Док је господин Младић био далеко од Сребренице и присуствовао тајном мировном састанку са међународном заједницом у Београду , док је био на венчању и у болници, није могао да има ефикасну контролу, нити информације из Босне и Херцеговине, а камоли да командује.

Закључак Претресног већа да је господин Младић издавао наређења и да је командовао и имао контролу док је физички и географски био одсутан из Сребренице у другој земљи је супротно доказима и због тога је уочљива грешка.

Сведок (Манојло) Миловановић, начелник Генералштаба ВРС и други сведоци из војске су потврдили да је током овог временског периода када је господин Младић одлазио у јулу 1995. године Миловановић обављао дужност заменика команданта господина Младића.

Као што је наведено у параграфу 605 Младићевог жалбеног поднеска, господин Младић присуствовао је састанку на ко је потписан план да се Црвеном крсту омогући приступ сребреничким ратним заробљеницима и да се размене “сви за све” са другом страном за српске заточенике. Такође, преговарано је о трајном прекиду ватре како би се покушао окончати рат. Ниједан разуман судија није могао закључити да би господин Младић могао да учествује у сложеним мировним преговорима са високим званичницима у Добановцима, Србија, са званичницима УН-а, док је вршио ефикасну контролу у Сребреници. Такво понашање, слажући се да се Црвеном крсту омогућити приступ ратним заробљеницима Сребренице пре него што их размени, не може се користити за поткрепљивање знања нити наводни допринос било ком учеснику заједничког злочиначког подухвата да истреби, а камоли да почини геноцид над истим тим особама.