Ови људи су сваки рат промашили буквално и кажу “Дебилчина Непријатни”
Јесте браћо ја сам дебилчина само је проблем што ја нисам дао никакву 🤡анализу🤡 али ви сте спремни већ за дијализу.
Баве се људи ратовима и геополитиком а максимум што изађу из куће је да купе кесу дувана на трафику.

Будите озбиљни и одговорни

Мировна иницијатива је уродила плодом.

Није ред, бар у ове жалосне дане

"Няма да се караме
Няма да се биеме"
Васко Жабата

Бранко Бабић 637 година после Косовске битке паметује кнезу Лазару шта је требало да уради.


Није знао кнез три Мораве али зна бизнисмен.

P.S.

Ово је само припрема.
Два дана пуштају ову његову изјаву на Информеру.

Када би све погрешно у СНС стало у једног човека

Avion je sleteo, Đeneral se vratio u Otadžbinu 🇷🇸

Генерал је дошао кући!

Можемо рећи да је фино испоштован. Војска га је преузела како ваља и доликује, а на путу ка капели су га поздравили народ, али још битније и друге институције државе Србије попут Полиције и Жандармерије који су му чак и салутирали. Рачунамо на хистерију у региону.

Остало је још само да се у огромном броју појавимо на последњем испраћају Генерала уз наду да ће опело извршити Патријарх или макар неки међу битнијим Владикама. Било би одлично да гарде Војске Србије и Жандармерије Српске испале плотун у част Генерала, али то остаје да се види. За сада се нисмо осрамотили него баш напротив!

На раскршћу земаљских параграфа и вечних закона, између хартије империјалистичких, терористичких канцеларија и живе земље коју треба сачувати, стоји истина коју никакви лажни судови не могу поништити: Срби су имали, имају и увек ће имати право на одбрану, на живот и на постојање, а њени хероји право на достојанство.
Након скоро две и по хиљаде година, у времену дигиталног нереда, Срби живе Софоклову Антигону. Трагичну, тужну и истовремено ванредно узвишену.

Античка грчка етика, од Хомерових епова до Софоклових трагедија, не познаје бирократске декларације ни привремене политичке конструкције. Стари Грци су добро знали разлику између номоса, променљивог, често корумпираног људског закона, и физиса, вечног, божанског и природног права. Вечни, неписани закон који на крају све поравна. Право на одбрану сопственог дома, деце, река, брда и гробова не даје се у туђинским судницама, нити се у њима може укинути. Тај праисконски закон утиснут је у само биће и исти је онај због ког Антигона изговара бесмртне речи да се неће покорити декрету властoдршца, јер слуша законе који не живе од јуче или од данас, већ вечно.

Упркос свему и свима, претњама (мада, она да нам нема места у ЕУ звучи као награда, а вала смо је и заслужили), кривичним пријавама, пропаганди у коју су уложени милиони и милиони, ми смо у немогућим условима успели да сачувамо Истину иако смо очајно пали на тесту 2000. године, као и много пута пре, али и после. Сачували смо је јер смо знали да се завет не продаје за мрвице са империјалистичког стола, да је земаљско за малено царство, а Истина је налазила пут кад год би лаж помислила да је победила.

Данас када нам се ђенерал враћа у ковчегу, ми живимо ништа друго до победу Антигоне над земаљском силом, тријумф заветног права над административним пресудама. Судбина трагичног хероја, оно што су Грци називали пати матос (πάθει μάθος), учење и узвишење кроз патњу, никада није била лака. Закони, правне формалности и политичке декларације савременика су пролазни, мењају се са променом односа снага међу империјама и спремају за заборав. Оно што је беда за световне судије, за историју је прочишћење, катарза. Чин повратка у сопствену отаџбину враћа ствари у њихов природни поредак, прах се враћа земљи коју је бранио, а судбина прелази из руку земаљских писара у живот вечни.

Тамо где је античка етика застала пред капијама Хада, мирећи се са памћењем као једином трајношћу, уздиже се наше Православље. Тај прелаз не тече глатко и није јефтин, него је суров, узвишен пут претварања материје у дух, чему је читавог живота тежио и о коме је писао Никос Казанцакис. Казанцакисов критски дух зна да је човеково тело бојиште и да херој није онај који је поштеђен рана, већ онај који кроз сопствено распеће пропушта Божанску светлост. Као што су то знали цар Лазар и Мајка Југовића и хиљаде оних који су нам, припадношћу српском роду, учинили част . За оне који гледају само очима прашине, ковчег је крај, а политичка пресуда је пораз. Међутим, за свест израслу на Косовском завету, ковчег није гроб, већ колевка за вечност, а распеће тек увертира у Васкрсење.

Земаљске декларације ће иструнити заједно са хартијом на којој су написане, институције и писари постаће безимена прашина у аналима историје, али оно што је дато ради правде, живота, родне груде и народног памћења, остаје сачувано у Ономе који је рекао да је Васкрсење и Живот. Зато овај Повратак није покопавање, већ садња. Садња семена у српску земљу из ког израста непоколебљива вера да ниједан чин одбране свога рода није био узалудан и да последњу реч никада не води чекић хашког и других џелата, него Васкрсна Светлост. Зато је панични страх слугерања кнеза овог света, потпуно разумљив и оправдан.

Ратко Младић јесте српски херој, а ми срећни што смо га таквог имали. Нечим смо га, ипак, заслужили. Док чиновници састављају своје последње извештаје, ђенерал улази у строј оних који се не сахрањују, него памте и живе вечно.
Живеле Република Српска и Србија!
Христос васкрсе, ђенерале!

Марија Алимпић
Заштитимо Јадар и Рађевину

ДругоСрбијанце прекомандоване или преумљене у "националисте" увијек прате два заостатка из "старог" менталитета: понављање хашке верзије догађаја и вјера у инхерентно дивљаштво "босанских Срба". То је и логично: другоСрбијанац је у основи гордељиви, прелешћени себељуб који, чак и када се наводно приближи "националном" и даље држи до илузије о сопственој суштинској узвишености над другим људима. Он гордо суди и дијели правду а из историје, увијек испуњене крвљу и знојем бира само оно што му се чини "достојим" њега тј оно што му је наметнуто као пожељно.

Све што је о. Арсеније у свом изливу прелести рекао о човјеку који је стварао Српску само је зостатак психоделичног другоСрбијанства којега се очигледно и даље није ослободио.

Најприје: у овим стварима немам ниједан разлог да вјерујем о. Арсенију. Када се бранио српски народ, о. Арсенију, још увијек изван Православља, било је 32 године и даље је тражио себе и свој пут. Зато је он добар саговорник на тему дроге, рокенрола и јоге али дословно нема никакав кредибилитет када је по сриједи оно што смо преживјели 1992-1995. Док је он тражио себе у експериментима, један генерал и стотине хиљада бораца дали су себе за народ. Дакле: о. Арсеније може да сматра шта год, његово мишљење је мишљење човјека који није био уз свој народ.

Такође: коначни суд о историји даће историографија када престану да дјелују политички фактори који диктирају хашку верзију догађаја - у свијету се то већ догађа. Али читав урадак о. Арсенија потврђује ону стару изреку да "када Србин хоће да буде објективан, он усвоји гледиште својих непријатеља". Данас хрватска, њемачка, па чак и "макдеонска" и "црногорска" верзија Првог рата и славне српске војске приказују ту силу ослобођења на исти начин на који Хаг приказује ВРС. Још је Д. Туцовић описивао нашу војску из балканских ратова у књизи "Србија и Арбанија" тако као да му је књигу штампао Хелсиншки одбор. Па ипак данас ниједан нормалан Србин не вјерује тој пропаганди јер видимо Цјелину догађаја. Тако и сваки нормалан Србин зна шта је доживио 1992-1995. То очигледно не зна само о. Арсеније, жртва масовне прелести новопеченог монаштва које је први пут у српској историји кренуло не да ствар гледа очима свог народа већ туђег суда тј туђе Моћи.

Зато мене не смућује то што је о. Арсеније рекао али добро показује које су посљедице једног великог духовног експеримента када смо олако монашили свакога а потом тим рокерима дали да експериментишу по Тијелу Христовом. О ВРС и њеном команданту нешто знам из дјетињства а много више из свједочанства људи који јесу носили њену униформу.

Него како