📁 Откријте најбоље Телеграм канале у овом каталогу да бисте пратили догађаје уживо и били у току са најновијим геополитичким, финансијским и културним вестима.

👉 ДОДАЈ КАНАЛЕ

Ако сте заинтересовани да постанете део овог каталога, контактирајте нас преко нашег бота.

„Не тражим од Вас да узвраћате славу пука, он је већ има, тражим да му је не смањите.
Официри испред својих чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих вас.”

Историјско је ово наређење које је Душан Пурић издао на данашњи дан 1914. године на једном камењару.
Његово име већини људи данас не значи ништа иако је он један од највећих српских хероја свих времена.

Рођен је 1873. године у Ивањици у једној трговачкој породици.
Након завршене ОШ у родном месту и гимназије у Београду, уписује Војну академију.

Након академије постављен је за команданта пољске батерије у Ћуприји.
После годину дана у овој поморавској вароши, унапређен је у чин генералштабног капетана и послат је на усавршавање у Француску.

По повратку из Француске постављен је за помоћника начелника Главног штаба Дринске дивизије у Ваљеву.
Командовао је 17. комбинованим и 6. пешадијским пуком.

За време Првог балканског рата налазио се на генералштабним пословима Дринске дивизије 1. позива.
Током Другог балканског рата, по сопственој молби упућен је на фронт и постављен за команданта 2. пешадијског пука „Књаз Михајло” познатијег као „Гвоздени пук.”

На почетку Првог светског рата командовао је 4. пуком „Стеван Немања” који се тада налазио у Новом Пазару.
Касније ће са њим извршити продор преко Дрине на правцу Вишеград-Романија-Сарајево, и тако угрозити део аустроугарске војске.

Средином септембра 1914. године, Пурић је са својим пуком „Стеван Немања” бранио правац од Вишеграда ка Ужицу.
Тада су аустроугарске снаге прешле Дрину на 3 места, у Козлуку код Лознице, ушћу реке Дрињаче код Зворника, и Полому код Братунца те наставиле даље према Лозници и Ваљеву.

Од средње Дрине па до ушћа у Саву, Аустроугаре су чекале распоређене јединице 2. српске армије.
На другу страну, према Јадру и Подрињу, распоређена је 3. српска армија под командом Павла Јуришића Штурма.

Једна планинска греда тих предела, чини везу са Цером у Мачви, Видојевицом изнад Лешнице, Гучевом код Лознице, Борањом код Малог Зворника, Мачковим каменом, Соколском планином изнад Љубовије, Рожњем и Прослопом изнад Пецке.
Ова греда је висине до 970 метара и пружа се паралелно са Дрином и као таква за Србе је природна баријера која затвара све правце према Крупњу, Осечини и Ваљеву.

За Аустроугаре та греда је представљала природни мостобран, који ако се освоји може бити пресудан за даље напредовање ка долини Јадра и пробој према Ваљеву.
Мачков камен имао је централни положај у дринском мостобрану, на венцу подрињских планина.
Као такав представљао је везу Борање према Лозници, а Соколске планине даље према Ваљеву.

Најближи је то пут од тока Дрине до планинског гребена.
Са њега су се планирали сви правци одбране и напада, а због уског гребена и мале дубине, неповољан је за борбу више трупа.

Из тог разлога су и аустроугарска и српска војска на Мачковом камену биле битку до последњег војника.
Војна стратегија овде није имала никакву функцију јер се на 500 м² нашло 7 српских пукова и 5 аустроугарских бригада.

Командант Пурић пред ову операцију добио је наређење директно од врховног команданта регента Александра, да како зна и уме, стигне до Мачковог камена и спречи непријатељско продирање у дубину Србије.
На Ужичанима из 4. пука, тада је почивала судбина целе земље.

Након што је примио ово наређење Пурић се вратио у своје командно место код Ваљева где су војници већ увелико спавали.
Одлучио је да их не буди, већ да их остави да се одморе још мало.

После напорног марша од 48 сати и попуне пука у Ваљеву, Пурић у најтежем времену стиже под Мачков камен и даје чувену команду са почетка приче.
План је био једноставан, ноћним јуришом заузети Мачков камен.

Тачно у поноћ, музика је засвирала јуриш.
Ужичани с бајонетима, у таласима, наваљују у непријатељске ровове из којих „бљује” ватра.

Помешале су се шајкаче и качкети, ровови неколико пута прелазе из руке у руку.
Шуме су овде густе и лако се губи веза, а од Зворника аустроугарска хаубица „туче” и не маша.

Наставак у коментару