води земљу у суноврат. Ови што желе да је замене из редова парламентарних странака, за сада могу само да свирају у дипле, па их не треба ни стављати у исти ранг са Вучићем. Ако његов узурпаторски поредак пукне, лопта власти ће почети да се котрља улицама, па ћемо видети шта ће бити у наставку. Сада је најбитније да њу одузмемо СНС картелу.

Да је формирање некакве експертске владе реалан пут ка смиривању страсти, одузимању дела моћи СНС олигархији и стварању услова за поштеније изборе – макар је предлагали они од којих добијам оспице – лично бих је подржао. Политика је вештина могућег. Али ствар је у томе што нам се ништа могуће не нуди. Проглас и опозиција кукају да им Вучић да оно што је већ јасно да он неће да подели са њима. То раде или што не схватају шта је лепим речима и сузама могуће постићи а шта није, те им је потребна помоћ већ поменутог доктора, или стога што су једнако саможиви као и Вучић, па користе прилику да се промовишу, макар добро знали да заговарају бесмислице од којих неће бити ништа.

Разуме се да је последње случај. Нама, отуда, не требају предлози које Вучић олако може да третира, како то наш народ каже, као „смрдљив сир“, већ да га натерамо да почне да се понаша разумно. Потребно је покренути нови талас великих акција, које ће довести до онога што ће га заболети. То могу само студенти. Њима, без обзира на то што се део њих повезао са ЕУ лобистичким НВО које су у функцији „обојене еволуције“ (погледати у вези са тим мој претходни текст), грађани и даље верују. Већина студената је остала на аутентичној национално-демократској линији.

наставак у коментару

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

1/3

Его студентског покрета, све више надахнут месијанским импулсима, навео их је да о себи размишљају у безмало есхатолошким категоријама, занемарујући друштвено-политичку стварност. Најбољи показатељ тога је њихов пут у Стразбур
Прошло је готово мјесец дана од великог протеста у Београду, са којим се по бројности може поредити свега неколико скупова у историји српског народа. Шестоцифрена бројка људи прошла је тог дана кроз престоницу, а о укупном броју оних који су учествовали и учествују у овом широком покрету који је обухватио десетине српских градова, може се само нагађати.

Ипак, мишљења опозиционо оријентисане јавности о мартовском скупу су поприлично подијељена. Док се са једне стране говори да је он био величанствен у својој мирној и достојанственој атмосфери, са друге стране се указује на његову испразност због чињенице да се није десило ништа велико и преломно и да та бројчана кулминација није била супстанцијална кулминација антирежимског покрета, односно да је окупљање толиког броја људи, у извјесном смислу, јалово протраћено на шетњу престоничким улицама.

Иако се не може спорити став првих да је скуп био миран и на свој начин величанствен (ако ништа због бројности), он ипак не дотиче реалну раван протестног покрета и говори чисто о формалној карактеристици скупа, која свакако може бити маркетиншки привлачна иначе аполитичном дијелу демонстраната, али у политичком смислу значи мање него што се на прву чини.

Много је занимљивији и важнији утисак о јаловости скупа, који се може чути како од умјерених, тако и од ватрених присталица овог великог покрета. Уосталом, врло се тешко отети таквом утиску, када се након једног ситног инцидента у близини Пионирског парка народ повукао кућама, видјевши студентске редаре како напуштају протест.

Стратешки проблеми

Јаловост мартовског окупљања свакако не произилази из чињенице студентског повлачења, него из много дубљих проблема стратешке природе, који од самог почетка оптерећују ово свеколико народно гибање. Срж тих проблема је у аполитичности, а могло би се казати и антиполитичности, пленумске студентске организације и захтјева који су испостављени пред власт и у корупцији огрезао државни институционални склоп.

Односно, оно што се у почетку чинило добрим маневром да се народ изведе на улице без баласта опозиционих партија и њихових омражених лидера, са протоком времена постало је све тежи камен о врату читавом антирежимском покрету, а сада већ пријети да га својом тежином потопи у бесмисао. Исто тако, студентски покрет и читава пленумска структура, чини се, добијају карактеристике тога камена о врату, не само властима, него и, можда парадоксално, политичкој опозицији.

Студенти су тако допали у ситуацију да их не дијели много од тога да постану (не)рјешив терет свима, па и онима који су их до јуче тапшали по рамену дајући им бланко подршку и до небеса пумпајући его овом младом и политички не нарочито зрелом свијету.

Више је разлога за такву позицију студената која проистиче из неспособности, а можда и невољности да се од првобитних захтјева покрета направи искорак ка политичким циљевима, који ће на реалан рок бити оствариви, у ситуацији потпуне погубљености српске власти и чини се јасне спремности да попусти под притиском масе.

Прва ствар, студенти нису идеолошки јединствена групација. И њихове идеолошке битке нису биле нимало тихе на кључним факултетима као што су Филозофски, Факултет политичких наука и Правни. Можда их већина људи није примјећивала, али оне представљају један врло динамичан рукавац овога покрета, који је свакако утицао и на његове исходе.

Од тога ко ће бити говорник на факултетима током блокада, који ће симболи бити у првом плану, па до питања говорника на великим скуповима, било је јасно да се консензус те двије стране тешко постиже. Отуд и она бројна ограђивања студената након протеста у Новом Саду, када су се на бини појавиле ведете западног утицаја у Србији: Иван Ивановић, Зоран Кесић и Драган Бјелогрлић.

✍️ Михаило Братић

Нови Стандард

|📚Кана|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |