Плашим се...
‼️‼️‼️‼️‼️
Плашим се да ће наша борба бити представљена као узалудна у уџбеницима историје у следећим деценијама. Плашим се да ће неки врли Снс историчар, који зна укупно 4 падежа, 200 именица и 28 слова писати о нама са спрдњом и извртати историју.
Да ће све јача Орвелова Вештачка Интелигенција лудог света у којој живимо обрисати историјске изворе, новинске чланке, фотографије, след догађаја, објашњења.
Сматрао сам да је наш Мост сликанији од Голден Гејта у Сан Франциску и чуда архитектуре и технике, грађених скоро по Кини, али не.
Када у претраживач укуцам "Плави Мост, Косовска Митровица" једва да изађе 10 налицканих слика. Нигде милиони из апарата репортера који су долазили овде из целог света и сликали његову красоту из свих углова.
Срамота.
Побеснео сам.

Онима који нису после рата живели у подељеном граду на Ибру тешко да може неко објаснити однос грађана према њему. Мост ко мост. Бетонска грађевина која спаја две обале. Али Митровчанима и онима који себе тако сматрају, дошавши овде, из разних делова КиМ, да би нашли свој нови дом, Мост је особа.
Кад причају о њему осмехују се, мрште или им теку сузе. Пишу га великим словом.
Не само да су ту свакодневно шетали, пољубили ту своју драгу особу, налазили се и организовали, него Мост памти и коло за свадбе, слике матурских хаљина, просидбе, сликање новокрштених, снимање музичких и политичких спотова, мирења и свађања супружника, спремање испита као бег из бучне собе пуне цимера, чак су и књиге писане под њим и осликаван је графитима.
Мост је цео свет.
Ако имаш проблем, неку гадну ситуацију, проведеш блиску особу, исповедаш се под Мостом, а Ибар, Мост и твој другар, једнако слушају, климају главом и теби лакше. Психотерапија.
Наравно, многи га знамо и по злу.
Не претерујем, преко хиљаду напада је забележено на Северну Км из правца Југа, на самом Мосту.
Ту су се водиле битке, веће, мање, избијали су инциденти, гутао се сузавац, добијале се каменице и летве у главу, љиди су били убадани ножевима, погођени шрапнелима, решетани мецима и гелерима...
Плашим се да ће то да избришу...
Јер нема грађанина Северне Км, студента из енклаве, севера Цг и ц. Србије, монаха, попа, цуре, маме с колицима, пси луталице и ова маркирана псета, момка и бабе, деде и детета, да нису учествовали барем у једној одбрани града на Мосту.
Неколико пута се десило, да шиптари с југа дођу до самог центра, трга Шумадије, па су добили по вагиналном делу тела, али никад се није десило да од тих 1000 плус напада, Срби крену ка југу и праве проблем.
Па ипак, Кфор би се окретао ка Србима. Понашао би се као да се плаши од Срба. Хапсио би Србе и у својим медијима би говорио да су барем "обе стране, истом мером учествовале, те да су обе криве".
Очекивано.
А хаос тих битака и лудило тих секунди које су се чинеле као дани је заиста речима неописив. Док вам фијучу меци око главе, а бибер спреј и сузавац вам канџама копа очи, нос, нагони на повраћање, неко иде на вас летвом и замахују песнице, уз огавни звук сирене која неумилно вришти и све снаге, позивајући и заспале и мртве, да устану и бране град, јер нема изговора што вам се рађа син или вам је прва брачна ноћ, или крстите ћерку, сахрањујете мајку, водите љубимца на инфузије или полажете пријемни испит, да не дођете и браните град. Браните Мајку Србију и Цркву.
Док извлачите неко деете од 15 година, да ви страдате место њега, док мотате мајицу око уста девојке која одумире од сузавца, избегавате каменицу, која баш жели да вам преобликује лице, гледате да у хаосу боја које у диму једва видите, покушавате да разазнате који су наши, а који су њихови, а који су па кукавице Нато кфор-а, који беже да не учествују у "туђем рату" који су реално они започели...

Историјски гледано, свака та битка, туча, градски сукоб, улична борба, завршавала се победом Срба. Зато смо још увек овде. Неке су биле прекинуте Кфоровом интервенцијом или смртима много људи... Или масовним хапшењем свих и свакога од стране злогласних Пољака с береткама.

Да нисмо побеђивали, просто нас не би било. Као што је сваки град, сем Ораховца, на целом гим, етничким чишћењем, готово цело без Срба.
Сваки град.
А на шта је после битке личио град? Ух... Каменице по улици, гомила поломљених палица, летви, разног грања, чауре... Крв у барицама, одношење повређених... Нека ватрица насумице гори са стране, полупана кола.... Стакла у оближњим зградама и наравно, конобари из покојне Долче Вите, који износе убрусе, воду, стављајући по својој башти ове што повраћају од бибер спреја и ови што им из аркаде куља крв јуначка.
Тај кафића је био као стожер, једна база, једна осматрачница, одакле је кретала узбуна, ако суседи крену на Север у бој, неспремни...
Зато су га ваљда првог одузели када је Велика Албанија, грациозно ушла у непобедиви град, после Охридске велеиздаје и Вучићевог краснописа...
Сада се зове Се ла Ви (на француском такав је живот - иронично, јер је власник неки главати шиптар који пушта само народу шиптарску музику, на макс, као у неком несхватљивом лошем, научно фантастичном филму, где влада зли патуљак).

Сетим се само колико пута је сирена дозивала у бој до 17.марта.
Онда се сетим колико је повређених средњошколаца било 17.марта, јерсу губили час, па су хватали сунце седећи на кеју, када су манијаци кренули да бацају бомбе на њих...

(због доказаног касније нетачног извештаја, да су Срби удавили децу шиптара, гонећи их псима... нико им се није никад није наљутио што су лажима изазвали 17.март)

У том сукобу су снајпером убили жену на тераси. Која је само хтела да види шта се догађа...
Био је хорор.
Угарављене Девичке сестре, које су полу луде евакуисане из спаљеног манастира.
Перачи учица перу барице крви...
Мирише барут. Сунце, а нека језа. Цео град носи прелепљене вене јер су сви дали крв за рањене. Горанци који износе домаћу боровницу бесплатно, солидарност, братство, иста мука... Иста борба. Исти циљ. Опстанак.
А данас...

На шта личи овај град? На прћију Велике Албаније са грађанима убијеним у појам.
На зоо врт где шиптари долазе да виде угрожене животиње и задње примерке Србинуса Непокоримуса???
На шиптарску руину, где се виори плава крпа и шетају жуганке са шестим дететом и урађеним уснама.
И то је очекивано.
Одузели сте нам живот. И будућност.
Али плашим се, врло се плашим, да сте нам одузели и нашу славну прошлост.
Јер чланци нестају са нета. Снимци. Слике.
Имена жртава и повређених се бришу. Наша мука, храброст, отпор се бришу.
Коме је то у интересу??? Не бришу то шиптари. Можда. Али из својих чланака. Ово све брише Биа.
Као што су нашу страницу обрисали са 15 година архиве и свакодневних објава.

Ми наравно, све то имамо негде на меморијама, које не можемо да држимо по кућама, јер је окупација.
Стављамо и стављаћемо поново....
Али ми је занимљив тај моменат да од ваше срамоте и издаје, бришете наше жртвовање за Мајку Србију. Јер ми нисмо гинули само за нас и за Њу, већ за претке и потомке, за Христа.
А ви сте све време у издаји у неким парама у лудилу...
И сада вам смета архива.
Смета вам сведочанство.
Бришете нас из постојања.

Чак и да ви псета то успете,Бог је све, уредно прибележио. Све се у Књизи Живота зна.
Читки је рукопис, сликесу живахне и пуне боја. Њему не смета дим за објектив.
Можете да нас бришете колико хоћете. Бог памти. Ми памтимо. И Мост памти.... Сваку сузу, крв, зној, повик "Ајмооо брееее. Идемоооо у вечност. Идемоооо Мооост. Живела К. Митровица - вечити град"...
И сви гинемо заједно. И рођени Митровчани, и Звечанци, цео Север, чак и Лепосавци, сви са југа који су се тог трена ту задесили, млади из Српске, ходочасници с мора, бабе с пијаце, деца са часова, студенти са предавања...
Сви.
И Свети Димитрије ту, уз нас, сваки пут у пурпурној одори древне војске. И архангели. И св. Ђорђе. И пресвета Божја Мајка с њеним покровом и сам Бог!!!
И како да изгубиш???
Како???
Просто не можеш!

Сем ако не дође Јуда. Све преда за столом, љубоморан што је он једино за живота бранио Шешељеву гајбу, Макроново дупе и шипку Звездиног стадиона....
Шта он зна шта је борба до крви.
Ми голоруки, они с Кфором иза леђа.... Ми малобројни, они хорда зверињака...
И дође паметњаковић и све преда потписом, мрзећи нас и клеветајући нас, доводећи своју жандармерију, своје кобре, своје затворенике из српских затвора...
Да бије нас!!!
Да помогне шиптарима....
Е беде бедне...

Плашим се да се Србија неће ових никад ослободити.
Шиптара хоће. Натоа хоће. Али ових никад неће.
Овај канцер се проширио целом Србијом и не стаје док је не убије. Дедови су им били издајници, очеви крвници Срба и сада они уништавају шта је остало.

Плашим се да ће неко да чита овај текст и одмахује главом. Да ће да пита "Кад је то било? Шта лаже овај?". Или "Где су вам слике, чланци, извори?".Или "Да не претерујеш ти мало?". Окретање очију.
Плашим се да кад ми сведоцу умремо, нико неће овога да се сећа...
И искрено верујем, да сви преферирамо, да смо отишли из овог града у крви. Мртви. На том Мосту. Него овако што народ одлази тихо, повређен, угашен, понижен, или непрабедно за неки мутав злочин оптужен.

Верујем да би сви више волили неку финалну битку. Армагедон. Него ово понижење.
Зато нам је хуља и ово направио.
Зна нас.
И лечи комплексе.
Али, чак и сад ми смо свој живот бар живели. Ми смо својр битке војевали. Ми смо били ту,на бранику отаџбине, док су тебе, бедо бедна, понижавали сви ти твоји идоли, чак и мама је увек више волела бату.

А ви, драги чланови, у коментарима, остављајте приватне фотке ових битки, да не буде да лажемо... Него да буде знано до краја света и века.... Био једном један народ и био једном један Мост....

Ко год проговори о КиМ...
Озбиљна држава еј!
Господин Нинослав је говорио о многим неправдама, али скорије је писао и говорио о манастиру св. Марка Коришког, кога шиптари представљају као "тврђаву породице Кабаши" шта год то било...
Срамота да наравно Вучићева Српија неће да се огласи. А да не почињем за цркву....🙄