Евроазија

👌

БРАНКО ЋОПИЋ (1.1.1915. - 26.3.1984)

ВИТЕЗ ХУМОРА

У нека давна времена када се код нас ратовало и ходило по шумама и горама, једино што нашем народу никада није недостајало био је хумор. Чак и у највећој кризи када се оскудевало у лековима,муницији и храни, шала нас је одржала, њојзи хвала.
Неко ко је успевао на насмеје људе у њиховој вечној самоћи био је Бранко Ћопић.
Лирски хумор Ћопића формирао се у средини у којој су досељеници из Лике, попут његовог деде и мајке Софије(Соје), донели у Босанску Крајину у којој се склоност према ведром начину живота измешала са грубом стварношћу. Одрастао и васпитаван међу Крајишницима, гордим, наизглед мрким и ћудљивим, али бескрајно племенитим људима, у средини где је "вук домаћа животиња" и у којој се "Месец грабуљама може дохватити", а у којој се са прељубницима и лоповима разрачунавало поспрдним песмама, растао је Бранко који се веома брзо истакао као дечак "вешт у ређању стихова". Тај дух колективног смеха га је подстакао да и касније настави да се бави хумористичким приповедањем наше стварности.

Жеља ми је да у овај тужни свијет, набијен мрачним слутњама, унесем што више ведрине, смијешка, надања, плавих чарапа-варала, и пуна пунцата кола стрмоглавих и пустих драгих лагарија, а вјерујте, ипак ја понајмање лажем. Једино кад зинем....

Године 1939. је добио прву награду "Милан Ракић" и савет Исидоре Секулић који никада није заборавио "Погледај дубље у ликове својих јунака и у њима пронађи нашег Дон Кихота."
У потрази за нашим идеалистом и сањалицом, " најздравији син српског народа"(како га често називају)бескрајно хуман и слободољубив, у свом стваралаштву је овековечио много наших "Дон Кихота", док се он сам кроз сопствени живот сударао са нормама грађанског друштва и не само да се борио са ветрењачама попут Сервантес овог јунака, већ у том процепу добре и здраве логике и са сопственом комиком који живи и које је постао дубоко свестан.
Са нама се опростио много година пре своје смрти, приповетком
„Самоубиство" (1957) у којој описује
чиновника који је решио да напусти „нашу
долину туге и да се пресели међу
небеске равнокраке звијезде, у којој је
намислио братац простачки речено да се
уцмека". У потрази за идеалним начином за један овакав чин, овом
јунаку је коначно синула идеја да скочи у Саву "која је постала толико загађена
да у њој и рибе цркавају”, па је сходно томе сасвим погодна за дављење.
Тешко је било поверовати у вест да се убио симбол ведрине и духовитости,
„чаробњак смеха” и „витез хумора".
Мада су неки као задовољавајући
разлог проналазили у депресији, верује се
да је прави разлог осећање
прогоњености разочараног човека који
је цео живот словио као занесењак, а упркос чињеници да је био прислушкиван и
праћен имао храбрости
да о послератном развоју говори оно што мисли.
Данас, иза изложбених витрина и реклама
у улазу зграде у улици Краља Милана
број 23 у Београду, у ходнику кроз који је у понедељак, 26. марта 1984. око 14 х последњи пут прошетао Бранко
Ћопић, смештена је спомен плоча писца
који је имао „недостатак” да види и који је новој власти смео „да каже све што види".
У вечност је отишао скоком на бетон уз савску обалу, баш онако како су га саветовали да је "сигурица", са моста који носи име Бранков мост, а ми док са дубоком жалошћу жељни истинског хумора размишљамо о томе како би наш живот у време тоталног апсолутизма био много испуњенији лагаријама попут његових, изнова схватамо његове речи:

Не може се Мјесец грабуљама дохватити.

➡️

наставак у коментару

😊 ПОЈАЧАЈ 😊

😘

https://t.me/evroaz

❤️

https://t.me/evroazp

Please open Telegram to view this post