Чачак је учинио част Бати Андреју и Брнаби Чалету!

Чачани им доделили титулу НЕПОЖЕЉНИХ особа!

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

Рат браће Стефана и Вукана

На сабору у Расу, у цркви Светих апостола Петра и Павла (која се налази у данашњем Новом Пазару) 1196. године Велики жупан Рашке Стефан Немања учинио је једну врло занимљиву одлуку која ће имати вишевековне последице за династију Немањића и целокупну српску државу.

Наиме Немања је, супротно већ устаљеном правилу примогенитуре тј. предавања власти свом најстаријем сину, власт оставио свом другом „средњем“ сину Стефану, пре него што је заувек напустио своју домовину и пошао на Свету Гору код свог сина Растка, већ замонашеног под именом Сава. Сава је то у свом најпознатијем делу „Житије светог Симеона“ овако описао:

„…А он, блажени старац, посаветова их премудрим речима као отац да престану са ридањем и сузама; а Божјом вољом изабра благороднога и љубљенога сина Стефана Немању*, зета боговенчанога кир Алексија, цара грчкога, и овога им предаде говорећи: Овога имајте у место мене, добри корен који је изишао из моје утробе, и овога постављам на престо Христом дароване ми владавине!…“

Шта ли је то Немању натерало да власт не остави свом претпостављеном наследнику, најстаријем сину Вукану?

Чини се да је одлучујућа чињеница била брак Стефана са византијском принцезом Евдокијом, ћерком цара Алексија III Анђела . Након битке на Морави и српског пораза од Византије, царска држава је ипак била преуморна да прикупи плодове своје победе и тако се Немања нашао у повољном положају у односу на Византију. Решење које је било одговарајуће за обе завађене стране било је да се Немањин син ожени ћерком цара Алексија и тако спречи даљи сукоб. Пошто је најстарији син Вукан већ био ожењен а најмлађи син Растко исувише млад, једини преостали био је Стефан. Немања је уговарањем овог брака постигао огроман успех и подигао углед Србије, будући да су византијски „зетови“ по правилу носили високе титуле (Стефан је тако добио назив севастократора).

Вукан, иако очигледно врло незадовољан оваквим исходом, на почетку је поштовао овакву одлуку свог оца, која му је била наметнута и на коју се заветовао у већ поменутом сабору у Расу. Сава Немањине речи овако наводи:

„Јер ја вам дајем ову заповед: да љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на престолу моме, ти се покоравај и буди му послушан. А ти опет владајући не вређај брата свога, но имај га у почасти. „Јер ко не љуби брата свога, Бога не људи. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога, нека љуби и брата свога“.

Вукану су на управу остављене приморске територије Зете(Дукље) и Далмације којима је владао мање/више самостално те се чак и ословљавао са краљем. Додуше таква „краљевска“ титула ипак је по рангу била испод титуле Великог жупана која је подразумевала владавину читавим отачаством а не једним делом. Стефан Немања, тј. Симеон Мироточиви преминуо је у Хиландару 1199/1200.године. Вукан је тако, испоштовао очеву одлуку за његовог живота, али није хтео и после. Стефан је у очима моћне Византије и околних земаља сматран за легитимног владара, будући да је био у сродству за Византијским царем. Међутим, мало-по мало Византија је, оптерећена унутрашњим и спољним сукобима, почетком XIII века на Балкану почела да губи на значају и примату. Стефан и Евдокија нису били у великој љубави и он, видевши да више нема сврхе за оваквим политичким браком, одлучи се да је отера, осрамоћену. Евдокија је управо код Вукана потражила уточиште на приморју, а он ју је пријатељски примио и после неког времена послао лађом за Византију. Евдокија се после тога још два пута удавала, сваки пут безуспешно.

наставак у коментару

Борба за истину

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

Градоначелник Краљева Терзић код Јоване на ТВ Пинк као у сигурној кући⁉️

Кад оно, телефонски позив и незгодна питања❗️


|📚Канал|✏️Чет| 🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

НЕ КАКО ТИ ХОЋЕШ, НЕГО КАКО БОГ ДА! – истинита прича

Једном приликом возећи се у кочији, угледни господин угледа сељака где седи на плочнику и плачући говори:

Не како ти хоћеш, него како Бог да!

Кочијаш прошапта:

Види, како је од раног јутра пијан.

Господин му рече да заустави кочије и позва сељака да сазна шта се догодило. Он му одговори да у селу има старог оца и седморо деце. Сви су болесни од тифуса. Хране је нестало а суседи их заобилазе бојећи се заразе и једино што им је остало је коњ. Отац га је послао у град да прода коња и купи краву да с њом преживе зиму и не умру од глади. Продао је коња али краву није купио, новац су му узели разбојници. И онда је сео поред пута, плакао и као молитву понављао:

Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!.

Господин је поставио сељака поред себе у кочије и рекао кочијашу да вози на пијацу. Купио је тамо два коња, добру краву, музару, таљиге (теретна кола), и напунио их до врха храном. Привезао је краву за таљиге, узде је дао сељаку и рекао му да што пре пође кући. Сељак није веровао која срећа га је снашла а господин му је рекао:

Не како ти хоћеш, него како Бог да!

Прекрстио се сељак, прославио Бога и пошао кући.

А господин се вратио своме дому. Речи сељака су га толико дирнуле у срце да је ходајући по собама ишао и наглас понављао:

Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!.

Одједном, долази му његов лични берберин, који је тог дана требало да га обрија и ошиша, пада му пред ноге и кајући се виче:

Опрости господине! Немој ме погубити! Откуд знаш! Демон (бес) ме је преварио! Молим те Христом Богом смилуј се!

И у једном даху је, збуњеном и затеченом господину, искрено без околишања, рекао да је дошао са намером да га опљачка и закоље. Видећи његово богатство, одавно је он то мрачно дело замишљао а сад је решио да га учини. Стојећи са ножем иза врата, одједном је чуо како господин говори:

Не како ти хоћеш, него како Бог да!

Обузео га је страх и схватио је да господар све зна а није му било јасно како. Тада је пао пред његове ноге и молио за опроштај.
Господин га је саслушао, није позвао полицију и пустио га је да оде у миру. Потом је сео за сто и замислио се, ето, да није било несрећног сељака кога је срео успут и његових речи

Не како ти хоћеш, него како Бог да!

сада би лежао мртав, пререзаног врата.
Осврнуо се на свој живот. Како је почео као прости дечак продавац а касније постао власник велике трговине крзном, направио огромно богатство и постао милионер. И одлучио је да све ове милионе препише црквама и сиромашним људима, и отишао је у манастир и тамо примио монашки постриг. Многим послушањима и молитвама достигао је духовне висине и то такве да га је Господ даровао даром прозорљивости, да би се многи кроз њега спасли и многи обратили вери. На хиљаде људи су почели да му долазе и постао је познат по целој Русији. И ми га знамо, поштујемо и љубимо, пошто и после своје блажене кончине он помаже сваком који му се са вером обраћа.
Његово име је преподобни Серафим Вирицки, који је целог свог живота учио да се верује светој вољи Божјој у којој је човеку милост и спасење.
Свети Серафиме моли Бога за нас!


|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |

"Где си Мори Душка? Ти си остала у Призрен најкасно, си се напунила стра жено Божја",

најпре је следила реакција сваке од окупљених жена кад су угледале моју свекрву која је са мојим родитељима Призрен напустила 23 августа 1999. године за разлику од већине нас који смо из Призрена изашли у колони са српском војском и полицијом у периоду од 10 - 14 јуна 1999.год.

"Било не повратило се жене моје, кој би река Бог да пише тој што сам преживела. Да не беше да ме истерав од куће ја из Призрен никад не би отишла. Преживесмо и окупацију 1941 ама овако ка 1999 године не било. Сьг ишле бре од куће до куће све српско да затрев. Што не могле да отерав у Србију утепувале. Фала Богу пријатељица Перса, пријатељ Момчило и ја утекосмо, ама утепаше много стари људи по град. Док сам била тамо само се чуло како старадаја по некој а кьд  утепаше прве комшије од моји пријатељи Језду и Ђурку Нешић, више не смо имале место. Бог како писаја тако, помирисмо се, дођосмо од Призрен. Никад у мој живот не би рекла ја да ће остајим кућу и мој град. Нећу сьг да ви причам смо се окупиле да правимо крошње за празник, дај мало да позборимо нешто друго".

У оваквим приликама волела је некад да прича вицеве, да забавља људе, да запева (а заиста је певала прелепо) и пробала је то и овом приликом али некако усиљено и рекла бих неопуштено. Целе зиме 1999-2000 углавном је лежала у кревету у својој малој собици коју смо могли да јој приуштимо и гледала у телевизор. Није хтела нигде да излази. Стално је била нерасположена. Кад су се десиле демонстрације 05 октобра 2000.године, пошто смо становали близу Булевара краља Александра којим се кретала колона демонстраната према скупштини тада СРЈ, излазила је на Булевар као да прошета и посматрала разочарано шта се у Београду дешава.

"Рушив своју државу мори снајке а Косово ни отиде",

говорила ми је по повратку са улице.

"Како сте замислиле да прајмо крошње, имате ли восак, памук за фитиљ? Лепо је дугачко овој двориште да ги растегнемо, а где ће грејемо восак?",

зналачки се интересовала пошто је све жене питала за здравље, за породицу, где су сада, где живе.

"Имамо све тетка Душка, набавили смо и восак и памук, имам плинску боцу, сад ћу да је изнесем, ту ћемо да топимо восак, по дворишту ће вучемо, две по две жене, да се расхлади и после ће ги плетемо",

одговори Милијана и из куће изнесе све што је било потребно.

На плинској боци у једној плићој шерпи растопљен је восак. За то време жене су са једног калема на којем је био намотан тањи конац од памука повезале по три нити, исекле на дужину од неких 5-6 метара па је кренуло потапање конца.

Једна би од жена штапићем који је имао рачву, придржавала нит потапајући је у загрејани восак а друга би хватајући врх конца полако вукла нит свом дужином дуж дворишта. Битно је било да нит са натопљеним воском све време лебди у ваздуху да се тај први слој воска осуши. Друга жена би хватала завршни део нити и тако би једна са једне а друга са друге стране држале док се тај први слој воска не охлади. Друге две би узимале другу нит, и тако све по две.

Онда би прва провучена нит ишла на потапање за други слој, па трећи, и тако све нити које бисмо извукли. Кад се охладе и стегну, завршене нити стављале смо на сто по дужини, пазећи да се не споје. Кад је све било готово селе смо око стола и кренуле са плетењем крошњи.

Ја у томе нисам била нарочито вична, мада сам мојој мајци раније помагала када је од остатака несагорелих свећа у нашој породичној цркви правила свеће. Исто смо нас две загревале те мале несагореле свећице, онда цедиле ту загрејану масу да из ње избацимо остатке фитиља и кроз чисти восак провлачиле нови фитиљ.

Мајка је у Принтексовој продавници куповала калем са дебљим памучним концем и тај смо конац утапале у восак. Наше двориште је било дугачко па су и нити биле дуге али смо их кад достигну жељену дебљину ножем секли као свеће, а сад те нити треба исплести у венац. Од неких жена сада чух да крошње заправо симболизују биљку Христов венац, која подсећа на Христово распеће.

Наставак у коментару

| 📚Канал |✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz | @evroazp |