Да над сенима јунака кажем „У име Оца, и Сина, и светога Духа - Амин", па нека неки нови снегови прекрију српске стопе до неких бољих времена
НА ПОПРИШТУ КРВАВИХ БОРБИ, НАД СЕНИМА СРПСКИХ ХЕРОЈА: Кошаре, задња војна пошта српских јунака (први део)
15.01.2015.
(из књиге репортажа „Бестрагом“)
Идем на Кошаре, не из чистог ината, већ из огромног поштовања према херојима с карауле на коју су бесомучно ударали ОВК, регуларна војска Албаније и НАТО авијација 78 дана без минута паузе – 60 погинулих војника, 150 рањених и њих неколико стотина са трајним ожиљцима на души, који су беспоговорно држали положаје, не марећи за нападе десетоструко бројнијег непријатеља
Седели смо дуго у ноћ – облачно небо над Косовом слутило је лош дан, али за Србе овде ни звездане ноћи, нажалост, не наговештавају неке боље…
– Немој, молим те, не иди – стоти пут је поновио кроз кратки гутљај јаке црне кафе, знајући да ће на Космету довека бити тих неколико места због којих ће Албанци пре дати главу, него дозволити да на њих стане српска нога. А Кошаре су свакако једно од њих! Најважније од свих…
– Морам, знаш да морам! Можемо овако до јутра, али узалуд, нити ћеш ме одговорити, нити ће ми остати нешто ноћи да одспавам пре поласка… Твоје је само да се помолиш Богу за наше здравље и с времена на време назовеш возача да чујеш како напредујемо.
Остало је на Богу и нама, па како нам буде… Уосталом, не да Бог Србина свог… – покушавам да умирим драгог пријатеља, не успевајући да умирим ни себе.
Није то страх за живот – нема смрти без судњега дана, но јесте патолошки страх од неуспеха, јер исто смо покушали и пре две године, али је дојава о доласку српске новинарске екипе грабила ка Јуничким планинама и Проклетијама брже од нас и алармирала сеоске страже у Јунику.
Пресрели су нас и уставили у некадашњем главном штабу ОВК – селу тврђави...
----------
Кошаре, задња војна пошта српских јунака (други део)
– Сад смо сами, ‘ајде ми искрено реци, шта ћеш овде? Јеси ли био на караули током рата, је л’ био неко од твоје фамилије, или другара? – чујем за леђима онај промукли, дубок глас, смишљајући шта да одговорим.
Мој водич седа на сувозачево место, прелазим назад до колеге и пријатеља који овог јутра није морао на пут са мном, али није желео да ме шаље самог.
Раде, наш возач, не могу да га не поменем, јер је још могао да се башкари у соби митровачког хотела, али је скочио чувши да се облачим и викнуо: „Брате, где ти ту и ја! Или ће нас наћи у планини, или ћемо се вратити да причамо о њој“!
– Овим ћемо путем избећи Јуник и ући право у Батушу, тако је сигурније – објашњава наш нови компањон, неким добронамерним ставом уливајући поверење. А оно је једино што имамо, или се надамо да имамо.
Возач му се обраћа на албанском, а он упорно преводи сваку реч на српски, желећи да нам стави до знања да не говоре ништа што не би требало да чујемо.
----------
На Попришту најкрвавије битке за педаљ српске земље (трећи део)
Све је остало исто као априла 1999. када су у њу славодобитно ушетали „победници“ – још је по кругу разбацано нешто њихове војне опреме, очигледно добијене на „зајам“ од страних помагача
Овим су се усеком терористи прикрадали нашим борцима, вребајући их из заседе за густом шумом, када би ишли ка караули.
– Морам још ово к’о човека да те молим: кад стигнемо горе, немој да дижеш три прста! Ја сам пристао да те доведем, због неких твојих разлога, и поштујем ваше који су овде погинули.
Циљ ми је да стигнем до карауле, и ничим га нећу угрозити. Пристајем на тај мали компромис, знајући да на још толико начина могу да одам почаст нашим погинулима.
Ветар бије кроз голе гране густе шуме, стварајући на неким местима намете у које упадамо до колена. Добро је само кад смо изашли из потока и дохватили се једва видљивих остатака „пинц-стазе“.
Стајемо на сваких минут-два. Ваздух је резак и проређен. И то мало што га удахнемо у цугу удари у плућа ко да гутамо грудву…
Михаило Меденица
| 📚Канал |✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz | @evroazp |
НА ПОПРИШТУ КРВАВИХ БОРБИ, НАД СЕНИМА СРПСКИХ ХЕРОЈА: Кошаре, задња војна пошта српских јунака (први део)
15.01.2015.
(из књиге репортажа „Бестрагом“)
Идем на Кошаре, не из чистог ината, већ из огромног поштовања према херојима с карауле на коју су бесомучно ударали ОВК, регуларна војска Албаније и НАТО авијација 78 дана без минута паузе – 60 погинулих војника, 150 рањених и њих неколико стотина са трајним ожиљцима на души, који су беспоговорно држали положаје, не марећи за нападе десетоструко бројнијег непријатеља
Седели смо дуго у ноћ – облачно небо над Косовом слутило је лош дан, али за Србе овде ни звездане ноћи, нажалост, не наговештавају неке боље…
– Немој, молим те, не иди – стоти пут је поновио кроз кратки гутљај јаке црне кафе, знајући да ће на Космету довека бити тих неколико места због којих ће Албанци пре дати главу, него дозволити да на њих стане српска нога. А Кошаре су свакако једно од њих! Најважније од свих…
– Морам, знаш да морам! Можемо овако до јутра, али узалуд, нити ћеш ме одговорити, нити ће ми остати нешто ноћи да одспавам пре поласка… Твоје је само да се помолиш Богу за наше здравље и с времена на време назовеш возача да чујеш како напредујемо.
Остало је на Богу и нама, па како нам буде… Уосталом, не да Бог Србина свог… – покушавам да умирим драгог пријатеља, не успевајући да умирим ни себе.
Није то страх за живот – нема смрти без судњега дана, но јесте патолошки страх од неуспеха, јер исто смо покушали и пре две године, али је дојава о доласку српске новинарске екипе грабила ка Јуничким планинама и Проклетијама брже од нас и алармирала сеоске страже у Јунику.
Пресрели су нас и уставили у некадашњем главном штабу ОВК – селу тврђави...
----------
Кошаре, задња војна пошта српских јунака (други део)
– Сад смо сами, ‘ајде ми искрено реци, шта ћеш овде? Јеси ли био на караули током рата, је л’ био неко од твоје фамилије, или другара? – чујем за леђима онај промукли, дубок глас, смишљајући шта да одговорим.
Мој водич седа на сувозачево место, прелазим назад до колеге и пријатеља који овог јутра није морао на пут са мном, али није желео да ме шаље самог.
Раде, наш возач, не могу да га не поменем, јер је још могао да се башкари у соби митровачког хотела, али је скочио чувши да се облачим и викнуо: „Брате, где ти ту и ја! Или ће нас наћи у планини, или ћемо се вратити да причамо о њој“!
– Овим ћемо путем избећи Јуник и ући право у Батушу, тако је сигурније – објашњава наш нови компањон, неким добронамерним ставом уливајући поверење. А оно је једино што имамо, или се надамо да имамо.
Возач му се обраћа на албанском, а он упорно преводи сваку реч на српски, желећи да нам стави до знања да не говоре ништа што не би требало да чујемо.
----------
На Попришту најкрвавије битке за педаљ српске земље (трећи део)
Све је остало исто као априла 1999. када су у њу славодобитно ушетали „победници“ – још је по кругу разбацано нешто њихове војне опреме, очигледно добијене на „зајам“ од страних помагача
Овим су се усеком терористи прикрадали нашим борцима, вребајући их из заседе за густом шумом, када би ишли ка караули.
– Морам још ово к’о човека да те молим: кад стигнемо горе, немој да дижеш три прста! Ја сам пристао да те доведем, због неких твојих разлога, и поштујем ваше који су овде погинули.
Циљ ми је да стигнем до карауле, и ничим га нећу угрозити. Пристајем на тај мали компромис, знајући да на још толико начина могу да одам почаст нашим погинулима.
Ветар бије кроз голе гране густе шуме, стварајући на неким местима намете у које упадамо до колена. Добро је само кад смо изашли из потока и дохватили се једва видљивих остатака „пинц-стазе“.
Стајемо на сваких минут-два. Ваздух је резак и проређен. И то мало што га удахнемо у цугу удари у плућа ко да гутамо грудву…
Михаило Меденица
| 📚Канал |✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz | @evroazp |
🙏53👍9🕊7😢4
Студенти из НС објавили критеријуме за формирање експертске владе
📱 Студенти у блокади 14 факултета и високих школа из Новог Сада објавили су вечерас критеријуме за формирање експертске владе, као и шта би била њена ограничења.
Студенти у блокади:
🔴 Медицинског факултета у Новом Саду,
🔴 Економског факултета у Новом Саду,
🔴 Економског факултета у Суботици,
🔴 Грађевинског факултета у Суботици,
🔴 Високе техничке школе струковних студија у Новом Саду,
🔴 Пољопривредног факултета у Новом Саду,
🔴 Педагошког факултета у Сомбору,
🔴 Правног факултета у Новом Саду,
🔴 Високе школе струковних студија за образовање васпитача
у Новом Саду,
🔴 Природно -математичког факултета у Новом Саду,
🔴 Факултета спорта и физичког васпитања у Новом Саду,
🔴 Технолошког факултета у Новом Саду,
🔴 Високе пословне школе у Новом Саду,
🔴 Техничког факултета Михајло Пупин у Зрењанину !
|📚Канал|✏️Чет| 🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Студенти у блокади:
у Новом Саду,
|📚Канал|✏️Чет| 🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
🤔25👏14👎10🤮2❤1👍1💩1
Професорка поделила приватне поруке ученика у Лозници - одакле јој? Адвокат најављује кривичну пријаву
Већина ученика треће године Средње економске школе у Лозници ступила је у блокаду у знак подршке студентима у Србији и њиховим захтевима. Од првог дана ови ученици сусрећу се са притисцима, а цела ситуација ескалирала је када је професорка те школе А. С. објавила поруке из приватне групе ученика на Наставничком већу и тако јавно таргетирала поједине ученике, од којих су неки и малолетни.
опширније
🔽 🔽 🔽
Сме или не сме ?
|📚Канал|✏️Чет| 🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Већина ученика треће године Средње економске школе у Лозници ступила је у блокаду у знак подршке студентима у Србији и њиховим захтевима. Од првог дана ови ученици сусрећу се са притисцима, а цела ситуација ескалирала је када је професорка те школе А. С. објавила поруке из приватне групе ученика на Наставничком већу и тако јавно таргетирала поједине ученике, од којих су неки и малолетни.
опширније
Сме или не сме ?
|📚Канал|✏️Чет| 🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
🤬42🔥13👍3👨💻1
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
БИТКА НА КОШАРАМА
9. АПРИЛ - 14. ЈУН 1999.
Битка на Кошарама у новијој историји постала је синоним за одбрану отаџбине. 9. априла снаге ОВК су из правца Албаније напале граничаре у области карауле Кошара, која се налази на оброцима Проклетија у рејону Јуничке планине, између градова Ђаковице и Пећи. Нико није очекивао да ће копнена инвазија кренути преко тешко проходних планинских врхова који достижу и до 2.000 метара надморске висине. Био је то покушај копнене инвазије на Југославију.
Пуковник Љубинко Ђурковић, командант 2. батаљона 125. моторизоване бригаде:
У бици која је трајала 67 дана војници Војске Југославије успели су да зауставе даљи продор непријатеља ка Косову и Метохији. Непријатељске снаге освојиле су поједина заседна места која су држали граничари. Заузели су и караулу Кошаре која због свог неповољног положаја није била брањена. Даље од те линије фронта, која је формирана у првим данима напада, непијатељ није могао.
Пуковник Душко Шљиванчанин, команднат 53. граничног батаљона:
ОВК терористи, који су тих дана нападали на Кошарама, у Албанију су са Косова дошли током 1998. и почетком 1999. године, где су у терористичким камповима прошли војну обуку. Подаци говоре да их је у ширем рејону карауле Кошаре било око 6.000. У нападу је обично учествовало 1.500 до 2.000 људи.
Пуковник Душко Шљиванчанин, команднат 53. граничног батаљона:
Однос снага је врло брзо изједначен. Граничарима се придружују и војници 125. моторизоване бригаде, припадници Војне полиције, 63. падобранске бригаде као и делови 72. специјалне бригаде, добровољци ...
Љубинко Ђурковић, командант 2. батаљона 125. моторизоване бригаде: „Нас на Кошарама у свакодневним борбама у извођењу те битке било је 1.357 бораца, али део бораца је био заменљив тако да је учешће у бици на Кошарама имало око 2.500 људи, бораца, старешина, официра, подофицира у тој збирној бројци“.
У бици на Кошарама погинуло је 108 припадника Војске Југославије. Војска Југославије се са Кошара повукла тек након потписивања Кумановског споразума. До 14. јуна непријатељ преко Кошара није могао.
У прилогу видео: "Ратне приче са Кошара", документарно-играни филм Слађане Зарић.
Кошаре...Симбол одбране земље и државне границе .. једна од најсуровијих и најтежих битки у новијој српској историји....Битка, за коју они који су је преживели кажу да је била пакао на земљи? Како је све почело? И шта се на Кошарама дешавало?
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
9. АПРИЛ - 14. ЈУН 1999.
Битка на Кошарама у новијој историји постала је синоним за одбрану отаџбине. 9. априла снаге ОВК су из правца Албаније напале граничаре у области карауле Кошара, која се налази на оброцима Проклетија у рејону Јуничке планине, између градова Ђаковице и Пећи. Нико није очекивао да ће копнена инвазија кренути преко тешко проходних планинских врхова који достижу и до 2.000 метара надморске висине. Био је то покушај копнене инвазије на Југославију.
Пуковник Љубинко Ђурковић, командант 2. батаљона 125. моторизоване бригаде:
„Циљ НАТО планера са почетком и усмеравањем сопствених снага на правцу Кошара је био да постигне ефекат изненађења, да расече снаге, војску Савезне Републике Југославије, да направи брзи продор у метохијску долину, да одсече главнину снага од других снага Приштинског корпуса, што пре дође уклињавањем до Приштине и фактички Приштински корпус подели на два дела, делом снага опколи, да ваздушним десантом у рејону Дренице доведе свеже снаге и да фактички порази, уништи Приштински корпус до тоталне окупације“.
У бици која је трајала 67 дана војници Војске Југославије успели су да зауставе даљи продор непријатеља ка Косову и Метохији. Непријатељске снаге освојиле су поједина заседна места која су држали граничари. Заузели су и караулу Кошаре која због свог неповољног положаја није била брањена. Даље од те линије фронта, која је формирана у првим данима напада, непијатељ није могао.
Пуковник Душко Шљиванчанин, команднат 53. граничног батаљона:
„Државну границу је нападала пре свега у првом таласу то су била такозвана Ослободилачка војска Косова, уз све инструкције и команду регуларне војске Републике Албаније, уз подршку НАТО авијације. Када говоримо да је Савезну Републику Југославију напало 19 чланица НАТО пакта ми нигде не помињемо да је агресију на Савезну Републику Југославију вршила Република Албанија“.
ОВК терористи, који су тих дана нападали на Кошарама, у Албанију су са Косова дошли током 1998. и почетком 1999. године, где су у терористичким камповима прошли војну обуку. Подаци говоре да их је у ширем рејону карауле Кошаре било око 6.000. У нападу је обично учествовало 1.500 до 2.000 људи.
Пуковник Душко Шљиванчанин, команднат 53. граничног батаљона:
„Још једна карактеристика битке на Кошарама јесте невероватно несразмеран однос снага између онога ко је вршио агресију и граничара који су бранили државну границу. Првих дана је било негде између 120 и 130 граничара у рејону карауле Кошаре, а с друге стране, сада када су и Албанци почели да причају о томе, било је неколико хиљада људи који су у таласима нападали“.
Однос снага је врло брзо изједначен. Граничарима се придружују и војници 125. моторизоване бригаде, припадници Војне полиције, 63. падобранске бригаде као и делови 72. специјалне бригаде, добровољци ...
Љубинко Ђурковић, командант 2. батаљона 125. моторизоване бригаде: „Нас на Кошарама у свакодневним борбама у извођењу те битке било је 1.357 бораца, али део бораца је био заменљив тако да је учешће у бици на Кошарама имало око 2.500 људи, бораца, старешина, официра, подофицира у тој збирној бројци“.
У бици на Кошарама погинуло је 108 припадника Војске Југославије. Војска Југославије се са Кошара повукла тек након потписивања Кумановског споразума. До 14. јуна непријатељ преко Кошара није могао.
У прилогу видео: "Ратне приче са Кошара", документарно-играни филм Слађане Зарић.
Кошаре...Симбол одбране земље и државне границе .. једна од најсуровијих и најтежих битки у новијој српској историји....Битка, за коју они који су је преживели кажу да је била пакао на земљи? Како је све почело? И шта се на Кошарама дешавало?
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
🙏55👍10🕊6❤4
БЛАГОЈЕ ЈОВОВИЋ и АНТЕ ПАВЕЛИЋ - било једном у АРГЕНТИНИ
НДХ је проглашена 10. априла 1941. - 16 година касније на исти дан у аргетинском градићу Ломас дела Паломар, надомак Буенос Ајреса срели су се Анте Павелић и Благоје Јововић. Два метка завршиће у телу Павелића, а од последица тог рањавања две године касније ће умрети у Франковој Шпанији. Како је Благоје Јововић, са својом групом из Аргентине, успео да уради нешто што нису могле или хтеле озбиљне безбедносне службе и зашто је данас важан мит о Јововићу?
О Анти Павелићу се данас много зна, од времена кад је био у логорима за обуку и Италији, преко убиства краља Александра, времена кад је као поглавник НДХ био одговоран за геноцид. Зна се и о бекству преко такозваних пацовских канала, зна се и где је живео у Аргентини и где је умро у Шпанији 1959. године.
Међутим, питање ко је Благоје Јововић мало је теже. Њиме се нису бавили историчари, о њему су писани публицистички романи. Кажу да би испред сваке реченице о Благоју Јововићу могла да стоји реч „наводно“. А у скоро свакој реченици о њему могло би да пише „причали су ми људи“. Међутим, једна ствар је сигурна – Благоје Јововић пуцао је на Павелића у Аргентини, 10 априла 1957.
Прича о Јововићу могла би да почне у априлу 1941. године. Након бомбардовања, Немци су ушли у Београд, широм земље хапсе се војници Краљевине Југославије, земље која ће за неколико дана нестати.
У једном од романа објављеном о њему, пише да је Јововић тада, као војник, на грчко-југословенској граници. Као и многи који после слома земље и војске нису знали куда ће, па су се вратили кућама, и Благоје Јововић долази у родно село Косић код Даниловграда. <......>
У то време, у Црној Гори Благоје Јововић, као младић учествује у 13-јулском устанку. Неке дипломате у Аргентини касније ће изненадити детаљем из биографије, да је пре четника био у партизанима и да је учествовао у бици код Пљеваља.
каже Бојан Димитријевић.
Било је то време такозваних левих скретања, када су се комунисти обрачунавали са класним непријатељима. А лева скретања била су најжешћа у Црној Гори.
< .........>
опширније
🔽 🔽 🔽
potkozarje.net
Поштовани пратиоци канала преузмите књигу о Благоју Јововићу, "Два метка за Павелића" - пдф, аутора Тихомира-Тиха Бурзамовића.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
НДХ је проглашена 10. априла 1941. - 16 година касније на исти дан у аргетинском градићу Ломас дела Паломар, надомак Буенос Ајреса срели су се Анте Павелић и Благоје Јововић. Два метка завршиће у телу Павелића, а од последица тог рањавања две године касније ће умрети у Франковој Шпанији. Како је Благоје Јововић, са својом групом из Аргентине, успео да уради нешто што нису могле или хтеле озбиљне безбедносне службе и зашто је данас важан мит о Јововићу?
О Анти Павелићу се данас много зна, од времена кад је био у логорима за обуку и Италији, преко убиства краља Александра, времена кад је као поглавник НДХ био одговоран за геноцид. Зна се и о бекству преко такозваних пацовских канала, зна се и где је живео у Аргентини и где је умро у Шпанији 1959. године.
Међутим, питање ко је Благоје Јововић мало је теже. Њиме се нису бавили историчари, о њему су писани публицистички романи. Кажу да би испред сваке реченице о Благоју Јововићу могла да стоји реч „наводно“. А у скоро свакој реченици о њему могло би да пише „причали су ми људи“. Међутим, једна ствар је сигурна – Благоје Јововић пуцао је на Павелића у Аргентини, 10 априла 1957.
Атентат на Анту Павелића је дуги низ година, чак деценија, био обавијен велом тајновитости, хрватска емиграција је начелно оптуживала југословенску службу. Међутим, тек са појавом овог господина Благоја Јововића ми смо добили ту карику која недостаје да је он највероватније био тај који је учинио да Павелић буде рањен и да од те ране касније премине у Шпанији,каже историчар Бојан Димитријевић.
Прича о Јововићу могла би да почне у априлу 1941. године. Након бомбардовања, Немци су ушли у Београд, широм земље хапсе се војници Краљевине Југославије, земље која ће за неколико дана нестати.
У једном од романа објављеном о њему, пише да је Јововић тада, као војник, на грчко-југословенској граници. Као и многи који после слома земље и војске нису знали куда ће, па су се вратили кућама, и Благоје Јововић долази у родно село Косић код Даниловграда. <......>
У то време, у Црној Гори Благоје Јововић, као младић учествује у 13-јулском устанку. Неке дипломате у Аргентини касније ће изненадити детаљем из биографије, да је пре четника био у партизанима и да је учествовао у бици код Пљеваља.
Он је сасвим сигурно био у тој устаничкој 1941. години на партизанској страни, али то тад није била велика разлика до 1942. године када се национална и комунистичка струја раздвајају,
каже Бојан Димитријевић.
Било је то време такозваних левих скретања, када су се комунисти обрачунавали са класним непријатељима. А лева скретања била су најжешћа у Црној Гори.
< .........>
опширније
potkozarje.net
Поштовани пратиоци канала преузмите књигу о Благоју Јововићу, "Два метка за Павелића" - пдф, аутора Тихомира-Тиха Бурзамовића.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
👍59❤7🕊5
"Покушај стварања Ћациленда у свакој школи": Наставници добили приступницу за "синдикат 2.0“
Независни синдикат просветних радника Србије (НСПРС) саопштио је да је директорима школа широм Србије стигао допис "Коморе образовања Србије“ која се представља као суоснивач "новог струковног синдиката запослених у образовном систему“ и која од њих захтева да одмах о томе обавесте запослене.
Према наводима НСПРС, који тај допис оцењује као покушај стварања "Ћациленда“ у школама, "информацију“ о новом синдикату, коју би директори наводно требало да доставе запосленима, састоји се од приступнице и обавештења да им се доставља уз знање надлежног министарства, а на предлог школске управе.
опширније
🔽 🔽 🔽
Мачка у џаку
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Независни синдикат просветних радника Србије (НСПРС) саопштио је да је директорима школа широм Србије стигао допис "Коморе образовања Србије“ која се представља као суоснивач "новог струковног синдиката запослених у образовном систему“ и која од њих захтева да одмах о томе обавесте запослене.
Према наводима НСПРС, који тај допис оцењује као покушај стварања "Ћациленда“ у школама, "информацију“ о новом синдикату, коју би директори наводно требало да доставе запосленима, састоји се од приступнице и обавештења да им се доставља уз знање надлежног министарства, а на предлог школске управе.
Неописиви је апсурд да послодавац запосленима рекламира учлањење у организацију која се представља као синдикална. То је пракса коју старији памте из доба једнопартијског система, који се очигледно поново инсталира у Србији- оценио је НСПРС.
опширније
Мачка у џаку
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
🤬51👍4❤2🤔1