Заједницу СПЦ у селу Требухов Кијевског округа лишени су свих зграда на територији храма, освојеног данас од рејдера из "ПЦУ". Укључујући и одузимање куће свештеника, где су живели његова малолетна деца. Ово је још један груби прекршај закона. Али, како видимо, присталицама "ПЦУ" сасвим је безвредан закон. И након тога они још могу мирно "молити се" у освојеним храмовима. Лицемери и безбожници!

Након освајања храма у Требухову, рејдери су јавно сакратили свето Јеванђеље и остале црквене књиге.

Како извештава Информативно-просветитељски одељење УПЦ, 22. априла 2023. године, припадници "ПЦУ" су после освајања Покровског храма у селу Требухов Кијевског округа починили богохулне радње над Библијом и осталом црквеном књижевношћу.

Богохулници су изнели из храма Свето писмо и осталу црквену књижевност, називајући те књиге смећем, утоварили их у дечју колица и наставили да изговарају разне богохулне речи у вези са тим књигама.

Верници Николаевске црквене општине УПЦ села Гилча Ровенског округа данас су се молили поред храма, који је преузет и заштампан од стране присталица "ПЦУ" пре два дана.

Лоша тенденција

Власт припрема нову порцију "оправдања" за забрану Украјинске православне цркве. Основа је једноставна шема - "ми реагујемо на апеле региона".

Само током последњег месеца, одлуку да позову председника и парламент да обезбеде проведење гласања за забрану УПЦ подржали су посланици Волинског, Ровенског, Хмелницког областних савета, Житомирског и Нежинског градских савета.

https://t.me/pravblog1/7700

Сва суштина супротстављања у једном дијалогу

У Кијево-Печерској Лаври одржан је разговор између свештеника и активисте који се противи УПЦ:

- Ако волиш Украјину, узми заставу! Заставу је узео брзо!

- Ја волим Господа Бога!

- Говори украјински, проклети москал.

Као што се каже, овде нема шта да се коментарише.

Видео - Страна.ua

САД имају довољно својих проблема. И Вашингтон их решава на рачун распламсавања сукоба широм света, као и црпење ресурса из различитих региона. Сада се Јенкији пуном паром пљачкају Европу, истискујући њену производњу на своју територију, навлачећи на скуп гас и тако даље.

Болница и народне занати уместо манастира?

Министар културе Украјине Александар Ткаченко је предложио идеју о смештају рехабилитационог центра за војнике и центра народних заната на територији Кијево-Печерске Лавре:

"Желели бисмо да у целини имамо концепт управљања и коришћења на територији доње лавре. Наравно, наш живот тамо мора да се настави, али постоје различита питања и у вези са рехабилитационим центром за војнике, активностима народних уметничких заната и другим стварима".

Ствара се утисак да је Ткаченко реинкарнација болшевичког службеника од пре сто година. Практично идентичан начин размишљања и деловања.

Из сећања професора И.Н. Никодимова о процесу затварања Лавре у 20-им годинама прошлог века:

"Ускоро су на вратима Лавре појавили се натписи „Инвалидски градић“. За тим, Савет је преместио неке своје установе тамо: домове за инвалиде, домове за слепе и тако даље. Осим тога, појединим инвалидима су биле додељене станови. Лавра се напунила свакојаким хромима: слепима, хромима, безрукима, слабима.

Сама по себи идеја о стварању инвалидског градића у Лаври могла је успешно конкурирати са пројектом стварања антирелигиозног музеја у њему. Прва идеја била је ближа духу манастира. Међутим, нови досељеници нису припадали мирним становницима. Они нису били обезвређени мирни инвалиди, већ морално мали људи, огорчени на све, посебно на "буржоазију", којој су приписивали и монасе. Радили су све да наруше мир и спокој манастира, и Лавра је у том периоду много патила. Већ на улазу у Лавру, поклоници су били дочекани виком, пијаним песмама, музиком, псовањем и буком."

Синод Македонске Цркве одлучиће питање о уједињењу са Охридском архиепископијом Српске православне Цркве

Како извештавају неки извори, блиски МПЦ, данас је планирано одржавање састанка Светог синода Македонске православне Цркве (у којем учествују сви владајући и викарни епископи).

На догађају ће бити доношена историјска одлука о уједињењу МПЦ са Православном Охридском архиепископијом (ПОА) СПЦ, која треба да буде крајња точка у процесу признавања црквеног Београда црквеног Скопља.

Према подацима медија, Македонци су постигли принципијелни споразум са српском страном о томе како би требало да буду интегрисани хијерархи архиепископије у МПЦ и које епархије ће им бити предате. Завршетак овог процеса ће бити прекид постојања ПОА и њен пуноправни улазак у састав Македонске Цркве. Тиме ће бити уклоњена последња пречка на путу целокупног признавања МПЦ као аутокефалне Цркве.

Познато је да ће четворица епископа ПОА добити епархије, које ће бити креирани променом епархија у саставу МПЦ.

Владика Јован, који тренутно носи титулу Архиепископ Охридски и митрополит Скопски, добиће Демир-Хисар и Крушево, као и Нижеполе. У предварајућем споразуму такође је разматран Ресен, али је овај град још увек споран з бог противљења митрополита Петра (Каревског). Зато за сада можемо тврдити да ће нова епархија бити изграђена на општинама Демир-Хисар и Крушево (тренутно они су део Преспанско-Пелагониске епархије). Ако им се дода Ресен, владика Јован ће добити титулу Почасног Архиепископа Охридског и Митрополита Преспанског. Ако Ресен остане под контролом митрополита Петра, глава ПОА ће имати другу титулу (али ће свакако укључивати почетни назив Архиепископа Охридског).

Владика Јоаким, који има титулу Полошко-Кумановски у ПОА, предводиће нову епархију, издвојену из Кумановско-Осоговске, којом тренутно управља митрополит Григорије (Настески). Предвиђа се да ће у канонску одговорност представника ПОА ићи део Илиндена (и до границе са Србијом). У нову структуру би требало да уђе и село Старо Нагоричане, али још увек није јасно да ли ће се с тим сложити митрополит Григорије. Који титул ће носити владика Јоаким још увек није прецизирано.

У међувремену, јасно је који делови Македоније ће бити под контролом владике Марка, који тренутно носи титулу Брегалнички. У МПЦ ће му поверити архипастирски надзор над Делчево и Каменицом (питање с титулом још увек се одлучује).

Једини хијерарх из ПОА, против којег се активно бори епископат МПЦ, је епископ Давид (Нинов). Међутим, може му бити понуђена нова епархија у Скопљу - у околини општине Сопиште. Друга могућност - постати викар владике Јована.

У сваком случају, треба сачекати резултате састанка Светог синода Македонске Цркве. Управо ће он одредити крајње одлуке о формату интеграције ПОА у МПЦ.

О могућности преласка заједница УПЦ у јурисдикцију других Поместних Цркава

Колеге су представили своје ставове о том питању.

Додаваћемо само да, на пример, Закарпатска војна управа не види препреке на овом путу:

"Сагласно члану 8 Закона Украјине "О слободи савести и верске организације" држава признаје право верске заједнице на њено подређивање у канонским и организационим питањима било којем дејствујућем у Украјини и изван ње верском центру (управи), као и слободну промену овог подређивања путем уносења одговарајућих измена у статут (правилник) верске заједнице. Одлука о промени подређености и уносењу одговарајућих измена и допуна у статут доноси се општом скупштином верске заједнице.

Тако, ако Српска Православна Црква се слаже да подржи иницијативу о придруживању УПЦ жупе о. Димитрија Сидора у Ужгороду, такав прелазак не би био забрањен постојећим законодавством".

Међутим, како су колеге правилно приметили, одговарајућа одлука Закарпатске ОВА може бити промењена у било којем тренутку.

Прогони на УПЦ су упоредиви само са спаљивањем синагога у време Трећег Рајха

Стручњак за црквено право, професор правног факултета Универзитета у Крагујевцу (Србија) Зоран Чворовић:

Ова прогона, који се дешавају са тихим одобрењем режима у Кијеву, може се упоредити можда једино са прогонима хришћана у Римском царству или са спаљивањем синагога за време Трећег Рајха...

Одговорност за оно што се догађа има и патријарх Константинопољски Вартоломеј, јер је издао томос о аутокефалији неканонске "ПЦУ", тако отворивши Пандорину кутију.

У међувремену, упркос уочљивим облицима дискриминације којима су свештенослужитељи и верници УПЦ у Украјини изложени, Савет Европе упорно не примећује сложену ситуацију.

https://t.me/pravblog1/7713

Интервју владике Горнокарловачког Герасима за канал Правблог Sr (део 1)

Ваше Преосвештенство, Христос Воскресе!

1. Прво, хтели бисмо да Вам се захвалимо што сте прихватили да дате интервју нашем каналу.
И желимо да изразимо још већу захвалност за Ваше обраћање влади Хрватске са позивом да помогну у заштити права Украјинске Православне Цркве.

Реците, молим вас, да ли су у Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена УПЦ? Или би наша Црква требала више радити на информисању хрватске публике о догађајима у верској сфери Украјине?

Ваистину Васкрсе! Вама и Вашим благочестивим читатељима нека Васкрсли Господ и победитељ смрти подари првенствено мир и радост, а Истина највећег хришћанског празника да оснажи ваша животна стремљења и да Вам снаге да истрајете у сваком Вашем богоугодном труду.

Дужност сваког православног хришћанина јесте да сведочи истину, а првенствено Истину Православне вере, тако што ћемо актуализовати истине Цркве у контексту изазова савременог света. Исто тако, дужни смо да подигнемо глас у одбрану истине и у заштиту правде, да би истина и правда  тријумфовале, као што то можемо чути од псалмописца Давида у Молби да Господ благослови народ свој: ''Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се, Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути...'' (Пс. 85).

Осврћући се на ваше питање да ли су у Републици Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена Украјинска Православна Црква, морамо нагласити да у данашњем свијету информације круже великом брзином и просто човјек не може данас да тек тако олако каже како о нечему није упознат, а поготово о капиталним дешавањима у свијету, гдје су све очи свијетске јавности уперене на једно поднебље на којем се управо сада дешавају библијски прогони православног хришћанства. Свакако сматрамо да је данашњи медијски простор онај који диктира и филтрира какве информације долазе до публике, али свакако да су највише инстанце власти упознате са дешавањима у Украјини и прогоном Украјинске Православне Цркве, не само кроз наш апел, него и кроз апеле Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија Уједињеним нацијама, кроз апеле других архијереја Ваше Цркве и Архијереје других помесних цркава, али и путем средстава информисања. Упитно је ипак, колико неко жели да чује ''глас вапијућег у пустињи'' и колико је спреман да учини како би дошло до мира и попуњавања јаза јаме отуђења и диверзије друштва у напаћеној Украјини.

Ипак, свима морају да буду на уму речи ''Ништа не можемо против истине, него за истину'' (2 Кор. 13,8). Управо те речи, речи су апостола који се добар део свог живота борио против Истине, па је спознао шта је права Истина, изменио свој живот и дао му смисао. Дакле, истина мора да добије своје светло, јер без светлости истине настаје мрачни пут са којег је врло лако изгубити правац.

Интервју владике Горнокарловачког Герасима за канал Правблог Sr (део 2)

2. Ви сте преузели Горњокарловачку епархију у 2004. години. Какво је њено тренутно стање? Шта сте успели да урадите за њен развој током ових година? И у чему, можда, лежи посебност служења Ваше Цркве у Хрватској?

Незахвално је заиста говорити у своје име, јер ништа од учињеног не би било без милости Господа и благодати Духа Светога, јер без Господа смо ништа, а када отворимо себе целога за Њега, своје срце и своју душу, онда дајемо простор Господу да кроз нас чини своја дела.

Промишљу Божјом која се пројавила кроз одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Епископа горњокарловачког изабран сам 2004. године, када и долазим на њен трон. Епархију горњокарловачку која се није опоравила ни од ужаса и страдања током Другог светског рата, као и од комунистичког режима који је после рата дошао на власт, задесила је трагедија деведесетих година тј. грађански рат. Већина српског православног становништва из Епархије са свештенством је протерана, а један део је мученички страдао. У периоду мог доласка 2004. године затекао сам неколицину свештеника у Епархији чији се број могао избројати на прсте једне руке, данас Богу хвала и Његовом промишљању у Епархији службује многоструко већи број свештенослужитеља Олтара Божијег, обновљени су многи храмови који су порушени, оштећени, девастирани или једноставно који су били ван богослужбене употребе, а многи су још у процесу обнове. Тако данас на простору Епархије горњокарловачке имамо број од преко две стотине храмова, капела и црквишта, од којих је већина у богослужбеној употреби, а на другима се обнова врши у складу са могућностима и потребама.

Трудили смо се и заједно са свештенством се и даље трудимо да поред делатности на успостављању редовног литургијског живота које је најбитније за душу сваког хришћанина, да се бавимо и мисионарском делатношћу, те тако наша издавачка установа неуморно већ скоро две деценије ради на ширењу речи Божје писменим путем, штампањем теолошких, историјских и биографских издања, а све са циљем очувања вере и културног идентитета православних Срба на овим просторима.

Посебност служења на овом поднебљу јесте истински труд и рад на очувању православног имена, вере, побожности и културе наше Цркве и нашег народа, а првенствено предавање себе кроз служење другима и испољавање љубави и бриге према ближњем и кроз ближњег ка самом Господу, знајући да ће све проћи и све ће нестати, а љубав према Господу и његова милост остаће вјечна, као што то говори и претходно поменути апостол Павле: ''Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.'' (1 Кор. 13,8).

Интервју владике Горнокарловачког Герасима за канал Правблог Sr (део 3)

3. Познато је да сте бранили кандидатску дисертацију о проблемима црквених раскола у Србији. Можете ли укратко рећи који су најозбиљнији проблеми с којима се суочава Српска Православна Црква у овој области? И како су ови проблеми решени?

Душепогубност расколничког менталитета огледа се кроз форсирање подјела и раздвајања од другога, и спремност расколника да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Њихова странпутица животна најбоље је описана у речима светог Кипријана Картагинског: ''Не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божије Цркве. Јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима - за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.''

Кроз истирију, наша помесна Српска Православна Црква, као ни многе Православне Цркве где је присутан Живи Бог није била имуна на појединачне поделе и расколе, јер нечастиви најактивније ради тамо где је вера најјача и најпостојанија, како би правоверне скренуо са пута Истине и праве вере. Милошћу Божијом и трудом наших Архијереја, то јест духовних путеводитеља наше Цркве, она се трудила да исте расколе правазиђе на најбезболнији могући начин по своју паству првенствено, како би душе оних који вапију за Господом напојила Речју Живом! Па тако смо превазишли огроман тада звани Амерички раскол Српске Православне Цркве, који је започео 1963. године, а 1992. године за време блаженопочившег Патријарха српског Павла, ова рана на телу Српске Православне Цркве је зацељена, када је служена Литургија помирења на празник Сретења у Саборној цркви у Београду.

Још једна рана на Телу Христовом, тј. рана раскола који је проузрокован политичким дјеловањем и утицајем комунстичког режима бивше Југославије, а који је трајао педесет година, првенствено милошћу Божјом, а потом и потребом и залагањем две стране, Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, превазиђена је 2022. године Литургијом помирења који су у Саборном храму Светог Саве у Београду служили Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан. Заједничким служењем Свете литургије Македонска Православна Црква ступила је у евхаристијско општење са пуноћом Православне Цркве и изашла из раскола који је трајао пуних педесет и пет година.

Можемо слободно рећи да је наша Српска Православна Црква живи организам који је увек спреман да пружи руку, да саслуша, да упути и да шансу помирењу и зацељењу рана раскола које су увек дубоке и болне и које свакодневно опомињу да је јединство православне цркве једино испуњење ријечи Господње молитве изречене у Гетсиманском врту – да сви једно буду!

Интервју владике Горнокарловачког Герасима за канал Правблог Sr (део 4)

4. На дан светитеља Саве Српског, митрополит Запорожски Лука благословио је у храмовима своје епархије да се узнесе молитва за Србе са Косова и Метохије. Ово је учињено као знак захвалности за хуманитарну и благотворну помоћ коју су пружили деци Запорожја верници Банатске епархије.

Његово Високопреосвештенство митрополит Лука заиста је један неуморни делатељ на Њиви Господњој. Његове речи којима упућује своје свештенство и верни народ да се моли за српски православни народ на Косову и Метохији, док тај исти народ и сам страда и проживљава свој Велики Петак свакодневно, истинске су речи и дела једног правог пастира Цркве на које сви треба да се угледамо. Пуноћа наше Цркве захвална је Његовом Високопреосвештенству митрополиту Луки на његовим делима која ће остати упамћена и записана у срцима свих православних Срба, а првенствено нашег верног народа на Косову и Метохији.

Бисте ли могли изнети став Српске Цркве по по питању Косова?

Српска Православна Црква и наш Свети Архијерејски Сабор много пута су већ поновили свој став по питању Косова и Метохије као неодвојивог дела Републике Србије и њене жиле куцавице у духовном и културолошком погледу. Чврст и јединствен став целог Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изречен небројено пута држи да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација.

За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света.

И како, по Вашем мишљењу, могу забринути људи из наше Цркве да помогну православној браћи и сестрама у историјском срцу Србије? У чему су потребе СПЦ заједнице на Косову?

Првенствено усрдном молитвом за опстанак нашег народа на Косову и Метохији и очување наших светиња, јер ако се усрдно молимо, да Бог испуни наше молбе, Господ ће одговорити на исте молбе са благословом и охрабрењем ка истрајању и утврдиће народ и Цркву Своју. Ако наша молитва буде попут молитве пророка Илије, тада ће Бог услишити наше молитве и сачувати род наш православни ма где да се налази. А шта нам даје боље и моћније уверење да ће се то догодити осим Господа у Светом Писму "да је много моћна усрдна молитва праведника." (Јак. 5,16).

Поред тога, потребно је ширити Истину и истинску реч и борити се против лажи и демонског утицаја, јер хиљаду пута изговорена лаж једном ће бити прихваћена као истина. Ко год жели да помогне и има истинске намере у томе, тај ће ширити свест и истину о прогону и страдању нашег православног народа не само на Косову и Метохији, него и у Украјини, на Афричком, Азијском континенту и свим другим поднебљима где су православни прогоњени.

Потреба нашег народа на Косову и Метохији јесте мир, али не само мир који ће они засигурно сами задобити истом том усрдном молитвом и који им било које светске силе не могу одузети, него мир међу људима, физички мир који ће они други и исти ти светски моћници њима обезбедити како би у миру живели свој живот и прослављали Васкрслог Христа у векове.

Интервју владике Горнокарловачког Герасима за канал Правблог Sr (део 5)

5. Тренутно, у Украјини, присталице "ПЦУ" присвајају храмове УПЦ-а, бију и уносе смутњу међу њене вернике. Како сматрате - да ли може Бог бити у преотетим храмовима, да ли може тамо одјекивати потпуна молитва после учињеног зла у облику проливене крви или крађе туђих светиња?

“Бог није у сили, него у правди.” речи су Светог благоверног кнеза Александра Невског. Те речи заштитника Православља и данас након осам векова одзвањају у мислима и дају потврду да је души корисно остати и опстати на путу правде и истине, а не на путу силе.  Оно што се било каквим насиљем одузме и присвоји нема утемељење у будућности нити благослов Божји и као такво подложно је брзој разградњи и нестанку. Тамо где сила преузме главну реч, разум се мути, ни молитва није чиста, нити благотворна.

Онај који руши, отима и разграђује Дом Божији и Дом Молитве, каквом се животу и благослову нада? То је питање које треба поставити онима који тако чине. Како ће својим поколењима оправдати крв проливену у Дому Молитве у Храму Божјем и на којим темељима ће бити постојана ''вера'' његова?

Црква Христова стоји на тврдим темељима у којима су уграђене мошти мученика за веру и повезане крвљу мученичком која нераздељиво држи темеље Истине Христове. Они који мисле да могу разградити такве темеље, разградиће себе и своје породице и читаво друштво прије него и било чије име зазову у отетим и оскрнављеним храмовима. А видимо данас, да многи испред још неотетих храмова или у отетим храмовима не зазивају чак ни име Божије, него се представљају слугама ђавољим и његово име призивају.

Интервју владике Горнокарловачког Герасима за канал Правблог Sr (део 6)

6. Верници УПЦ све гласније говоре да је одговоран за растуће гоњење УПЦ патријарх Константинопољски Вартоломеј, који је легализовао украјинске расколнике у облику "ПЦУ". Сада, када је прошло неколико година од тог корака, како би се могле оценити последице доделе Фанара томоса организацији Епифанију Думенку?

Узрочник многих данашњих проблема и прогона канонске Украјинске Православне Цркве своје корене вуче из доделе томоса парасинагоги тј. парацркви на чијем челу данас јесте такозвани митрополит Епифаниј, односно лаик Сергеј Думенко. Не говорим да је намјера икога било узроковање толиких проблема који ће довести до проливања крви на територији Украјине, али знајући од почетка претензије власти и неканонских структура у Украјини који су испољавали патолошку мржњу према Украјинској Православној Цркви и прије ''слободе'' и ''самосталности'' која им је додељена томосом, прогон Православне цркве, изгон монаха из Лавре, затварања и премлаћивања епископа, свештенства и народа били су очекивани. Зашто ову самосталност стављамо под знаке навода? Аутокефалност и самосталност коју ''Православна Црква Украјине'' данас ''има'' у многоме је мања од самосталности коју ужива Украјинска Православна Црква.

''Православна Црква Украјине'' добила је низ ограничења у погледњу њених права и статуса. Њен ''аутокефални статус'' јој је дао много мање самоуправних права него што канонска Украјинска Православна Црква има у саставу Руске Православне Цркве. Тема аутокефалности ''Православне Цркве Украјине'' широка је тема, али недвојбено, успоредбном томоса о аутокефалности ''ПЦУ'' и других томоса, као и овласти које ужива канонска УПЦ у крилу РПЦ, недвојбено се да закључити да је ова аутокефалија изнуђена и дата ''ПЦУ'' у којој ни њене присташе ни главешине не крију разочарање ''овластима'' које су им дате, али с обзиром да је све рађено без благослова и попреко, нису пуно прашине дизали, јер боље врабац у руци, него голуб на грани!

Недвојбено, можемо закључити да је рехабилитовање, напослетку признавање расколничке структуре и додељивање томоса узрочник прогона једине канонске више и ниже јерархије УПЦ и да је иста тренутно под жестоким ударима који за коначни циљ имају потпуно уништење канонске Украјинске Православне Цркве.

Питање је до кад ће ово све трајати и на који начин ће да се размота клупко овог проблема, јер све чешће чујемо позиве свештенства и верног народа из других помесних Цркава који позивају на сазив свеправославног Сабора и да се суди онима који су изазвали метеж и беспоредак у Православној Цркви.
Пећка Патријаршија не може заборавити њено насилно укидање од стране Фанара 1767. године, постављање митрополита, епископа Фанара који нису имали очински приступ и бригу према Православнима, већ нажалост однос је био исти као турских завојевача.

Интервју владике Горнокарловачког Герасима за канал Правблог Sr (део 7)

7. Шта мислите о концепцији "први међу једнакима" (примат патријарха Константинопољског над целим православним светом) коју промовише Константинопољска црква?

Ишчитавајући сва писања, теме и предлоге, видим да поједине идеје све више говоре у прилог концепцији ''први без једнаких'' (primus sine paribus), него ли концепцији ''први међу једнакима'' (primus inter pares). Исто тако, поједини теолози Цариградски сматрају да свеправославне саборе нема нико право да сазива сем Васељенског патријарха, што нема утемељење ни у историји Цркве, а нити у теологији, односно црквеном праву. Многе саборе нису сазивали патријарси, а на многима је њима чак било суђено за јереси или друге канонске преступе. Но отом, потом, кад за дискусију о томе дође пуноћа времена.

Оно што је потребно у свему томе, а како не би смо продубљиваљи већ предубоке бразде размимоилажења, јесте дијалог, јесте сабрање, сабор, јесте решавање проблема заједнички, а не убадањем прста у око брату своме или ''зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?'' (Мт. 7,3).

8. Недавно је архимандрит Константинопољског патријархата Романос (Анастасиадис) оптужио Руску и Српску Православне Цркве за ауторитаризам, империјалне амбиције, јерес етнофилетизма и замену теологије идеологијом. Он је такође позвао вернике из земаља које обухвата канонска јурисдикција СПЦ и РПЦ да напусте ове Цркве и де факто пређу у Константинопољски патријархат. Како мислите, зашто таква агресивна и несправедна реторика? Да ли је то заиста повезано с чињеницом да је Српска Црква дала аутокефалију Македонској Цркви?
 
Као што стоји у томосу о аутокфеланости, Српска Православна Црква је аутокефалност доделила новој сестринској Цркви имајући у виду новонастале црквено-историјске, историјске и друге околности, а са првенственим циљем да христоименити Народ Божији има што већу духовну корист и напредује ка путу спасења, као и да се управљање црквеним пословима одвија без тешкоћа, целисходно, канонски исправно, чино и благообразно. Наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје аутокефални статус Цркви Божјој у Северној Македонији, која се данас назива Македонска Православна Црква, која је наследница древне и славне Охридске Архиепископије, због чега у свој назив укључује и њено часно име, и која обухвата канонски простор пређашње истоимене Цркве, аутономне од 1959. године у саставу наше Српске Патријаршије.

СПЦ није доделила аутокефалију некој другој Цркви на подручју неке друге помесне Православне Цркве, нити се мешала у било чију сем своју јурисдикцију, него имајући у виду новонастале црквено-историјске и друге околности, а са жељом да Народ Божији буде у крилу Цркве и Црква у зајединици са свим Православним Црквама, аутокефалију доделила Цркви која се изнедрила на њеном канонском подручју.

Претходна реченица, мислим да довољно говори о оптужбама упућеним СПЦ за ауторитаризам, империјалне амбиције и тако редом. Ако је именовани архимандрит позвао вернике Српске Православне Цркве или било које друге Цркве да напусте своју канонску Цркву и пређу под окриље неке друге, ма било које Цркве, шта то говори о претензијама и чијим претензијама?

Опет наглашавам, свеправославни Сабор и разговор је потребан, јер оваквим бесчинством према браћи јаз – подела постаје све дубља, демон ликује, а испашта Света Црква.