ДругоСрбијанце прекомандоване или преумљене у "националисте" увијек прате два заостатка из "старог" менталитета: понављање хашке верзије догађаја и вјера у инхерентно дивљаштво "босанских Срба". То је и логично: другоСрбијанац је у основи гордељиви, прелешћени себељуб који, чак и када се наводно приближи "националном" и даље држи до илузије о сопственој суштинској узвишености над другим људима. Он гордо суди и дијели правду а из историје, увијек испуњене крвљу и знојем бира само оно што му се чини "достојим" њега тј оно што му је наметнуто као пожељно.

Све што је о. Арсеније у свом изливу прелести рекао о човјеку који је стварао Српску само је зостатак психоделичног другоСрбијанства којега се очигледно и даље није ослободио.

Најприје: у овим стварима немам ниједан разлог да вјерујем о. Арсенију. Када се бранио српски народ, о. Арсенију, још увијек изван Православља, било је 32 године и даље је тражио себе и свој пут. Зато је он добар саговорник на тему дроге, рокенрола и јоге али дословно нема никакав кредибилитет када је по сриједи оно што смо преживјели 1992-1995. Док је он тражио себе у експериментима, један генерал и стотине хиљада бораца дали су себе за народ. Дакле: о. Арсеније може да сматра шта год, његово мишљење је мишљење човјека који није био уз свој народ.

Такође: коначни суд о историји даће историографија када престану да дјелују политички фактори који диктирају хашку верзију догађаја - у свијету се то већ догађа. Али читав урадак о. Арсенија потврђује ону стару изреку да "када Србин хоће да буде објективан, он усвоји гледиште својих непријатеља". Данас хрватска, њемачка, па чак и "макдеонска" и "црногорска" верзија Првог рата и славне српске војске приказују ту силу ослобођења на исти начин на који Хаг приказује ВРС. Још је Д. Туцовић описивао нашу војску из балканских ратова у књизи "Србија и Арбанија" тако као да му је књигу штампао Хелсиншки одбор. Па ипак данас ниједан нормалан Србин не вјерује тој пропаганди јер видимо Цјелину догађаја. Тако и сваки нормалан Србин зна шта је доживио 1992-1995. То очигледно не зна само о. Арсеније, жртва масовне прелести новопеченог монаштва које је први пут у српској историји кренуло не да ствар гледа очима свог народа већ туђег суда тј туђе Моћи.

Зато мене не смућује то што је о. Арсеније рекао али добро показује које су посљедице једног великог духовног експеримента када смо олако монашили свакога а потом тим рокерима дали да експериментишу по Тијелу Христовом. О ВРС и њеном команданту нешто знам из дјетињства а много више из свједочанства људи који јесу носили њену униформу.

Него како

Сваког петка заједница СРПСКИ СВИЈЕТ организује "АПЕЛ ЗА ПОМОЋ". Да бисмо помогли овим несрећним људима пустите СМС или уплатите на други начин, а такође проследите ову објаву у друге групе и вашим пријатељима из именика.

За уплате из иностранства можете преко опције E-doniraj платном картицом или PayPal

линк:

https://fondacija.rs/korisnik/320/pomozimo-nikoli-za-lepsi-zivot

Умро аутор хрватске народне химне.
У само мало ових одабраних речи описао је целокупну тисућуљетну повијест хрватске државности.

Бунт опет запуцао по својима

Одмах поред трга Гужве у шеснаестерцу

Изгледа да је његова емисија била најскупљи појединачни пројекат по минуту трајања на читавој тој мрежи

A Greek Air Force F-4 Phantom crashed during an aerial display at Tanagra Air Base.

🇷🇺 📺🎥 Велика репортажа шефице дописништва руске државне телевизије „Русија“ Дарје Григорове о Ратку Младићу за главну информативну емисију ове телевизије „Вести недеље“.

Видиковац управо.
Људи чекају да одају почаст ђенералу.

ЗАВЕТ ВЕЧНОСТИ У РАЂЕВИНИ, ФРЕСКА КОЈА ПРЕВАЗИЛАЗИ ЗЕМАЉСКЕ СУДОВЕ

Док су се годинама исписивале хиљаде страница фингираних пресуда у канцеларијама ђавољих адвоката, у срцу наше Рађевине, у цркви у Красави, тихо је истрасиран један сасвим другачији, узвишени траг. На зиду светог храма, међу иконама и фрескама, осликан је лик српског ђенерала Ратка Младића, захваљујући свештенику Горану Вујанићу, а за време владике Лаврентија. Овековечен је наш ђенерал за живота.

Није случајност да се фреска налази баш овде, у Рађевини, земљи која кроз векове чува своју непоколебљиву веру и заветну свест. У нашој православној традицији, ставити једног војсковођу на живопис за његовог земаљског живота није проглашење за светитеља, нити канонско приписивање безгрешности, већ чин најузвишеније народне и црквене благодарности ономе ко је стао у одбрану кућног прага, жртвеника и рода. Младићев лик на зиду јесте сведочанство народа и Цркве да је његово дело препознато као хришћанска врлина, врлина жртвовања за ближње. Ова фреска је порука вековима који долазе: „Овај је човек сачувао наш род, одбранио наш крст и задужио наше потомство.“
То је тренутак у коме се древна античка арете, она праисконска, витешка врлина и неустрашивост, преображава у хришћански подвиг. Људски закон, променљив, пролазан и често подређен поганим силама овога света, покушао је да изрекне своју последњу реч, али је Рађевина одговорила позивањем на виши, вечни и божански закон који је утиснут у биће нашег народа и тај исти одговор пружа сав српски народ данима, свом силом свога бића.

Фрескописањем у храму, земаљско дело Ратка Младића извучено је из дневнополитичког кала и преведено у простор Литургије. Докле год у цркви у Красави гори кандило и докле год се узноси молитва, његов лик присуствује сабрању пред лицем Самога Бога, заједно са светим ратницима нашег рода.
Они који су мислили да су му пресудама одредили место у историји, превидели су да је у Рађевини његов лик већ био запечаћен тамо где земаљски параграфи не допиру. Има ли лепшег примера да се земаљске заслуге за одбрану свог народа утискују у меморију Цркве и народа која не заборавља?

Гледам ових дана, морам признати са не тако малом дозом пријатности, како се сви покушаји сумасишавших мрзитеља васколиког православног српства и хонорарних радника разних епштајна да запечате клевете, разбијају о чврстину наше воље и снагу Истине коју носимо у срцу као таласи о стене, и осећај је епски добар. Ко би рекао да ћемо ми, Срби, после толико недаћа, неправде и зла, опет доживети овако велике тренутке, ма колико истовремено болели? Заиста, чудни су путеви Господњи.
И гледам са осмехом како бацате милијарде на пропаганду, а не знате да је генерал Ратко Младић већ више од деценије уписан у вечност у нашој Рађевини. Узалуд вам печат кнеза овога света, Христова је задња. Џабе милијарде и белосветски судови, српска га је земља пригрлила, а Небо примило! Васкрсао си у срцу народа, ђенерале!

Марија Алимпић
t.me/radjevina