FAINA SAVENKOVA – LA FRANCE FOURNIT À L’UKRAINE DES ARMES QUI TUENT DES ENFANTS DANS LE DONBASS
02/01/2023
Au président français Emanuel Macron
Bonjour M. Macron !
Je m’appelle Faina Savenkova et je suis une adolescente qui vit dans le Donbass. On nous appelle les “enfants de la guerre”.
L’année dernière, je vous ai écrit une lettre. À cette époque, l’opération spéciale russe en Ukraine n’avait pas encore commencé, et j’espérais vraiment qu’après avoir lu ce message d’une enfant qui sait de première main ce que sont les bombardements, vous réagiriez. Mais vous étiez occupé. Vous aviez une élection, et votre chef de cabinet m’a répondu. À l’époque, il m’a assuré que la France et vous-même personnellement contribuiez à mettre fin à la guerre et que votre pays faisait tout son possible pour nous apporter la paix. Mais, malheureusement, cela s’est avéré être un mensonge. La France fournit à l’Ukraine des armes qui tuent des enfants et détruisent nos villes. Oui, bien sûr, vous pouvez dire que la Russie a attaqué l’Ukraine et que je ne sais pas de quoi je parle. Mais ce n’est pas le cas. Si vous regardez la brutalité avec laquelle les troupes ukrainiennes bombardent Donetsk, Altchevsk et d’autres villes, combien de civils sont tués chaque jour depuis le début de ce conflit, vous verrez que je dis la vérité.
Une guerre est en cours et vous, en tant que président, pouvez contribuer à l’arrêter en faisant en sorte que l’Ukraine cesse de bombarder nos villes. Laissez l’Ukraine combattre la Russie sur le front, si elle veut montrer son militantisme et son agressivité, au lieu de tuer des civils qui n’ont jamais tenu une arme. Mieux encore, qu’elle commence à négocier la paix.
Monsieur Macron, vous pouvez devenir un grand président comme Charles de Gaulle, ou vous pouvez être aux côtés d’assassins comme le président Zelensky. J’espère que vous réfléchissez à votre pays avant de prendre une décision.
Je ne voudrais pas que la guerre vienne à vous. Je sais ce qu’est la souffrance, même si je ne suis pas très âgée. Bonne année, Monsieur le Président, et renvoyez votre chef de cabinet.
Sincèrement,
Faina Savenkova https://www.donbass-insider.com/fr/2023/01/02/faina-savenkova-la-france-fournit-a-ukraine-des-armes-qui-tuent-des-enfants-dans-le-donbass/
02/01/2023
Au président français Emanuel Macron
Bonjour M. Macron !
Je m’appelle Faina Savenkova et je suis une adolescente qui vit dans le Donbass. On nous appelle les “enfants de la guerre”.
L’année dernière, je vous ai écrit une lettre. À cette époque, l’opération spéciale russe en Ukraine n’avait pas encore commencé, et j’espérais vraiment qu’après avoir lu ce message d’une enfant qui sait de première main ce que sont les bombardements, vous réagiriez. Mais vous étiez occupé. Vous aviez une élection, et votre chef de cabinet m’a répondu. À l’époque, il m’a assuré que la France et vous-même personnellement contribuiez à mettre fin à la guerre et que votre pays faisait tout son possible pour nous apporter la paix. Mais, malheureusement, cela s’est avéré être un mensonge. La France fournit à l’Ukraine des armes qui tuent des enfants et détruisent nos villes. Oui, bien sûr, vous pouvez dire que la Russie a attaqué l’Ukraine et que je ne sais pas de quoi je parle. Mais ce n’est pas le cas. Si vous regardez la brutalité avec laquelle les troupes ukrainiennes bombardent Donetsk, Altchevsk et d’autres villes, combien de civils sont tués chaque jour depuis le début de ce conflit, vous verrez que je dis la vérité.
Une guerre est en cours et vous, en tant que président, pouvez contribuer à l’arrêter en faisant en sorte que l’Ukraine cesse de bombarder nos villes. Laissez l’Ukraine combattre la Russie sur le front, si elle veut montrer son militantisme et son agressivité, au lieu de tuer des civils qui n’ont jamais tenu une arme. Mieux encore, qu’elle commence à négocier la paix.
Monsieur Macron, vous pouvez devenir un grand président comme Charles de Gaulle, ou vous pouvez être aux côtés d’assassins comme le président Zelensky. J’espère que vous réfléchissez à votre pays avant de prendre une décision.
Je ne voudrais pas que la guerre vienne à vous. Je sais ce qu’est la souffrance, même si je ne suis pas très âgée. Bonne année, Monsieur le Président, et renvoyez votre chef de cabinet.
Sincèrement,
Faina Savenkova https://www.donbass-insider.com/fr/2023/01/02/faina-savenkova-la-france-fournit-a-ukraine-des-armes-qui-tuent-des-enfants-dans-le-donbass/
Donbass Insider
Faina Savenkova - La France fournit à l'Ukraine des armes qui tuent des enfants dans le Donbass - Donbass Insider
Faina Savenkova rappelle à Macron ses mensonges sur le fait que la France veut la paix en Ukraine, alors qu'elle lui fournit des armes.
🕊6
Forwarded from International Reporters_ru
30 декабря 2022 года Фаина Савенкова взяла интервью у Дайаны Саре, кандидата в Сенат США в 2024 году, с помощью Кристель Нэан в качестве переводчика (из "Донбасс Инсайдер"). Фаина обсудила с Дианой ее мотивацию стать политиком, что она хочет изменить во внутренней и внешней политике США и что она думает о сайте "Миротворец". Видео на английском и русском языках.
*наша работа существует на средства подписчиков, карта для помощи
2202 2036 2848 3242
https://odysee.com/@donbassinsider:b/labyrinthe-diane-sare:4
*наша работа существует на средства подписчиков, карта для помощи
2202 2036 2848 3242
https://odysee.com/@donbassinsider:b/labyrinthe-diane-sare:4
Odysee
Labyrinth - Interview of Diane Sare by Faina Savenkova (in English and Russian)
On 30 December 2022, Faina Savenkova interviewed Diane Sare, candidate for the US Senate in 2024, with the help of Christelle Néant (from Donbass Insider). Faina discussed with Diane about her motivat...
👍3❤1
Faina Savenkova. It takes a lot of effort to accuse a teenager of such crimes.
Here we are in the new year. Recently I told you that the closer we get to the masters of "Mirotvorets" and the louder my voice is heard in the West, the more hysterical the leaders of this site and their masters will become. Mirotvorets has given me yet another gift. I have always said that those who engage in PR on this site are stupid and shortsighted. It takes effort to accuse a teenager of such crimes 🤦♂ So now I'm not a victim of Russian propaganda, but a hardened criminal. I wonder how frightening it is to attribute to me, who only recently turned 14, an attempt on the territorial integrity of Ukraine, to declare me an "accomplice of the Russian fascist invaders" and an accomplice to crimes against the people of Ukraine.
As you read this, it's getting scary to look at myself in the mirror. That's how horrible I am to the people of Ukraine. Once again I will have to kick the fools from "Mirotvorets" not for the sake of my own PR, but solely for the truth. Only where does Roman Zaitsev find them? Did he decide to employ his relatives? I won't argue the points, I'm too lazy. But still, these accusations have nothing to do with the crime committed by "Mirotvorets."
You can accuse me of anything, but putting out my personal information, my family's personal information, as well as other people's personal information, is a violation of international laws. You have to answer for that. And you will be held accountable.
As for the new accusations... Well, let them keep making them up. I do not know what influenced the emotional state of the "Mirotvorets" curators so much. Perhaps it was Syrian President Bashar Assad's answer to me, or my letter to Emmanuel Macron, or my meeting with Dmitry Medvedev. But one can see that the closer we get to the truth, the more hysterical the screams and actions of the Ukrainian side will become.
Am I afraid? Of course I'm afraid. I'm just a teenager, how can I not be afraid of criminals? I would very much like to attract the attention of international human rights organizations. Maybe it is time to do something?
Here we are in the new year. Recently I told you that the closer we get to the masters of "Mirotvorets" and the louder my voice is heard in the West, the more hysterical the leaders of this site and their masters will become. Mirotvorets has given me yet another gift. I have always said that those who engage in PR on this site are stupid and shortsighted. It takes effort to accuse a teenager of such crimes 🤦♂ So now I'm not a victim of Russian propaganda, but a hardened criminal. I wonder how frightening it is to attribute to me, who only recently turned 14, an attempt on the territorial integrity of Ukraine, to declare me an "accomplice of the Russian fascist invaders" and an accomplice to crimes against the people of Ukraine.
As you read this, it's getting scary to look at myself in the mirror. That's how horrible I am to the people of Ukraine. Once again I will have to kick the fools from "Mirotvorets" not for the sake of my own PR, but solely for the truth. Only where does Roman Zaitsev find them? Did he decide to employ his relatives? I won't argue the points, I'm too lazy. But still, these accusations have nothing to do with the crime committed by "Mirotvorets."
You can accuse me of anything, but putting out my personal information, my family's personal information, as well as other people's personal information, is a violation of international laws. You have to answer for that. And you will be held accountable.
As for the new accusations... Well, let them keep making them up. I do not know what influenced the emotional state of the "Mirotvorets" curators so much. Perhaps it was Syrian President Bashar Assad's answer to me, or my letter to Emmanuel Macron, or my meeting with Dmitry Medvedev. But one can see that the closer we get to the truth, the more hysterical the screams and actions of the Ukrainian side will become.
Am I afraid? Of course I'm afraid. I'm just a teenager, how can I not be afraid of criminals? I would very much like to attract the attention of international human rights organizations. Maybe it is time to do something?
❤5👍1
This photo is almost 5 years old. My first fantasy festival Stars over Donbass" and meeting with Deyan Berich Deyan Berich Has already passed so many years, A lot has changed in my life, but Deyan will always be a hero of Serbia and Donbass for me. And, of course, a good friend and an older brother. It so happened that we haven't seen each other for a long time, but I'm glad that he is present in my life. And I hope to see him soon. The world is very small, and the earth is round, But in the meantime, each of us is doing everything for victory and the advent of peace in the Donbass
❤3🤗2
ФАИНА САВЕНКОВА: ЖИВ ЈЕ
29/05/2020преводи ДРУШТВО
Знамо да сваки рат има свој почетак и свој крај. Али званични датуми често бивају само безначајне бројке у сећању учесника.
Када је, за сваког од нас, почео рат у Донбасу? Колико год да сам постављала то питање својим познаницима, увек сам добијала различите одговоре. Те 2014. године било је много догађаја, које су људи видели као прекретницу.
Ја верујем у хуманост. Хоћу да верујем. Као и моји родитељи. Ми не живимо у сновима. Просто, увек постоји разлика између онога што видимо и онога што желимо. А моји познаници су желели да верују да је оно што се догодило била чудовишна случајност. Људи не могу да буду тако сурови и немилосрдни, зар не? Могу. И ми то знамо, али ипак се надамо да ће се предомислити, уразумити. Како бисмо живели без те наде? А то је само наивна нада, која уопште не оправдава злочине. Не знам. Људи су просто били убеђени да је тако нешто немогуће у нашој домовини. Све је изгледало као неки глупи кошмарни сан. То није могло да се деси. То није СМЕЛО да се деси – да наша армија уништава свој народ. Али, то се ипак дешава.
Мислим да човек заиста схвати да је почео рат, онда када се навикне на смрт. Тада рат почиње и за појединца, а не само за државу.
За мене се то десило другог јуна 2014. године. Сећам се да је био понедељак, брат и ја смо се разболели и требало је да идемо код лекара. Живот сваког дана има свој распоред по минутима, чак иако то не примећујемо: до станице аутобуса идемо толико минута, вожња траје толико времена… Ред вожње аутобуса, радно време дечјег лекара и колико се обично чека у реду. Ангина је непријатна ствар, али није опасна по живот, и ако ставиш маску, можеш да свратиш и у библиотеку, да узмеш књиге за лектиру за време летњег распуста. А неки планови се могу и променити, зависно од околности. Наши су се променили јер се мој старији брат уплашио и тог дана сам само ја отишла код лекара, а мене је мрзело да идем у библиотеку по књиге, које ионако не бих могла да читам, осим да прегледам слике. Да се мој брат није уплашио, или да мама није разумела његово узбуђење, ми бисмо за време бомбардовања били баш на тој раскрсници коју су гађали из авиона. И ја разумем да сам жива, можда само захваљујући брату.
Сећам се како сам се расплакала од ужасне тутњаве која се чула у целом граду. Сећам се да су мобилни били у прекиду, па нисмо могли да добијемо баку, која је радила у близини обласне администрације. А још се сећам шта је мој учитељ причао о догађајима од другог јуна. Иза зграде администрације је дечји вртић и тог дана, после бомбардовања, васпитачи су стајали на вратима и говорили уплаканим мамама којима су колена клецала, само две речи: „Жив је“. Једино то су и желеле да чују.
Рат – то је када свет првог јуна обележава Дан заштите деце, а већ другог јуна, најважније и најпотребније речи које родитељи могу чути су – „Жив је“. А већ после недељу дана је прво дете погинуло од артиљеријске ватре. Полина Солодкаја. Имала је 6 година. Могла је да постане лекарка, учитељица или уметница. Али заувек ће остати прва на списку деце – жртава овог рата. А најстрашније у свему томе је реч „списак“. И он се до данас допуњава. Непријатна истина, која се не сме заборавити. А не би се ни могло, чак и кад бисмо хтели.
У Луганску постоји споменик, посвећен деци, погинулој у нападима. Мислим да сличан постоји и у Доњецку. Стојећи испред њега, одрасли не могу да нађу речи и ћуте, оборивши поглед. Ту заиста нема шта да се каже. Свет обележава Дан заштите деце, а не може да нас заштити.
Некад сам написала да су деца рата тиха, јер их одрасли не чују. И то је засад тако. Али верујем да ће се све то променити. Једном ћемо видети мир и у нашој земљи. А ми деца, која су преживела рат, ћемо порасти. И настојаћемо да зауставимо сав тај ужас, да учинимо оно што одрасли нису успели, да би Дан заштите деце престао да буде само датум, и да постане прави празник.
29/05/2020преводи ДРУШТВО
Знамо да сваки рат има свој почетак и свој крај. Али званични датуми често бивају само безначајне бројке у сећању учесника.
Када је, за сваког од нас, почео рат у Донбасу? Колико год да сам постављала то питање својим познаницима, увек сам добијала различите одговоре. Те 2014. године било је много догађаја, које су људи видели као прекретницу.
Ја верујем у хуманост. Хоћу да верујем. Као и моји родитељи. Ми не живимо у сновима. Просто, увек постоји разлика између онога што видимо и онога што желимо. А моји познаници су желели да верују да је оно што се догодило била чудовишна случајност. Људи не могу да буду тако сурови и немилосрдни, зар не? Могу. И ми то знамо, али ипак се надамо да ће се предомислити, уразумити. Како бисмо живели без те наде? А то је само наивна нада, која уопште не оправдава злочине. Не знам. Људи су просто били убеђени да је тако нешто немогуће у нашој домовини. Све је изгледало као неки глупи кошмарни сан. То није могло да се деси. То није СМЕЛО да се деси – да наша армија уништава свој народ. Али, то се ипак дешава.
Мислим да човек заиста схвати да је почео рат, онда када се навикне на смрт. Тада рат почиње и за појединца, а не само за државу.
За мене се то десило другог јуна 2014. године. Сећам се да је био понедељак, брат и ја смо се разболели и требало је да идемо код лекара. Живот сваког дана има свој распоред по минутима, чак иако то не примећујемо: до станице аутобуса идемо толико минута, вожња траје толико времена… Ред вожње аутобуса, радно време дечјег лекара и колико се обично чека у реду. Ангина је непријатна ствар, али није опасна по живот, и ако ставиш маску, можеш да свратиш и у библиотеку, да узмеш књиге за лектиру за време летњег распуста. А неки планови се могу и променити, зависно од околности. Наши су се променили јер се мој старији брат уплашио и тог дана сам само ја отишла код лекара, а мене је мрзело да идем у библиотеку по књиге, које ионако не бих могла да читам, осим да прегледам слике. Да се мој брат није уплашио, или да мама није разумела његово узбуђење, ми бисмо за време бомбардовања били баш на тој раскрсници коју су гађали из авиона. И ја разумем да сам жива, можда само захваљујући брату.
Сећам се како сам се расплакала од ужасне тутњаве која се чула у целом граду. Сећам се да су мобилни били у прекиду, па нисмо могли да добијемо баку, која је радила у близини обласне администрације. А још се сећам шта је мој учитељ причао о догађајима од другог јуна. Иза зграде администрације је дечји вртић и тог дана, после бомбардовања, васпитачи су стајали на вратима и говорили уплаканим мамама којима су колена клецала, само две речи: „Жив је“. Једино то су и желеле да чују.
Рат – то је када свет првог јуна обележава Дан заштите деце, а већ другог јуна, најважније и најпотребније речи које родитељи могу чути су – „Жив је“. А већ после недељу дана је прво дете погинуло од артиљеријске ватре. Полина Солодкаја. Имала је 6 година. Могла је да постане лекарка, учитељица или уметница. Али заувек ће остати прва на списку деце – жртава овог рата. А најстрашније у свему томе је реч „списак“. И он се до данас допуњава. Непријатна истина, која се не сме заборавити. А не би се ни могло, чак и кад бисмо хтели.
У Луганску постоји споменик, посвећен деци, погинулој у нападима. Мислим да сличан постоји и у Доњецку. Стојећи испред њега, одрасли не могу да нађу речи и ћуте, оборивши поглед. Ту заиста нема шта да се каже. Свет обележава Дан заштите деце, а не може да нас заштити.
Некад сам написала да су деца рата тиха, јер их одрасли не чују. И то је засад тако. Али верујем да ће се све то променити. Једном ћемо видети мир и у нашој земљи. А ми деца, која су преживела рат, ћемо порасти. И настојаћемо да зауставимо сав тај ужас, да учинимо оно што одрасли нису успели, да би Дан заштите деце престао да буде само датум, и да постане прави празник.
❤1