Зашто?
Читали смо Достојевског.

•••

Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја волим и верујем да и мене воле; y тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, y коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују сасвим просто; ево њега:

Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема Њему слична, него и да не може бити. Шта више, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином.

Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете славити место Христа!

Христос је Бог онолико колико је то земља сила y стању да посведочи.

Да, већ сама жеђ за духовном културом је духовна просвећеност. Савест без Бога је ужас, она може да заблуди до најнеморалнијих граница. Романи Ф.М.Достојевског, дубоког срдачног и хришћанског генија који чини духовни мост између земаљског и вечног, били су и остали животворни извор вере православне, извор снаге која исправља и препорађа сваког од нас.

„Наш народ је велики и леп зато што верује и зато што има православље“, рећи ће писац и забележити у својој свесци: „Погледајте ближе православље: ово није само црквеност и обредност, то је живо осећање, које се међу нашим народом претворило у једну од оних основних живих снага без којих народи не могу да живе. У руском хришћанству, у стварности, уопште нема чак ни мистицизма, постоји једна љубав према човечанству, један Христов лик – бар је ово главна ствар“.

Многи свеци XX века, на пример, Јустин Поповић, називали су писца својим учитељем, а 1970-их, када су цркве неочекивано почеле да се попуњавају младима, многи су на питање: „Зашто?“ одговорили: „Читали смо Достојевског“.
Фјодор Михајлович, који је у детињству научио да чита уз књигу „Сто четири свете приче Старог и Новог Завета“, посебно се сећао ђакона који је њега, шестогодишњака, и браћу учио Закону Божијем, дирући њихова срца.

Радећи на свом последњем роману, „Браћа Карамазови“, Достојевски је свој главни задатак формулисао на следећи начин и, по нашем мишљењу, успешно га је решио: „Црква као позитиван друштвени идеал требало је да постане централна идеја новог романа…”

Црква, чија је сврха да поново уједини људе у јединство које су изгубили, где би сви били као Христос. Као епиграф роману Достојевски узима речи из Јеванђеља по Јовану: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“. Васкршње метафоричко значење ове фразе кључно је не само за „Браћу Карамазових“, већ и за целокупно дело писца као приче о духовној смрти и духовном препороду, о човеку и Христу, о земаљском постојању и Цркви.

Бескомпромисно следећи јеванђелске истине, Достојевски је себи саставио Символ вере: „…нема ништа љупкије, дубље, симпатичније и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу говорим себи: не само нема Њему слична, него и не може бити. Ја штавише изјављујем: Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би збиља истина искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“.

Читајте Достојесвског и запратите - ☦︎【Созерцање】