Forwarded from RT News
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Scotland's fans go viral after waking up Americans with bagpipes at 6:30am
They arrived for the World Cup, checked into an Airbnb — and decided the neighborhood should know Scotland is in town
The World Cup's cultural enrichment for America continues
Footage: Mike Morrison
They arrived for the World Cup, checked into an Airbnb — and decided the neighborhood should know Scotland is in town
The World Cup's cultural enrichment for America continues
Footage: Mike Morrison
🤣22
Forwarded from ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ (Јебингер)
„Рат железници“ против украјинских оружаних снага.Докрајчили смо старца...
(наставак на тему)...
Данас, у оквиру текућег „рата железници“ у близини железничке станице Лозоваја, наши оператери дронова уништили су прилично редак примерак железничке локомотиве – електричну локомотиву серије ВЛ8.
Ово је прилично древни пример „проклетог совјетског наслеђа“, које је Кијев наследио након распада СССР-а. Чак и у постсовјетским земљама, практично их је немогуће пронаћи у исправном стању.
Осим Украјине, као што можемо видети из ове чињенице, оне и даље раде (у малом броју) у Јерменији, Грузији, Абхазији и Азербејџану.
Последња од њих је произведена још 1967. године. То значи да ће најмлађа од њих ускоро прославити 60. годишњицу. А сада је Кијев приморан да експлоатише чак и ове закрпљене старце (од којих је велика већина већ рђа на „колосековима“ на почетку рата) у потпуности. Због несташице.
Али бар један представник ове већ угрожене врсте је „истрчао“ јутрос.
Ситуација непријатеља са железничким локомотивама се погоршава готово свакодневно.
Јури Подољака
(наставак на тему)...
Данас, у оквиру текућег „рата железници“ у близини железничке станице Лозоваја, наши оператери дронова уништили су прилично редак примерак железничке локомотиве – електричну локомотиву серије ВЛ8.
Ово је прилично древни пример „проклетог совјетског наслеђа“, које је Кијев наследио након распада СССР-а. Чак и у постсовјетским земљама, практично их је немогуће пронаћи у исправном стању.
Осим Украјине, као што можемо видети из ове чињенице, оне и даље раде (у малом броју) у Јерменији, Грузији, Абхазији и Азербејџану.
Последња од њих је произведена још 1967. године. То значи да ће најмлађа од њих ускоро прославити 60. годишњицу. А сада је Кијев приморан да експлоатише чак и ове закрпљене старце (од којих је велика већина већ рђа на „колосековима“ на почетку рата) у потпуности. Због несташице.
Али бар један представник ове већ угрожене врсте је „истрчао“ јутрос.
Ситуација непријатеља са железничким локомотивама се погоршава готово свакодневно.
Јури Подољака
🔥12
Forwarded from Гаврић
Пише: Данко В. Боројевић
Када данас, са дистанце од више деценија, посматрам мапу операције „Коридор-92”, не видим само суве тактичке стрелице и оперативне правце Првог крајишког и Источнобосанског корпуса. Видим мирис спрженог керозина, хук авиона и људе од крви и меса.
Моја посавска епопеја почела је у јуну 1992. године, у кошници и лудници аеродрома Маховљани. Излазак из транспортног авиона Ан-26 био је шок – призор је подсећао на Сајгон. Војна полиција је једва задржавала очајну масу народа која је у том ваздушном мосту видела једини спас из блокаде, док су на истој писти, под пуним форсажом, јуришни авиони полетали на борбене задатке. У том хаосу, легендарни пуковник Бранко Билбија ме је препознао на писти и кратко одсекао: „А, ти си Боројевићу. Ено ТАМ-150, одмах у команду Корпуса код генерала Талића.”
Предаја докумената, постројавање и излазак генерала Момира Талића пред мој вод остаће ми урезани за цео живот. Погледао нас је, не као хладни технократа рата, већ дубоко очински, са страшним теретом одговорности на лицу, и тихо изговорио реченицу која је сажела сву трагику и нужност тог тренутка: „Шта ћу ја са вама, дјецо моја?” Знао је да смо му очајнички потребни за пробој, али је као професионалац знао и у какву нас ватру шаље. Управо нас његову дјецу од 18 и 19 година старости.
На терену сам брзо схватио шта значи ратна команда и како се у блату Посавине ломи сујета. Када ми је претпостављени издао једно од оних нереалних, опасних наређења, вођен искључиво војничком писменошћу и одговорношћу за животе својих људи, одбио сам да га извршим без писменог трага. Завршио сам на рапорту пред самим генералом Талићем и групом виших официра. Тамо, на топографској карти, морао сам као обичан водник да докажем зашто је та замисао неизводљива. Када су аргументи победили сујету, Талић ме је погледао и рекао: „Сине, имаш среће, иначе се не би добро провео.” Насуо ми је ракију и захтевао да је попијем са њима. То је био Момир Талић – човек који је ценио струку и главу на раменима, за разлику од неких других, гласнијих старешина чија је повређена сујета у миру, након што их је политика склонила, прерасла у огорченост и негацију свега што смо постигли.
Годинама касније, судбина ме је из војничких чизама одвела у публицистику, а истраживачки рад и у саме западне војне кругове. Тамо, у аналитичким институтима и на престижном америчком Wест Поинту, имао сам прилику да у рукама држим скрипте о нашој операцији. Док су код нас домаћи актери трошили енергију на послератне свађе и сујетна преиспитивања, амерички професори и официри су у оквиру „анализе модерног ратовања” (која је данас постала војна историја) са фасцинацијом сецирали наш пробој.
Зашто? Зато што су у нашој операцији препознали бриљантну примену сопствене доктрине АирЛанд Баттле (Копнено-ваздушне битке). Амерички приручници су ту доктрину пројектовали за идеалне услове, огромна пространства и неограничену логистику Западне Европе. Насупрот томе, Војска Републике Српске је те исте принципе – максималну синхронизацију оклопа, артиљерије и авијације ради удара у дубину – извела на најгорем могућем, каналисаном и мочварном терену Посавине, и то у условима потпуне логистичке изолације.
Данас, када посматрам забележене тренутке са промоција својих књига, свестан сам да се круг неумитно затвара. Многи од тих великих људи, укључујући и мог рецензента и човека који ме је дочекао на Маховљанима, генерала Бранка Билбију, преселили су се у вечност. Извлачење ових сећања из мене никада није ишло лако; увек је лакше писати монографије о авионима и оклопу него о личним ожиљцима. Али данас знам да је наша дужност као публициста да демистификујемо митове и сачувамо истину о онима који више нису са нама. Истина о Коридору не лежи ни у политичким памфлетима ни у огорченим мемоарима склоњених генерала. Она лежи у епском платну „Пробој коридора” које чува живу емоцију тог времена, у оној скрипти са Wест Поинта која потврђује нашу тактичку генијалност, и у оној Талићевој чашици ракије која је доказала да је у најтежим тренуцима струка сачувала људске животе.
Када данас, са дистанце од више деценија, посматрам мапу операције „Коридор-92”, не видим само суве тактичке стрелице и оперативне правце Првог крајишког и Источнобосанског корпуса. Видим мирис спрженог керозина, хук авиона и људе од крви и меса.
Моја посавска епопеја почела је у јуну 1992. године, у кошници и лудници аеродрома Маховљани. Излазак из транспортног авиона Ан-26 био је шок – призор је подсећао на Сајгон. Војна полиција је једва задржавала очајну масу народа која је у том ваздушном мосту видела једини спас из блокаде, док су на истој писти, под пуним форсажом, јуришни авиони полетали на борбене задатке. У том хаосу, легендарни пуковник Бранко Билбија ме је препознао на писти и кратко одсекао: „А, ти си Боројевићу. Ено ТАМ-150, одмах у команду Корпуса код генерала Талића.”
Предаја докумената, постројавање и излазак генерала Момира Талића пред мој вод остаће ми урезани за цео живот. Погледао нас је, не као хладни технократа рата, већ дубоко очински, са страшним теретом одговорности на лицу, и тихо изговорио реченицу која је сажела сву трагику и нужност тог тренутка: „Шта ћу ја са вама, дјецо моја?” Знао је да смо му очајнички потребни за пробој, али је као професионалац знао и у какву нас ватру шаље. Управо нас његову дјецу од 18 и 19 година старости.
На терену сам брзо схватио шта значи ратна команда и како се у блату Посавине ломи сујета. Када ми је претпостављени издао једно од оних нереалних, опасних наређења, вођен искључиво војничком писменошћу и одговорношћу за животе својих људи, одбио сам да га извршим без писменог трага. Завршио сам на рапорту пред самим генералом Талићем и групом виших официра. Тамо, на топографској карти, морао сам као обичан водник да докажем зашто је та замисао неизводљива. Када су аргументи победили сујету, Талић ме је погледао и рекао: „Сине, имаш среће, иначе се не би добро провео.” Насуо ми је ракију и захтевао да је попијем са њима. То је био Момир Талић – човек који је ценио струку и главу на раменима, за разлику од неких других, гласнијих старешина чија је повређена сујета у миру, након што их је политика склонила, прерасла у огорченост и негацију свега што смо постигли.
Годинама касније, судбина ме је из војничких чизама одвела у публицистику, а истраживачки рад и у саме западне војне кругове. Тамо, у аналитичким институтима и на престижном америчком Wест Поинту, имао сам прилику да у рукама држим скрипте о нашој операцији. Док су код нас домаћи актери трошили енергију на послератне свађе и сујетна преиспитивања, амерички професори и официри су у оквиру „анализе модерног ратовања” (која је данас постала војна историја) са фасцинацијом сецирали наш пробој.
Зашто? Зато што су у нашој операцији препознали бриљантну примену сопствене доктрине АирЛанд Баттле (Копнено-ваздушне битке). Амерички приручници су ту доктрину пројектовали за идеалне услове, огромна пространства и неограничену логистику Западне Европе. Насупрот томе, Војска Републике Српске је те исте принципе – максималну синхронизацију оклопа, артиљерије и авијације ради удара у дубину – извела на најгорем могућем, каналисаном и мочварном терену Посавине, и то у условима потпуне логистичке изолације.
Данас, када посматрам забележене тренутке са промоција својих књига, свестан сам да се круг неумитно затвара. Многи од тих великих људи, укључујући и мог рецензента и човека који ме је дочекао на Маховљанима, генерала Бранка Билбију, преселили су се у вечност. Извлачење ових сећања из мене никада није ишло лако; увек је лакше писати монографије о авионима и оклопу него о личним ожиљцима. Али данас знам да је наша дужност као публициста да демистификујемо митове и сачувамо истину о онима који више нису са нама. Истина о Коридору не лежи ни у политичким памфлетима ни у огорченим мемоарима склоњених генерала. Она лежи у епском платну „Пробој коридора” које чува живу емоцију тог времена, у оној скрипти са Wест Поинта која потврђује нашу тактичку генијалност, и у оној Талићевој чашици ракије која је доказала да је у најтежим тренуцима струка сачувала људске животе.
❤31👍7🫡6
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Преузето са Шумадијски мимови, Инстаграм
😁31❤1
Forwarded from Pepo portal
Држављанин БиХ осуђен у Хрватској због песме Баје Малог Книнџе, наставио да пева и у полицији
Општински суд у Задру осудио је данас двадесетосмогодишњег држављанина БиХ на 15 дана затвора због нарушавања јавног реда и мира пошто је под дејством алкохола певао песме које је суд оценио као садржај којим се наводно велича бивша Република Српска Крајина.
Према пресуди, мушкарац је под дејством алкохола, певао песму „Книнџе Крајишници”, а са певањем је наставио и након хапшења, у просторијама полицијске станице.
Општински суд у Задру осудио је данас двадесетосмогодишњег држављанина БиХ на 15 дана затвора због нарушавања јавног реда и мира пошто је под дејством алкохола певао песме које је суд оценио као садржај којим се наводно велича бивша Република Српска Крајина.
Према пресуди, мушкарац је под дејством алкохола, певао песму „Книнџе Крајишници”, а са певањем је наставио и након хапшења, у просторијама полицијске станице.
❤31🫡17😁11
Forwarded from Neprijatni
Ко је мога знат, очекивао сам да неће после онога што смо им џабе дали да гледају фудбал
🤣28❤20
Forwarded from Paul Joseph Watson
BBC Hands SOROS-Linked Pro-Migrant Campaigners Direct Access To Shape Children’s Show
https://modernity.news/2026/06/16/bbc-hands-soros-linked-pro-migrant-campaigners-direct-access-to-shape-childrens-show/
https://modernity.news/2026/06/16/bbc-hands-soros-linked-pro-migrant-campaigners-direct-access-to-shape-childrens-show/
modernity -
BBC Hands SOROS-Linked Pro-Migrant Campaigners Direct Access To Shape Children’s Show - modernity
Basic propaganda
🤔1
Forwarded from ВЗГЛЯД МАКСА
Речь идёт о пакете из 176 мер, объединённых в 23 направления. Накануне их одобрил внеочередной пленум ЦК Коммунистической партии Кубы. Президент Кубы Мигель Диас-Канель заявил, что власти не отказываются от социализма, а пытаются изменить всё необходимое для выхода из кризиса.
«Когда жизнь людей становится слишком тяжёлой, первостепенная задача Коммунистической партии и революционного правительства заключается не в попытке подробно объяснить причины кризиса, а изменить всё то, что необходимо для выхода из него», — сказал он.
Премьер-министр Мануэль Марреро Крус, представляя реформы депутатам, заявил, что рынок должен использоваться как инструмент более эффективного распределения ресурсов. При этом он подчеркнул, что изменения не означают отхода от социалистического проекта, а соответствуют логике его развития.
Пакет предусматривает преобразование части государственных предприятий в коммерческие компании с акциями и долями участия, допуск частного и иностранного капитала в новые сферы, создание частных банков под государственным контролем, а также расширение возможностей для частного бизнеса.
Одно из самых заметных изменений касается недвижимости. Власти намерены разрешить продажу государственных объектов национальным и иностранным юридическим и физическим лицам, включая кубинцев, проживающих за рубежом. Это серьёзный сдвиг для страны, где государство десятилетиями сохраняло контроль над землёй и значительной частью экономики.
Кубинским предпринимателям впервые разрешат нанимать более 100 сотрудников и вести несколько частных компаний. Частный сектор сможет работать в большем числе отраслей, а прямые иностранные инвестиции в частный бизнес будут регулироваться отдельными правилами о собственности, разрешении споров и выводе прибыли.
В сельском хозяйстве фермеры получат доступ к иностранной валюте и право напрямую импортировать сырьё без государственных посредников. Внешняя торговля также будет либерализована: отменяется требование проводить импортно-экспортные операции только через государственные компании.
Для стимулирования внутреннего производства вводятся тарифные льготы на импорт сырья, а логистические цепочки будут перестраиваться с расчётом на увеличение экспорта. Компании всех секторов экономики смогут открывать реальные валютные счета в банках.
Муниципалитетам дадут больше самостоятельности. Местные власти смогут распоряжаться своими валютными доходами, одобрять совместные проекты с кубинцами за рубежом и проводить внешнеторговые операции без посредничества центра.
Правительство также планирует постепенно отказаться от широкого субсидирования товаров и перейти к адресной поддержке населения. Среди других мер — поэтапная девальвация официального курса песо, пересмотр механизмов обмена государственного долга на внутренние активы, сокращение бюджетного дефицита за счёт повышения налогов и отказа от лишних расходов.
Отдельный блок касается энергетики. Куба намерена отменить налоги и тарифы на технологии солнечной энергетики, а иностранным компаниям разрешат напрямую поставлять на рынок панели, батареи и инверторы.
Власти также собираются отменить большую часть административного контроля над ценами. В правительстве признали, что прежние ограничения не смогли сдержать инфляцию и привели к дополнительным перекосам в экономике.
Реформы принимаются на фоне глубокого экономического кризиса, усиления санкционного давления США и нефтяной блокады, которая усугубила проблемы кубинской экономики, ударила по туризму, поставкам топлива и работе государственных предприятий.
Диас-Канель подчеркнул, что решение об открытии экономики не связано с переговорами между Гаваной и Вашингтоном, которые начались в начале года, но, по имеющимся данным, зашли в тупик.
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
🤔1