ТИБОР ЦЕРНA
На данашњи дан 1999. у херојском чину на караули Кошаре, погинуо млади војник

Када је устао из заклона како би открио положај непријатељског снајперисте, метак му је пробио груди. Иако тешко рањен, успео је да изговори последње речи: "За ову земљу вреди погинути". Недуго затим, други метак му је прекинуо живот.

Пре тачно 26 година Тибор Церна (1978-1999) херојски је пао покушавајућида спасе своје саборце током одбране карауле Кошаре код Ђаковице. Његова жртва помогла је снајперисти Војске Југославије да идентификује положај непријатеља и заштити своје саборце.

- Тибор је један од 108 српских Обилића који је за нас још жив. Живеће у нама докле год смо живи и докле год будемо причали о, мало је рећи, херојским погибијама. Тукао их је непријатељски снајпер, нешто је морало да се предузме. Тибор је устао да би га снајпер погодио, а наш војник је открио непријатеља и елиминисао га - говорио је његов саборац Војислав Вукашиновић, један од најмлађих војника са Кошара током откривања споменика Тибору Церни у Дебељачи 2017. године.

Церна је био војник Војске Југославије у коју је ступио јуна 1998. године. Као командир стрељачког одељења 125. моторизоване бригаде учествовао је у одбрани Југославије за време НАТО бомбардовања. Херој са Кошара одрастао је на периферији Београда, у насељу Ковилово. Волео је живот, другове, свирао клавијатуре, ишао на пецање. Те 1998. ни килажу за војску није имао. Мршавко од 55 кила, танак попут највитије брезе, решио је међутим, да одужи дуг отаџбини. На прегледу су му папиролошки додали два килограма да би могао да обуче маслинасто зелену униформу. Био је најпре у Нишу, у ауто-јединици, да би га касније пребацили у Пећ.

- Када је у новембру дошао на одсуство, уопште није био исти човек кога смо испратили. Исцрпљен, тамни подочњаци. Касније ми је један његов друг, такође Мађар, причао да је и у најтежим моментима имао духа. Седам дана су били у рову. Један друг плаче, други се тресе, доживео нервни слом. Сви згрчени, сагнути у рову, туку минобацачи са свих страна. У неком моменту Тиби нешто лупи, сви почну да се смеју. Овај што је плакао, плаче и смеје се, овај што се тресао, сад још више дрхти од смеха. Знао је напамет реплике из домаћих филмова и често је њима забављао другаре и нас у кући - говорила је новинарима Тиборова мајка Катица Церна.

Уз шесторицу официра, 13 подофицира и 88 војника Војске Југославије, који су у тој крвавој бици са агресором који је имао подршку 24 хеликоптера типа „апач“, 30 тенкова, 24 оклопна транспортера и 24 вишецевних бацача, Тибор Церна је дао живот да заустави хиљаде албанских војника, да преко Кошара продру у метохијску равницу и Приштински корпус Војске Југославије пресеку на два дела.

Бројна су свједочанства о херојству ових људи.

О херојству Тибора Церне, хероја са Кошара, на откривању споменика 14. јуна 2017. године, у Дебељачи причао је његов преживјели саборац са крваве карауле, Војислав Вукашиновић.

„Тибор је дуже време био у рову са другарима, саборцима. Тукао их је непријатељски снајпер којег нису могли да елиминишу. Нешто је морало да се предузме. Рекао им је шта ће урадити – устао је да би га снајпер погодио, а наш војник је открио непријатеља и елиминисао га“, причао је о невиђеном херојству младића Тибора Церна Вукашиновић.

Први метак, каже, није погодио Церну, али други јесте.

„После другог је пао и рекао – За ову земљу вреди гинути“, сећа се Вукашиновић

Причу о Тибору је прије пет година дана на свом Фејсбуку први објавио Дарко Николић и објаснио да то није прича о српству јер је њен јунак Тибор Церна, већ о љубави према земљи.

Тамо, у паклу Кошара, написао је Дарко Николић, где је по 12 војника бранило одсеке на које је јуришало по 300 непријатеља, командир једног одељења био је Тибор Церна.

Рођен у Београду 8. новембра 1978, он је у јуну 1998. године добровољно тражио да дође у војску, па када је дошао, онда је тражио да иде у Пећ, а одатле је био упућен на Кошаре.

Наспрам њега и његових другова било је толико артиљерије и толико непријатеља да је смрт била готово извесна, само је било питање „сада или мало касније“.

У причи о Тибору кључно је време од 9. до 27. априла, када је један снајпериста из Легије странаца под нишаном и у блокади држао наше војнике. Свакодневно им је наносио мање или језиве губитке, а никако није успевано да буде лоциран јер би користио само по један метак пре дуге паузе и пуцња са друге локације.

Тог 27. априла, после дејства снајперисте Тибор Церна се опростио од затечених другова, па устао и викнуо: „Усташо! ‘Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!“.

Обарач је повучен. Метак из снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао.

Да би омогућио да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.

Смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те намере, и рекао: „За ову земљу вреди погинути“.

Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора Церну у врат, убивши га на месту. Тренутак касније, српски снајперисти елиминисали су непријатеља.

Војислав Вукашиновић, сведок и учесник херојске битке са Кошаре, је у Дебељачи 2020. године, где је откривен споменик Тибору Церну, опоменуо и замолио:

„Молим вас да никада не заборавите хероје, њихове мајке, породице, хероје инвалиде који су оставили делове својих тела на врлетима Проклетија, па и српске ратнике који се данас, а ни тада се нису, освртали према сили која их напада, већ према светињи коју бране“.

🇷🇸 ДЕКИ на 😌 Телеграму
😉 Јутјубу 🥰 Рутјубу

Храна за размишљање ратним хушкачима који у последње време пречесто размишљају о термонуклеарном оружју

30. октобра 1961. године, тачно у 11:32 по московском времену, Совјетски Савез је детонирао највећу нуклеарну направу икада створену. Тест је одржан на Сухом Носу, који се налази на острву Северни, делу архипелага Нова земља у Арктичком океану. Локација је означена као зона Ц у оквиру тестног опсега залива Митјушиха. Детонација је изведена у горњој атмосфери, а не на нивоу земље.
Уређај је званично добио назив РДС-220, али се обично назива Цар Бомба. Била је то тростепена термонуклеарна бомба првобитно дизајнирана са теоријским приносом од 100 мегатона ТНТ-а. Да би смањили падавине, дизајнери су заменили уранијум-238 тампер са оловом, преполовивши принос на отприлике 50 мегатона, и даље га чинећи најјачом експлозијом коју су људи икада генерисали. Поређења ради, тај принос је преко 3.300 пута већи од снаге бомбе из Хирошиме, која је била отприлике 15 килотона.
Бомба је била дуга 8 метара, пречника 2,1 метар и тешка око 27.000 килограма. Био је превелик да стане у стандардне одељке за бомбе, тако да су авиону који је носио, специјално модификованом стратешком бомбардеру Тупољев Ту-95В, уклоњена врата одељења за бомбе и извађени додатни резервоари за гориво да би се сместило оружје.
Бомба је постављена испод летелице помоћу спољне монтаже, а била је опремљена масивним падобраном од најлона тежине преко 800 килограма за успоравање њеног спуштања. Ово кашњење је дало Ту-95В, који је био у пратњи посматрачког авиона Ту-16, довољно времена да се повуче око 45 километара пре детонације. Чак и на тој удаљености, Ту-95В је ударним таласом скренуо са курса неколико километара и пао је око 1.000 метара висине од експлозије.
Детонација се догодила на висини од 4.000 метара изнад земље, након што је испуштена са висине од 10.500 метара. Ватрена лопта је имала пречник од приближно 8 километара и није додирнула тло само зато што је била ваздушна експлозија. Да је детонирао на нивоу земље, уништење и радиоактивне падавине би били далеко гори.
Облак печурке настао експлозијом достигао је висину од отприлике 64 километра у атмосферу, продирући у мезосферу и раширио се до пречника од 95 километара. Бљесак експлозије био је видљив на удаљености већој од 1.000 километара и примећен је са локација у Норвешкој, Финској, па чак и деловима Аљаске. Термичко зрачење од експлозије било је довољно интензивно да изазове опекотине трећег степена на изложеној кожи на удаљеностима до 100 километара од нулте тачке.
Ударни талас је разбио прозоре на удаљености до 900 километара. У селу Северни, које се налази 55 километара од места експлозије, потпуно су уништене све дрвене и циглене конструкције. У неким крајевима дрвене куће су претворене у ивер. Експлозивни талас је три пута обишао Земљу. Измерено је да је за први талас потребно око 36 сати и 27 минута да се заврши пуни круг око планете.
Сеизмички инструменти су забиљежили експлозију као догађај од 5,0 до 5,25 по Рихтеровој скали, иако је то био резултат атмосферског спрега, а не тектонског догађаја. Талас барометарског притиска изазван експлозијом детектован је чак и на Новом Зеланду и изазвао је приметне поремећаје у јоносфери.